Podmladak

Dačićev, a i drugih, domaći huliganski pokret pod aktuelnom vlašću doživljava svojevrsnu renesansu. Pošto nema ko, posebno policija prema sopstevnom priznanju, da im se suprotstavi, a i zašto bi (kasnije ćemo navesti razloge), oni se sve sigurnije i bezbednije osećaju u ovoj zapuštenoj i napuštenoj zemlji. Da neko ne pomisli da je to neka novotarija u vođenju države, malo čemo se osvrnuti na ne tako daleku istoriju.

Svakako se, oni nešto stariji, sećaju Stane Dolanca. Ovaj komunistički aparatčik, od neograničenog Titovog poverenja koji je dospeo na sam vrh političke oligarhije osamdesetih godina prošlog veka, i šef svih tajnih službi u Jugoslaviji, dosetio se i uspešno realizovao plan da mlade kriminalce (koji su posle dva šamara tokom isleđivanja izrazili spremnost da sarađuju sa policijom, najčešće sa službom bezbednosti), regrutuju za razne poslove koje sama policija nije smela da radi, posebno u inostranstvu. Među najpopularnijim i najlukrativnijim poslovima bile su likvidacije političkih protivnika i neprijatelja. Takvih radnika na tajnim policijskim zadacima bilo je dosta, ali pomenućemo samo jednog, najpoznatijeg, da bi se tačno razumelo na koga mislimo – Željka Ražnatovića Arkana. Na završetku njihove karijere postojao je samo jedan način penzionisanja – ubistvo iz zasede radi uklanjanja tih opasnih svedoka. U Beogradu je tokom devedesetih bio veliki broj takvih likvidacija u kojima su praktično svi Stanetovi kadrovi odstranjeni. Do podataka o njima lako se dolazi prelistavanjem dnevne štampe koja je uredno registrovala svako takvo ubistvo kao ‘obračun u podzemlju’. Vremenom su oni polako padali u zaborav. Ali Dolančev recep nije.

Neko se, tu skoro, ovih godina, dosetio da, ako je ova koncept već imao uspeha, zašto ne bi bio ponovo primenje u modifikovanoj varijanti (shodno vremenu i mogućnostima) i sa promenjim ciljevima delovanja. Verovatno je većini palo u oči da su kazne koje se izriču raznim vrstama huligana (navijačima, pripadnicima fašističkih i ultranacionalističkim organizacijama, nezaposlenim i besperspektivnim tinejdžerima itd.) neprimereno male u odnosu na dela koja su počinili. Pri tome, i tako male, one se gotovo redovno u drugostepenom postupku još više smanjuju. Dokaz tome je njihova osionost, slobodno ispoljavnje razbojništava, odsustvo ikakvog straha od kazni, demonstracija sile u svakoj prilici koja im se ukaže – ili na koju se oni usmere – bilo da su u pitanju prebijanje stranih državljanja, paljenje ambasada, napadi na novinare, LGBT aktiviste i manifestacije, prekidanje tribina, promocija knjiga… Svako normalan mora da se pita zašto je to tako. I svako, makar i sa najmanjim IQ-om se odmah doseti da ih regrutuje, organizuje, upošljava i usmerava neka organizovana (državna) sila, u ovom slučaju policija, tačnije, služba bezbednosti. Uz to, ona ih štiti i javno (napisima u njihovim medijima, kroz tekstove specijalizovanih analitičara i eksperata) i pred pravosudnim organima (otuda male osudžujuće kazne).

Događaji oko prošlogodišnjeg LGBT prajda jasno su pokazale ovu vezu sa državnom bezbednošću, a ovogodišnja zabrana je to samo još jednom potvrdila. A ko je tome najviše doprineo? Pa sam policijski sindikat koji, znajući za povezanost uličnih batinaša sa tajnom policijom, nije hteo da njihovi pripadnici ponovo budu kolateralna šteta u ovoj dogovorenoj raboti premlaćivanja građana i građanki sa usputnim lomljenjem privatne i javne imovine koja im se nađe na putu.

Dakle, koncept je onaj stari, Dolančev. Kada neki mlađani razbojnik koji se još uvek nalazi na prvoj stepenici kriminala, dopadne policiji u šake, on, posle dva-tri šamara odmah drekne: ‘Nemojte da me bijete, bolje mi recite šta ja mogu da uradim za vas’. I tu se jedna priča završava, a druga počinje – ona kojoj smo svedoci na ulicama, stadionima, skupovima koji državi nisu po volji. Na taj način policijski podmladak, zapravo njen ‘rezervni’ sastav se uspešno regrutuje i efikasno koristi u borbi protiv građana i građanki koji samo pokušavaju da koriste svoja ustavna prava. I tu nema nikakve filozofije, to je čista borba za opstanak na vlasti – kao i uvek! To je sve vidljiviji strah ove vlade od promena. Baš kao pre 5. oktobra 2000.
(Blog je preuzet, uz dozvolu autora, sa http://jovandespot.blogspot.com/)