PASULj

Jeo sam onoliko pasulja: i prebrance (sa suvim paprikama i bez) i pasulj sa jagnjetinom (u Bosni – zimsko jelo), i tavče na gravče (toplo i hladno) i kafanske dvoprdce i troprdce (koji su tako ljuti da progore sto ako se prospu na njega), i vojnički pasulj iz poljske kuhinje (najbolje ga je u celoj JNA kuvao neki zastavnik – VP8440 Vranje) i paštu fažol.
I znate šta? Najbolje pasulje kuvali su (utata, njanjanja feministkinjama, borcima protiv rodne diskriminacije i ostalim politički korektnima) muškarci. Fakat, lepo ga kuva jedna moja tetka, da ne grešim dušu. Nadam se da moja dobra majka neće videti ovaj napis ali njeni pasulji su, na primer, uvek bili nekako gnjecavi, ma koliko se trudila (stalni predment rasprave i nepresušni izvor konflikta).
Najbolji od svih najboljih pasulja su kuvali ćaletove kolege lovci – pokojni Milovan Knez i njegov pobratim (takodje davno pokojni) Milija Roditelj u zemljanom loncu koji je običnim danom sedeo u gepeku ortačkog moskviča braon boje. 
Ovaj tekst je omaž njima (i njihovom pasulju).
Kad god bismo išli u lov na Jelicu (sredina 70-ih, početak 80-ih), njih dvojica su uglavnom džabaisali divlje svinje nego bi kod šumske kuće na Bukovcu raspalili veliku vatru, nalili sebi po ljutu, a na jednoj dasci sitno isekli dve-tri povelike suve kobasice, pola table dimljene slanine i kilo sirove govedine. 
Kobasicu i slaninu nikad nisu kupovali nego ih je Knez uvek donosio iz nekih tajnih rezervi (bio je kasapin-amater, medjunarodno poznat po kuvanju svadbarskog kupusa i pravljenju duvan čvaraka, te kavurme i krvavice).
U onaj lonac nalili bi ‘ladne vode sa izvora tu blizu, strovalili pasulj tetovac i tako ga kuvali, pa otprilike sat i po dok ga ne ocede, opreru i ostave u jednu šerpenju koja je stajala na drvima ispod kuće.
Onda su u avanu od smokovog panja, čekićem bez držalice (izgubli tučak) tucali slatku i ljutu suvu paprika i podosta belog luka (koji poznato je, ide u sva jela sem u neke retke torte). Knez bi svojim kao žilet oštrim nožem (napravio mu ga Vidak puškar od čelika za tenkovske gibnjeve) tanko iseckao nekoliko glavica crvenog luka i dve tri šargarepe, malo paškanata, te peršunovog korena i lista.
U vrelu svinjsku mast bi onda sručili luk (beli i crveni), so, biber i meso, pa onda slaninu i kobasice, a posle petnaestak minuta i tucanu papriku da sve lepo pocrveni, lovorov list, ono povrće, pola flaše domačeg kuvanog paradajza, pasulj i vodu.
Lonac bi izmakli od jake vatre, poklopili, nagrnuli okolo žara i dodali jednu nagorelu kladu (da drži vatru) i ostavili da šapuće barem tri – četiri sata. Negde na pola ubacili bi jedan veliki krompir u ljusci.
Kad je ono unutra gusto, Knez bi dosuo kašiku šećera i peršunovog lista i još malo kuvao (samo je on znao kad se tačno dodaje šećer). Onaj krompir iz prethodnog pasusa bi izvadio i bacio (krompir valjda pokupi koješta iz pasulja i onda nema da prostite gasova i možete da krkate koliko ‘oćete).
Mi bi obično nekako tada stizali umorni kao psi i gladni kao vuci. Nekad sa sve ulovljenim divljim krmetom, a najčešće bez njega (divlje svinjče nije lako uloviti jer beži brzo, ima odlično čulo mirisa i sluha, a ume da bude i opasno). 
Dok se pasulj kuvao, Roditelj bi zamesio veeeliku pogaču i ispekao je ispod sača.
Prvo bi se poslužili pršutom, belim sirom i lukom i onda po’pali po onom pasulju i posle se otimali ko će hlebom da omaže lonac (i to sem nas dvojice klinaca, sve bre bili ozbiljni i brkati ljudi – apotekar, veterinar, šumarski inženjer, mašinski šloser, seljak domaćin, poštar, agronom i jedan po liniji Rankovića prevremeno penzionisani službenik UDBE).
A pivo i špricer (ko šta voli) su uvek bili ‘ladni jer ispod kuće ima izvor. I salata od kiselog kupusa pravo iz kace od nekog Ranka Gluvog koji je živeo tu blizu. A za kraj suve šljive, suve kruške i jabuke divljake. I turska kafa.
E sad, muka je što nisam zapamtio mere. Probao sam nekoliko desetina puta da kuvam i ja ovaj njihov pasulj ali u manjoj količini i uvek bi ispadalo nešto što je sasvim jestivo, pa čak ni loše, ama to nikako nije bilo to… Da li je stvar u količini, ili zemljanom loncu ili u činjenici da smo uvek bili jako gladni ili u jeličkom vazduhu i vodi i bukovim drvima ili brate, što rekao moj kum: „Svi mogu da naprave violinu, uzmeš drvo i delješ, ali jedan je Stradivari.“