PARADA KAO KOSKA

Bačena nam je nova koska kojom ćemo se baviti još najmanje mesec dana: parada ponosa dela LGBT populacije. Da li će biti u septembru, kada, ko će je s političke scene podržati, hoće li biti obezbeđenja, nereda, krvoprolića, štete…Da li nam je baš taj kec na 11 potreban u ovom trenutku i ko će iz ovakve seksualno društvenopolitičke podele karata izvući korist? Prema LGBT sam indiferentan. Mislim da je to lično opredeljenje, ma čim i kako bilo uzrokovano. Ne smetaju mi, kao ni ja njima. Protiv sam zabrana. Pa i one koja bi se odnosila na pomenutu paradu, iako to što je prethodnih godina viđano pod ovom firmom najmanje ličilo na paradu. Jer, zabrana obično rađa inat, a inat – kontrareakciju. Nisam, međutim, ni za propagandu, a sve što se događa oko ove parade, predstavlja, praktično, propagandu. Prva asocijacija  mi je: pa dobro, da li smo zaista sve, ili bar nešto značajnije, sredili u svojim životima i u ovoj nesrećnoj državi, da nedostaje još samo paradiranje LGBT? Ukoliko je tako, da li će to doprineti rešenju nekih naših egzistencijalnih problema i koliko će usrećiti one koji će paradirati, i učiniti ti im svakodnevni život lakšim, podnošljivijim i lepšim? Šta je stvarni cilj?

Pokazati da nije reč o bolesti već o nečem normalnom? To se ne čini paradiranjem. Ako je, pak, to normalno, da li bi (i ako bi – zašto) bile nenormalne neke druge parade. Na primer, nezaposlenih koji bi želeli da rade, prevarenih u privatizacijama, osiromašenih u nacionalizacijama, oženjenih muškarca i udatih žena, jer osim bračnog partnera/ke, vole još nekog/ku istopolnu osobu, radnika koji su zaradili platu, ali im nije isplaćena, ljubitelja čokoladnih bombona, sarme, roštilja, vegeterijanaca… Izgleda apsurdno, ali je tako. Svi ti delovi ovdašnje populacije, verovatno brojniji od LGBT, imaju, takođe, Ustavom zagarantovano pravo na mirno javno okupljanje. Kada bi oni, i mnoge druge kategorije stanovništva, zbog nečeg što smatraju normalnim, počele spontno ili organizovano da se izlivaju na ulice, svakodnevne parade postale bi srpska marka. Ukoliko je reč o toleranciji – ona se ne gradi paradom. Kao što se ni diskriminacija LGBT, u slučajevima gde postoji, ne eliminiše uličnim okupljanjima i mirnim demonstracijama. Maliciozni bi rekli: cilj je popularizacija seksualnog opredeljenja i provokacija. Ja nisam maliciozan. Uz uvažavanje LGBT populacije, meni to liči na još jednu kosku. Neke od njih su domaće proizvodnje, ali ima i uvoznih. Ne znam odakle je ova, ali znam za informaciju/konstataciju iz Ujedinjenih regiona Srbije, na primer, da “odluku o održavanju parade donosi Vlada”.

Život prolazi pored nas. Mi ga i ne osećamo, iako mu plaćamo debelu putarinu kroz Srbiju. Već smo najmanje 30 godina u krizi u krizi. Stiže nam i najnovija s američkog kontinenta i iz nekih zemalja evrozone. Svakog meseca oko tri hiljade ljudi ostaje bez posla! Država se sprema da nam u septembru, i nadalje, provuče još neke zakone, uredbe i koješta još, što će nas dodatno uniziti. Mediji su pod suptilnijim, ali žešćim pritiskom nego u vreme Miloševića. Tada se tačno znalo ko je protivnik pravim profesionalnim novinarima. Neprijatelj je ovog puta dobro maskiran. Prepoznajemo ga ili kad je već kasno, ili smo, ako to pravovremeno učinimo, bespomoćni da se odbranimo. Privreda postoji na papiru, a korupcija caruje. Kosovo da i ne pominjem. Evropa nudi pomoć, ali je uslovljava. Jasno – nema danas ništa besplatno. Ništa iz ljubavi, sve iz interesa. Za to vreme, zabavljaju nas „fešn vikovima“ i „bir festovima“, „edukuju“  stranim izrazima, a na srpskom smo nepismeni, iscrpljuju, pored ostalog, recimo, slučajem jahte vlasnika TV Pink. Sad je na redu gej parada.