Topao i prijatan doček od strane Nikol, koja nam je poželela dobrodošlicu u Beč i njen dom, pružio nam je osećaj da ćemo se odlično provesti u novom gradu. Nakon što smo se upoznali, otpratila nas je do njenog stana u kome je samo ona živela. Palajka, kako joj je bio nadimak, poreklom je Poljakinja i na prvi pogled smo mogli da vidimo da se radi o izuzetno prijatnoj osobi koja je uvek bila nasmejana u našem društvu. Nakon što smo zbacili torbe sa leđa i popili sok, Dule je počeo da prepričava naš put i čuveni Gyor na šta se Nikol neprekidno smejala. Njeni dugi dredovi su ukazivali na sledeće pitanje koje nam je najopuštenije postavila:“Pušite gandžu?“ Kroz osmeh smo odrično odgovorili, po malo zbunjeni trenutnom situacijom. Ubrzo nas je upoznala sa stanom, gde i šta stoji i kako se koristi, a zatim nam je rekla da nam ostavlja ključeve jer će ona spavati kod momka za ovo vreme dok mi budemo bili u stanu. Sa osmehom nas je pozdravila i napustila stan.
Dok sam se mučio u kuhinji da otvorim preostale Ogijeve konzerve, Dule je sedeo i nemo me posmatrao kao da je ugledao duha. Napokon je krkljajućim glasom upitao:“Čekaj, da li je ovo moguće? Ovo se dešava?!“ Fokusiran na vadjenje pasulja koji nije baš naprijatnije izgledao, nisam primetio Duletov uplašen izraz lica. Nije mogao da dođe sebi jer je uporno tvrdio kako je prosto nemoguće da nam devojka koja nas poznaje petnaestak minuta ostavi stan na potpuno korišćenje. Plašio se da legne jer je mislio da će se probuditi sa jednim bubregom. S druge strane, nisam pridavao značaj Duletovom strahu jer sam do tada već izgubio pet kilograma i bio sam spreman nekog da ubijem za hranu. Pokušao sam da mu objasnim da je to i poenta našeg puta, upoznavanje ljudi i verovanje istima… pa sad, ako nas neko prevari, Bože moj! Ako je mogao Ciga na Zelenom vencu u Beogradu da me prevari za pedeset evra, što ne bi i jedna buckasta devojka sa dredovima koja nam je pružila prenoćište. Dule, mamina maza! Spremio sam večeru. Hladan pasulj sa kriškama tost sira koji sam pronašao u frižideru i polusmrznute savijače sa makom (nisam imao snage da sačekam da se otope). Mmm, divota! Sutra nas je čekao dan razgledanja sa Nikol tako da smo brzo zaspali.
Iako ne baš naspavani, spremili smo se i naoružani punim baterijama za foto-aparat, krenuli smo u naše čuveno “razgledanje”. Prvo smo ušli u najskuplju pekaru i taman kad smo mislili da izađemo, prodavačica nam se obrati na “gasterbajterskom”. Tu je bilo kasno da izađemo jer smo se raspričali sa ženom koja je bila baš draga i prosto nam je bilo glupo da ništa ne kupimo. Iako smo bili odrani, sa svakim zalogajem zaboravljali smo koliko je sve to koštalo jer su se peciva topila u ustima.
Pošto je Dule već bio u Beču, bio nam je vodič. Šetali smo se kao muve bez glave, naravno slikajući sve živo i neživo što nam je iole izgledalo interesantno. Profesori istorije i likovnog bili bi ponosni na nas sa kakvim divljenjem smo posmatrali umetnost. U redu, sve smo ispratili kroz standardnu šalu, ali moram priznati, Beč je najdivniji grad u kome sam ikad bio. Prosto mi je bilo žao kad sam pomislio da ćemo sutra biti na stopiranju. Slušao sam priče, čitao o tome ali nikad nisam pomislio da tako lako može da ti ukrade srce. Dok smo tumarali, gubili se po uličicama, polako, ali sigurno, gubili smo svest o vremenu… Ja čak nisam bio ni siguran u kom se vremenu nalazim. Ulice i trgovi su isprepletani ljudima različitih nacija, rasa i religija. Od minijaturnih Filipinaca, bledolikih i pegavih severnjaka do turista crnih kao ugalj. Da, opčinjen sam tim gradom i prvom prilikom ću se vratiti, ali na malo duži period.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.