Legalizacija laži

Poslanici Skupštine Srbije nisu dali tačne podatke o školskoj spremi, dakle lagali su. Javnost se nekako navikla, pa i nije bilo preteranog uzbuđenja povodom činjenice da izabrani predstavnici naroda, koji bi po pravili trebalo da budu oličenje poštenja, ne govore istinu. Ukratko, laganje smo, kako u svakodnevnom životu, tako i u takozvanom javnom i političkom životu, počeli da tretiramo kao nešto što se podrazumeva.

Moglo bi se, međutim, reći da u načinu na koji se ključne institucije sistema postravljanju prema laži ima itekako novih, zapanjujućih momenata. Naime, rukovodstvo parlamenta je, nakon što je utvrdilo da od poslanika dobija lažne podatke o školskoj spremi, odlučilo da problem reši tako što će prestati ta traži i objavljuje takve podatke. Jedini rezultat takvog pristupa je činjenica da u biografijama poslanika sada nema onih podataka za koje se ispostavilo da su lažni.

Na ovaj način birokratija je u suštini legalizovala laganje, i to samo za poslanike Skuštine Srbije. Jer, laž za koju je nepobitno utvrđeno da postoji nije ni ukinuta ni sankcionisana. Odlukom da, bez ikakvih posledica, bude naprosto povučena postojanje laži je tako reći ozakonjeno. Samo joj je „dozvoljeno da obitava“ na nekom drugom mestu, a ne u zvaničnom dokumentu parlamenta.

Sada bi, po istom princiopu, i poslanici koji se, eventualno, odluče da daju i druge lažne podatke (o iomovinskom stanju, na primer) možda mogli da očekuju da takvo podaci budu povučeni odmah pošto se utvrdi da nisu tačni. Jer, ako možete da lažete o školskoj spremi, zašto ne biste mogli da lažete o svom imovinskom stanju? Naravno, laganje o imovinskom stanju može da znači i korupciju, što je po zakonu kažnjivo, ali je i u jednom i u drugom slučaju ipak reč o laganju.

Pravno gedano, nije se ništra naročito dogodilo jer zakon ne propisuje kakvu će stručnu spremu da ima poslanik. Ali, to je samo pravna gimnastika koja suštinski ništa ne znači. Jer, tačno je da birači nisu glasali za nekog zbog njegove stručne spreme, ali je potpuno izvesno da nisu izlazili na birališta da bi glasali za ljude koji će lagati. Ukratko, tačno je da ne morate da imate fakultet da biste bili dobar poslanik, ali je još tačnije da na toj funkciji nikako ne biste smeli da lažete.

Činjenica da država na javno iznošenje laži uopšte nije reagovala a da su vrli izabrani predstavnici naroda mahom solidarno prećutali ovaj skandal, pokazuje da je sistema (društveni i politički) u Srbiji bolestan u samoj srži. Laž i istina ne mere se kao mortalna kategorija, nego se isključivo gledaju kroz dnevno-politički prizmu i prihvataju odnosno ne prihvataju zavisno od trenutnih interesa centara moći.

Treba se samo setiti halabuke koja je podignuita povodom afere Bodrum, kada je DS uhvaćena u laži jer je tvrdila da je poslanica Neda Arnerić glasala u parlamentu, a ispostavilo se da je u isto vreme bila na letovanju u Bodrumu. Tada su, međutim, DSS i G17 plus vodili kampanju protiv DS-a, a laž o kojoj je reč pomogla im je da je završe uspešno. Da su i danas protiv laži kao takve, oštro bi se pobunili i tržili sankcije protiv onih koji lažu.

Neko će reći da ove dve stvari nisu uporedive. I nisu. Afera Bodrum je bila možda i benignija jer bi Arnerićeva u svakom slučaju glasala onako su njene stranačke kolege tvrdile da jeste. A ovi što su lagali o školskoj spremi lagali su masno a njihove stranke ne mogu da kažu da su u trenutku kada su davali podatke upravi diplomirali, ali im diploma još nije štampana.