Kome preti invazija bezbožnika

Srpski patrijarh Irinej pozvao je vernike u Pećkoj patrijaršiji da se mole da „sveta srpske zemlja Kosovo ne padne u ruke bezbožnika“. Na stranu to što ovakva izjava priliči atmosferi iz srednjeg veka, i to pre dolaska Turaka. Ne treba se tim aspektom baviti jer u crkvenim krugovima, kažu, vreme teče znatno sporije nego u svetovnim institucijama, a i nema smisla nikoga ubeđivati da vreme ipak nije toliko relativno.

Hajde, zato, da se malo pozabavimo logikom. Termin bezbožnici bi u mojoj laičkoj svesti trebalo da označava ljude koji ne veruju u Boga, koji ga ne poznaju i ne priznaju. Ako bismo se držali tog tumačenja, proizlazi da patrijarh odnekud misli da se neka grupa ateista sprema da zavlada „svetom srpskom zemljom“ i, sledstveno tome, poziva pastvu i ceo narod da spreče njihovu invaziju.

Zvuči logično, ali ipak neće biti to. Pod terminom „bezbožnici“ se očigledno misli na one koji nisu pravoslavne veroispovesti. Dakle, reč je o razlici među konfesijama, a ne o odnosu prema Bogu, što je i logično budući da je Bog i za pravoslavne i za katolike i za muslimane u stvari isti, samo ga drugačije tumače.

Ali, i sa ovakvim objašnjenjem smo u ozbiljnom problemu. Jer, ono podrazumeva da na teritoriji cele Srbije živi značajan procenat “bezbožnika”. Šta više, neki od njih, poput Rasima Ljajića i Saulejmana Ugljanina, sede u Vladi Srbije. Respektabilan broj ovavakvih individua je i na vodećim pozicijama u Vojvodini, a o lokalnim samoupravama širom Srbije da i ne govorimo.

Ako bismo, dakle, sledilo ovu logiku, ispada da problem imamo sa celom teritorijom Srbije, a ne samo sa „svetom srpskom zemljom“. Otuda nije jasno zašto patrijarh poziva da molitve da Kosovo ne padne u ruke bezbožnika, a ne poziva na molitve da se to ne dogodi sa Beogradom, Novim Sadom i drugim delovima Srbije.

I na kraju još jedna veoma bitna nelogičnost. Institucija na čijem je čelu patrijarh najprisutnija je srpska institucija na Kosovu. Sledstveno tome, ona bi trebalo najbolje da zna kako stvari tamo stoje, odnosno u čijim je rukama vlast. Zato nije jasno zašto, umesto na molitve da Kosovo ne padne u ruke bezbožnika, patrijarh nije pozvao da se molimo za njegovo oslobođenje od bezbožnika.

E, tu dolazimo do tačke u kojoj crkva pokazuje da ipak ume da misli. Jer, poziv na oslobođenje mogao bi da zvuči ratoborno. Bolje je ovako, da se molimo „da ne padne“, iako svi znamo da na terenu stvari stoje bitno drugačije. A i opelo se uklapa u trenutnio politički milje.