Tu, pred Novu godinu, bio sam na kafici kod jednog visokog stranačkog funkcionera. Uveo čovek red svuda oko sebe, kako i priliči.
Onda rešio da se pohvali novinaru: da novine pišu kako jadan talentovani mladi političar, koga do sada nije imao ko da primeti, danas uspešno vodi jednu budžetsku firmu. Na stolu tabele, šeme, obrasci, rasporedi, grafikoni…ali i objašnjenje, za svaki slučaj:
„Evo, vidi: ovoliko sam imao sastanaka sa zaposlenima; ovo su njihove ocene na poslu, ovoliko sam ih mesečno kažnjavao; ovo je spisak mojih gostiju, a ovo spisak gde sam ja išao u posetu… dakle, se sve se zna“ – kipti od sreće moj domaćin.
Slušam, gledam, čitam: Pa, svi su danas ovakvi – kažem sebi, kada bolje razmislim. Ovo je Srbija danas i ovde. To je profil njenih stranačkih funkcionera, armije samozvanih stručnjaka opšte prakse, rodoljuba i patriota! Pišem ove redove, jer znam da on ne čita novine – ne može da stigne od Cece, Seke i Ružičaste. A, ako kojim slučajem i dođe do ovih, pogleda slike i naslove.
Za ovoga i sve ovakve ima jedan fazon koga je Dragomir Tomić umeo često da ispriča kada bi se obraćao onima koji nisu „na kursu“. Štos ide ovako:
Februar, srce puca od hladnoće. Jedan mačor šeta ulicom, digao rep i čeka da natrči neka mačka. Kad, eto, u susret mu ide malo jadno mače.
-Hajde, vodim te da nešto tucamo – kaže mačor i skoči na ogradu, pa onda na krov. Ono malo jadno mače, nekako se pope na krov i čučnu pored mačora. Prolazi vreme, gore visoko vetar zavija, srce se ledi od hladnoće. Deset minuta, 15, pola sata…sat. Nigde ni jedna mačka makar da se pojavi. Malo mače se skupilo, nije mu ni do čega. Onda se stidljivo okrenu prema mačoru pa reče:
– Čiko, izvini, ja ću da tucam još minut-dva pa idem. Hladno mi je.
Tako je to i sa ovim direktorom: on uspehe na poslu meri brojem susreta sa svojim stranačkim liderima.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.