Evropske iluzije

Građani Srbije sve se više „evropeiziraju“, bar sudeći prema tome da im je, kao i stanovnicima evropskih zemalja sve više muka od Evropske unije.
Podrška ulasku Srbije u EU opala je na manje od 50 odsto, najniže od kad se meri. U tom neraspoloženju dočekuje se dobra vest da je Evropska komisija preporučila Srbiju za zemlju kandidata. Ovaj put bez euforije, osim kod pojedinih ministara.
Ali, za razliku od njihovih evropskih suseda koji, prema statistikama, žive u proseku šest godina duže, imaju nekoliko puta viša primanja i pokoji zub više u glavi, Srbima se EU nije smučila zbog onog što zaista jeste, već zbog onog kako je ovdašnji građani doživljavaju, pre svega na osnovu dugogodišnjih marketinško političkih interpretacija.
Idejom Evrope se, prema potrebi, „balansiralo“ od mitskog spasitelja do mitološke nemani, pa ni ne čudi što danas istinski evrofob-rodoljub EU zamišlja kao tehnološki umiveniju verziju Rajha.
Evro-zablude uspešno se prerušavaju u istine. Tako i ona da Brisel stalno i iznova „izmišlja“ nove uslove za Srbiju. To verovanje je toliko uprogramirano u kolektivnu svest da je blasfemija ukazivati da su svi uslovi evropskih integracija odavno i svima bili poznati. Posebno onima koji treba da rukovode njihovom ispunjavanju, a koji danas vešto glume iznenađenje posle svakog novog sastanka sa evropskim zvaničnicima, naprasno povlačeći „crvene linije“ odbrane nacionalnih interesa. Uostalom, sve to već negde piše, recimo u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Problem je u postavci mnogo jednostavniji, iako mu rešenje nije takvo. Nema ofanzive EU u postavljanju novih i sve zahtevnijih uslova. Postoji samo tvrdoglavo izbegavanje srpskog establišmenta da se suoči sa dnevnim redom. Pa sad treba objasniti ljudima šta se radilo proteklih godina.
Ljutiti se na Brisel što „bira“ koga će, kada i kako primiti u svoj klub u najmanju ruku je nezrelo. To je njihovo društvo u kom oni postavljaju pravila po kojim će se živeti, i kao svako društvo ima svoje uspone i padove, vrline i mane. Političko umeće, „tajming“, moralne dimenzije tamošnjih političara su „zadata“ kategorija sa kojom se njihove srpske kolege moraju svakodnevno „boriti“.
Evroentuzijazam našeg establišmenta odavno nije utemeljen na rezultatima. Ozbiljnost štete je utoliko veća što su mnoge promene u društvu koje su nas suštinski odaljile od evropskih vrednosti rađene pod izgovorom evropeizacije Srbije. Zato nama danas eto iluzije da su, na primer, pravosuđe, državna uprava, poslovni ambijent, prava radnika…kakvim ih imamo autentične evropske norme, iako su više-manje njihov opozit. Posledično, to u korenu stvara otpor čak i prema pomisli da se ubuduće i druga važna društvena pitanja, na primer partokratija ili korupcija, sređuju po evropskom modelu. Umesto evroentuzijazma, građani se refleksno drže za sadašnje vrednosti, ili se, što je još gore, nostalgično prisećaju devedesetih.
Ima li volje za promene? Ljude je ipak lakše razočarati u EU nego temeljno preurediti društvo. Kandidatura i datum podrazumevaju početak pregovora, a to znači i društvene reforme. Može li se to dogoditi sa ovakvom državom koja uporno pokazuje da nema hrabrosti da ispravno donese ni jednu bitnu odluku.
Izolacija od Evrope je ipak previsoka cena. Unija je najveći kupac srpskih proizvoda i najveći investitor. Sve susedne zemlje su, više ili manje, institucionalizovale svoj odnos sa EU. Ekonomski, tako nešto je neodrživo. Ma koliko nekima primamljivo delovalo društvo koje neguje korupciju ili monopole.
Ruku na srce, ni Uniji ne ide baš najbolje. Velika ekonomija je u posrtanju, državni budžeti mnogih zemalja su na izdisaju, građani su sve razočaraniji. Takva atmosfera ni po čemu ne koristi Srbiji.
Ali, dokle smo stigli na evropskom putu i kakav nam je status među članicama nije posledica njihovih rđavih emocija prema Srbima, nego rezultat rada ovdašnje administracije. Šta je to što su naši političari uradili da se „dopadnemo“ Uniji, koje smo vrline ponudili da unesemo u zajednicu da bi se Brisel napregao da nas prihvati.
Evropske integracije odavno nisu prevashodno tehničko pitanje. Da se evropske birokrate pitaju kandidatura bi nam verovatno još bila daleko. Integracije su visokopolitičko pitanje i EU će nam „dati Evrope“ koliko misli da je dovoljno da nas drži pacifikovane. Nebrojeni su fini mehanizmi kojima EU može držati srpsko društvo na distanci, poput Makedonije ili Turske. Dovoljno daleko da sebe ne opterećuje našim nedoumicama, a opet dovoljno blizu da se ne otrgnemo ka nekoj „Evroaziji“.
To će građanima, na žalost, malo koristiti.