Dragan Tomić i Dragan Džajić

Da nisam danas u koži Dragana Tomića. Tako često poslednjih dana, bez povoda i bilo kakvog razloga, o tome razmišljam.

Počeo je u „Simpu“ maja 1963. godine. Ceo radni vek i više od toga, „igrao“ je samo za jedan tim, za „Simpo“, za žutu boju i crvenu elipsu. Sve što je umeo i mogao, ugradio je u tu imperiju koja je u jednom trenutku imala 7.000 radnika. Takav i toliki proizvođač nameštaja nije postojao na planeti. Bezmalo 50 godina bio je i projektant, i graditelj, i menadžer nečega što niko pre njega nije napravio. Nije bilo tog majčinog sina koji bi pomislio da mu stane na put. Sve vreme je bio isključivi vlasnik svih zasluga i svih grešaka toga što se zove „Simopo“, šta god to značilo.

Kažu, istorija se ponavlja.

Onda su, iz neke nedođije, kao grom iz vedra neba, došle neke baje, neki tipovi s onim istim žbevačkim kodom. Po istom scenariju kojim je onda došao, Tomić sada odlazi. Na prečac – sad’ ga ima, sad’ga nema. Mimo volje uklonili su ga njegovi. Bukvalno su ga, njegovim oružjem, šutnuli oni isti ljudi koje je on iz opanaka doveo u „Simpo“, koje je sve vreme gurao na lestvicama društvene moći i koje je enormno plaćao. Tomiću bi, kakve je hirovite prirode, i giljotina lakše pala.

I dragan Džajić je počeo u isto vreme – maja 1963. u Obrenovcu.

Ali, priča o Draganu Džajiću je kudikamo lepša, toplija, ljudskija. Baš kada je trebalo, Džaja je stigao u Crvenu Zvezdu. Doveo ga je čuveni Aleksandar Obradović, Dr O, i sa 17 godina bacio u prvi tim. Od tada on je, sve što je mogao i umeo darivao Crvenoj Zvezdi. Prirodom posla, baš kada je bilo potrebno i njemu i jugoslovenskom fudbalu, Džajić je otišao u Baskiju, na Korziku. Nekoliko godina je „lomio“ kičme francuskim bekovima. Onda se vratio i zbunio jugoslovensku fudbalsku javnost – na vrhuncu moći Džaja je „okačio kopačke o klin“. Milionima ljubitelja fudbala on je i danas onaj stari fudbalski majstor Dragan Džajić. Ušao je u legendu,a sebi obezbedio mesto u istoriji našeg fudbala.

Razlika je očigledna i tako poučna. Dragan Tomić je odabrao drugi put. Onda kada je trebalo, nije se povukao. Tvrdoglavo je, prkoseći zakonima prirode, istrajavao u nameri da sam sebi za života otkrije spomenik. U njegovom slučaju ništa neće biti od zasluga, legendi i istorije.