Demijurg zla

U nedelju, 4. februara, desilo se nekoliko stvari i ovaj dan svako će pamtiti zavisno od afiniteta.

Nabrajanje, što bi mladi rekli, svih „iventa“ moglo bi da se spakuje pod naslovom „Desilo se na jučerašnji dan“. Ne bi, doduše, bilo pogrešno vremensku odrednicu „jučerašnji“ zameniti sa današnji, čak i sutrašnji jer, očigledno, Srbija u isto vreme živi prošlost, sadašnjost, a bogami i budućnost.

Pažnju javnosti svakako je najviše privukao skup podrške rehabilitaciji Milana Nedića. Na uglu ulica Knjeginje LJubice i Simine, mestu gde je okončao život srpski premijer u vreme nemačke okupacije, okupili su se članovi Srbske akcije i organizacije Srpski starostavnik. Tradicionalna ikonografija, nacistički pozdravi i, bogami, dominantan broj mlađih ljudi, izazvali su reakciju dve grupe malobrojnih članova i simpatizera Demokratske stranke i Liberalno demokratske partije. Između njih je bio kordon policije. Osim verbalnih čarki, ozbiljnih sukoba nije bilo.

Oni sa dužim pamćenjem prisetiće se da je na 4. februara 2001. godine preminuo glumac Dragan Maksimović Maksa. NJega su 17. novembra 2000. godine u nekadašnjem restoranu „Beli grad“, na Zelenom vencu, pretukli navijači Rada jer je bio tamne puti, pa su pomislili da je Rom.

Maksimović, inače narušenog zdravlja, borio se za život mesecima sve dok nije podlegao povredama, na jučerašnji dan, pre 17 godina.

Tu ga je napala grupa skinhedsa, navijača Rada, koja se besna i divlja vraćala nakon izgubljene utakmice protiv kluba Obilić. Navodno im se Maksimović „nametnuo“ kao meta jer je bio tamnije puti, pa su mislili da je Rom, što je za njih izgleda dovoljan razlog da ga napadnu, zverski prebiju, u prisustvu građana koji su nemo posmatrali ovaj mučni prizor.

Ubice nisu pronađene do danas.

Ova dva događaja privukla su taman onoliko pažnje koliko je srpsko društvo senzitivno na fašizam, u ovom ili onom obliku.

Ono što je, međutim, meni privuklo pažnju, a prošlo je gotovo nezapaženo u javnosti je istraživanje o socijalnoj distanci između mladih u Albaniji i Srbiji. Objavljeno je još krajem prošle godine ali sticajem okolnosti tek juče, tog 4. februara, pažljivije sam analizirao rezultate ovog značajnog istraživanja koje, koliko god se činilo suprotnim, sasvim sigurno, ima direktne veze sa prethodna dva događaja, ali i sa mnogim događajima iz naše bliže prošlosti.

Uz podršku OEBS-a, projekat koji su sproveli niški OPEN klub iz Niša i organizacije TIC iz Drača, u Albaniji, postavili su mladim građanima, od 15 do 30 godina, sedam jednostavnih pitanja, po Bogardusovoj metodologiji.

Na upitnik je u potpunosti odgovorilo 1.168 mladih iz Srbije i 335 njihovih vršnjaka u Albaniji.

Istraživanje je bilo fokusirano na pitanja o odnosu mladih Srba i Albanaca prema multietničkoj bračnoj zajednici, prijateljstvu, suživotu u komšiluku, radu u istoj kompaniji, odnosno ne/prihvatanju da nadređeni bude pripadnik druge nacije, življenju u istom gradu, odnosno državi.

Prema dobijenim rezultatima, u braku sa osobom albanske nacionalnosti ne bi stupilo 57,4% Srba. Upola manje, 25% Albanaca ne bi za bračnog druga Srbina, odnosno Srpkinju.

Prijateljstvo sa mladićima i devojkama albanske nacionalnosti prihvatljivo je za 50,6% Srba, a 87,8% mladih Albanaca je pozitivno odgovorilo na ovo pitanje kad su u pitanju Srbi, odnosno Srpkinje.

Sa Albancima bi u komšiluku moglo da živi 45,5 ispitanih Srba, a čak 83,9 Albanaca ne bi imalo ništa protiv da pored njih žive Srbi. Sa osobom suprotne nacionalnosti u istoj firmi moglo bi da radi 54% Srba, odnosno 86,3 Albanaca.

Samo 31,5% Srba prihvatilo bi Albanca za nadređenog na poslu, a tek nešto više od polovine ispitanika albanske nacionalnosti, 56,4%, spremni su da im šef bude Srbin.

U istom gradu, moglo bi da živi 54,1% Srba, odnosno 91,3% Albanaca, a u istoj državi čak 92,8% Albanaca u odnosu na 53,4% Srba.

Ima i biće verovatno metodoloških i drugih zamerki na ovo istraživanje kojim su rukovodili Stela Pljaku i Mladen Milutinović.

Ipak, bez obzira na sve, da parafraziramo drugove komuniste, narodi koji imaju ovakve mlade itekako treba da brinu o svojoj budućnosti. Ova tri događaja, koja su se na ovaj ili onaj način desila 4. februara, mogu se posmatrati i sasvim izdvojeno, bez ikakvog međusobnog povezivanja. Tako će i biti, verovatno.

Neofašisti, Dragan Maksimović, mladi ophrvani međunacionalnom netrpeljivošću, ipak su samo deo demijurga zla koji se gotovo svakog trena, pa i ovog 4. februara, pomalja u raznim oblicima u našem društvu, uzimajući svoj danak. Ipak, ono što je najopasnije je da se taj lanac ne prekida.

Ono što se desilo juče, velika je verovatnoća da se dešava i danas ili možda sutra, zavisi od naše spremnosti da zarad sopstvenog kukakvičluka i konformizma zatvaramo oči pred stvarnošću.

Do kada, zavisi umnogome od naše spremnosti da zarad sopstvenog kukavičluka i konformizma zatvaramo oči pred stvarnošću.

Problem je jedino što nas ta paralelna realnost, skrivali je ili ne od samih sebe i drugih, jednog trenutka, svom silinom ošine posred lica. A onda je, po pravilu, već kasno.

Bar smo mi, na ovim prostorima, imali prilike da se uverimo da to uvek tako biva.

Danas, 6. februara 2018.