Bauk devedesetih nadvio se nad Srbijom. Građani su u starhu. Zavladali su napetost i nespokojstvo.
Naslovne strane novina i časopisa, prvi minuti informativnih emisija, izjave čelnika političke scene i njihova politička retorika, alarmantno podsećaju na vreme „odbrane“ Kosova, na Slobodana Miloševića, Mihalja Kertesa, na RTS i Politiku… Počinju mitinzi, krenuli su autobusi za Novi Sad.Trenutno se prikupljaju potpisi.
Scenario je dakle isti: i tada je bio april (1987), i tada je počelo ustavnim položajem pokrajine. Danas, kao i onda, na sceni su novi akteri još jedne srpske drame. Sada je Vojvodina – Kosovo. Sada se traži i čeka neki novi Milošević. Dođe li do toga, njegovu rečenicu „niko ne sme da vas bije“, koja je promenila život svih balkanskih naroda, zameniće neka druga, jednako zapaljiva.
Srbija danas ima toliko prečih poslova! Srbija danas mora zaustaviti novo „događanje naroda“! Srbiji nije potrebno novo ludilo koje će pokrenuti nove izbeglice i neke nove majke zaviti u crno. Beograd se mora urazumiti, mora se uzeti u pamet!
U Novom Sadu i Vojvodini moraju da pobede evropske i civilizacijake vrednosti. Snaga Vojvodine je u njenih 26 nacija, u šest službenih jezika, u njenoj evropskoj konstituciji. Jednostavno, Vojvodina nije poligon za demonstraciju nasilja, za promociju sile.
Neće Vojvodina iz Srbije. Posebno ne ako je tera ambiciozni Igor Mirović, koji s mukom izgovara reč Mađar. Onaj isti Mirović koji je, dok je ljubio skute vojvode od Haga, početkom devedesetih, poručio Mađarima i Slovacima „marš iz Vojvodine“ i nudio im sendviče i stočne vagone za odlazak iz svojih kuća.
Zabluda je na primeru Vojvodine instutucije sistema koristiti u dnevno političke svrhe. Vojvodina nije za jednokratnu upotrebu. Vojvodina je još jedna skupa srpska reč.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.