ALI

Božić. Položajnik, svečani ručak. Odlazak kod prijatelja. Smeh, radost, rođenje, život. O svemu ovome sam razmišljao na Badnje veče. Lepo smo večerali, jeli posnu hranu, gledali film i legli. Brzo sam se uspavao. Sanjam.

Moj drug Mile, mlad, još uvek u dvadesetim, lep, uniforma mu lepo stoji. Radi u vojsci. Kurir komandantu. Zaliva mu cveće. – hibiskus, kaktus, filadendron, palmu, hortenziju… U bašti od kancelarije i saksija sa konopljom. Komandant primećuje da cveće u toj saksiji najbrže napreduje. Hvali Mileta i zahvaljuje mu na poklonu, a nema pojma šta je. Mile mu poklonio konoplju. A ona najbolje napreduje. Komandant presrećan, voli čovek cveće. Zamislite kakav hipijevski svet. Puška, cveće, vojska. Samo još fale Vijetnam i Vašington. Odjednom, u kancelariji sa cvećem, komandantom i Miletom, upada policija, hapsi Mileta. Prekida se hipijevska avantura u kancelariji. Lisice Miletu. Saksija sa konopljom policiji.Što bi rekao Čika Jova Zmaj, ode sanak pusti. Nema više smeha. Mile se više ne smeje. Samo ćuti, reč ne progovara. Ćuti kad ga pitaju zašto. Počinje da priča, napokon. I da se smeje. Šeretski, samo kako je on to umeo, sa rupicama na bradi i obrazima, dok priča. Znam ko me je izdao, kaže, komandanta sam mogao i u penziju da ispratim, a da ne primeti. Jednostavno nije iz te priče, ali voli cveće. Volim i ja, kroz osmeh će Mile, al’ konoplju. I nestade, prvo osmeh, pa posle i Mile. Probudio sam se sav slomljen, kao da sam trčao maraton.Pogledam na sat, osam. Božić je. Hristos se rodi.

Vaistinu se rodi, odgovara mi žena. Da budim decu, pitam je, nemoj još, pusti ih da spavaju, odgovara. Dobro. Umivam se. Kuvam kafu. Nisam gladan još. Palim cigaretu, iako sam prestao da pušim pre šest meseci. Dve, tri dnevno. Nerviram se, i ugojio sam se. Sedam za sto, uzimam mobilni, otvaram sajtove da vidim vesti. Nema ničeg novog. Otvaram tviter. Bajato sve, vesti od sinoć, ali čestitke za Božić su tu. Fejsbuk isto. I u stihu, i neposredno, na zidu, kristalno jasno, Hristos se rodi. Sa Vaistinu odgovaraju. SerBi. Po Vuku, naravno. Palim TV, kadrovi liturgije. Dobro, idemo dalje, štaa? I na HRT liturgija. Aj’ da ne psujem, crveno slovo u kalendaru, al’ kad i kod njih ide „naša“ liturgija za „naš“ Božić onda je svet odlepio. Onaj „demokratski, evropski“. Pa do juče mi šizela i mirela odzvanjala, Kristijan Amanpur nas satanizovala, kao Ruždi muslimane sa „Satanskim stihovima“, a gle sad!? Što bi rekao moj pokojni deda , nisam pametan. Idem da budim decu, da ih vodim kod dede da budu položajnici.

Ulazimo u lift. Nešto puca, lift polazi. Sin se krsti, ćerka mu se smeje. Ima fobiju od dedinog lifta, ali i ritual kad se vozi u njemu, zato mu se ona smeje. Lift staje, njih dvoje se guraju ko će prvi da izađe i bude položajnik kod dede. Kol’ko žara, tol’ko para, kol’ko žara tol’ko sreće, čuje se se iz dedine kuhinje, upalili on i unuk položajnik badnjak. Daje mu pare, simbolično, skromno, penzionerski, daje i unuci, naravno. Deda gleda prvi program. Oduvek mu je na jedinici, pa onda redom, drugi, pa sportski itd. Nema kod njega RTS, kod njega je vazda bilo prvi i drugi, a zna se da je to RTS. Tu je i praznična Politika, dvobroj. Deca se razmilela po stanu. Deda i ja sedimo u trpezariji, pričamo i čekamo da stigne njegova snajka, moja žena. Dok pričamo, ja na netu. U jebote, pucnjava u Parizu, ima mrtvih! Break news svuda. Deda mi priča nešto, ne čujem ga, proveravam vest. Jok be, stvarno. Osam mrtvih, deset! Dvanaest! I policajci. Strašna vest, kažu upali u redakciju nekog lista i pobili novinare. U trenutku pomislih, pa zar na Božić? Pojavljuju se prvi klipovi na netu sa snimcima masakra. Tip ‘ladno, u trku overava ranjenog policajca na zemlji. Naježio sam se. Pokušavam da pokažem dedi. Nema mu naočara, bile su tu na stolu, a sad ih nema. Nema veze, prepričavam mu. Deda rezervisan, u fazonu, šta se tu može. Nervira me, pa on me vaspitao, njegove knjige sam čitao kao mali koje je krio da ih ne vidim jer su bile protiv režima. Pojačavam diskusiju, deda nije više rezervisan. Raspravlja se. Takvi smo mi Živanovići. Tako branimo stavove, do poslednje reči, do same granice pristojnosti. Zamera mi što povisujem ton. Dobro, neću, ali čekaj, zar ti nisi pričao tamo osamdesetih, da bi sa fakultetskom diplomom na Zapadu bio bi bogatiji i poštovaniji? Da li ste me ti i majka slali i u Grčku, i u Nemačku, Tursku, Italiju, da kupujem garderobu? Jel’ beše iz Nemačke naručivao kompijuter ’83? A video rekorder? I sad mi kažeš da su licemeri, da im ne zaboravljaš bombardovanje? Nemoj! Nisi to ti. Nisi se valjda sa takvim stavovima borio za demokratiju? Čoveče, Božić je. Ubijeni su ljudi. Zar nas naša vera ne uči praštanju? Sećam se blaženopočivšog Patrijarha Pavla, kako je vapio, „Budimo ljudi“. Nema opravdanja, nema ALI. Prestajem sa diskusijom, ne vredi, on ima svoje stavove, poglede, ja svoje. A duboko u sebi znam, znam da se uvek borio za pravdu, da je kao komunista išao na, kako voli da kaže, „ispiranje mozga u komitetu“. Uvek je tražio pozitivnu stranu u ljudima, u odnosima sa njima. I uvek se borio za slobodu mišljenja. A gledaj ga sada. Je suis Charlie, ne, on je ON. Gledam društvene mreže, sve je više onih koji su se osilili, pa su svi kao ON. Svi imaju svoje Ja. A kad im smanjuju penzije, kad ih otpuštaju, kad  poskupi benzin, struja? Tada se njihovo Ja svede na obično MU. Da, MU, ali ono dugosilazeće MUUuu….Samo balave.

I zašto sam pominjao Badnje veče, Božić, Mileta, konoplju, cveće, vojsku, hipi fore, sve ovo? Zato što primećujem da se naše društvo duboko zaglavilo u blatu. Ne može ni napred, ni nazad. Može samo da se batrga tu gde jeste, i da se iz blata čuje samo MUuu. Ja, koje pokušavaju da kažu i istaknu kada je u Parizu simbolično i tragično, a pre svega neljudski uskraćena mogućnost na život, reč, misao… Kakva kod bila, nije to Hrišćansko JA. Pominjao sam najveće verske praznike u nas Srba namerno, zato što su pre podne balavili o miru i slozi, sa onim „Bože pomozi“ i Hristos se rodi, a popodne relativizovali smrt i ubijanje sa nekim ALI, zbog nečega što je bilo, a da su pritom zaboravili zašto je TO bilo, i da je zbog nečijeg JA koje se oličavalo u „nećemo se saginjati“ i bilo to što oni pominju posle ALI. Zaboravili su sve, ali nisu zaboravili svoje JA, baš kao i Le Pen, njihov brat po personalitiju, jer i on ima svoje JA, ali ima i politiku čistokrvne nacije, bez mešanja sa drugima, sem u slučaju da imaju materijalnu korist. Onda nema barijera, nema tih granica u izražavanju koje se mogu isprečiti između novca i njih. Pominjao sam mog druga Mileta, jer se zaista desilo to što sam „sanjao“. I dlaka sa glave mu nije falila. Jer je bio Tatin sin. Bilo je ALI. Sve sam to spomenuo zbog dvostrukih aršina, zbog trunke u tuđem oku, a sa balvanom u svom, zbog zaboravljsnih protesta TARGET u celom svetu, proleća 99. Ima ih na netu, ALI su zaboravljeni. Zbog lošeg standarda, pretpostavljam. Zaboravljeni su i Sterija, Nušić, Domanović, Duško Radović. Ali nije ALI, to se pamti, to nam je u krvi. A njihovi? Jebiga, ALI.