Aleksandrov: Za BULATOVIĆA moguće – Za ostale NE

Školski odbor Osnovne škole „Predrag Dvedžić“ u Vranjskoj Banji u odgovoru na molbu nastavnika Slobodana Aleksandrova da mu odobri da dok traje nastava stanuje u jednoj slobodnoj sobi stare školske zgrade, odbija zahtev Aleksandrova s obrazloženjem da „mora da pita Grad Vranje“.

Aleksandrov, koji zbog obaveza na poslu u banjskoj školi svakodnevno putuje na relaciji Niš – Vranjska Banja – Niš, stoga postavlja pitanje „zašto je on u vrednosnom sistemu Školskog odbora čovek drugog reda“.

Kad su Bulatoviću dali tu sobu da je koristi nisu gospoda iz Školskog odbora pitali Grad Vranje, verovatno su smatrali da za to nema potrebe, ali kada sam ja zatražio da stanujem kako ne bi svakodnevno putovao 240 kilometara, lukavo su me odbili iz razloga da bi, navodno, pitali Grad Vranje“, primećuje Aleksandrov.

Po njegovim rečima, na kraju, „na ovom primeru Školski odbor banjske škole primenjuje pravilo nepravde, odavno poznato u našem narodu“.

Školski odbor se priklanja vlasti, jačima, nas obične smrtnike zaobilazi u širokom luku, a sve po onoj narodnoj „ko ima – daće mu se, ko nema – neće mu se dati, a može mu se i oduzeti“, to je vladajuća „pravda“ na jugu Srbije, rezignirano zaključuje Slobodan Aleksandrov.

A Banjčani, više tajno, a manje javno, negoduju na svoj način: „Preteraše ga ovi Bulatovići, kupili su školsku kuću po bagatelnoj ceni sa mesečnom ratom od 17 dinara, kupili školsko dvorište za 2,5 evra po kvadratu, a zauzeli i sobu u staroj školskoj zgradi.

S. Kostić