Pre kojih dvadesetak dana, otac Dalibor, starešina Šapranačog groblja, dao je nalog radnicima da se petnaestak starih nadgrobnih spomenika, s kraja 19. i početka 20. veka, izvade iz svojih ležišta na grobovima pokojnika i prenesu u manastir Svetog Nikole.
Tako su „Kana, udova Dim. Markovića, pož. 96 god. umrla 28.VIII 1924. god. sp – po – Nenad Marković penzioner“; „Ovde počiva Zarka Perka Jovna poživu 19 l. um (dalje nečitko)“; „Stamena R Stanojevića ž. 62 g. + 5.XII 191(nečitko) sp. po. sin Milorad, ćerke Stanija, Desanka, Zagorka i muž Trajko Stanojević“; „Pokojna V. Jula ž. 70 g. + 10.IV 1913 g.“; „Serafim M. Pešić student politehnike u Minhenu rođ. 1873 + 1894 prenet u otadžbinu 11-VIII-1092 spomen podižu ucveljeni (dalje nečitko)“, (ovoga su, dakle, već jednom premeštali, ovo mu je drugi put), i još preko deset njihovih sapatnika završili u potpornom zidu (sic!) manastira Sveti Nikola. “Nema smrti, kaže Crnjanski, „ima seoba.“
Uzalud su radnici upozoravali starešinu groblja „nemojte, ljudi, gre’ota je od boga“, ovaj je ostao uporan, pozivajući se na vrhovni autoritet, vladiku Pahomija. Odista, kada se sve uzme u obzir, ko bi mogao i smeo da jedno ovakvo preduzeće obavi, osim Njegove Smernosti?
Još je mudri Andrić, da ga parafraziramo, govorio da „kad dođeš u strani grad, prvo poseti pijacu, da bi se upoznao sa njegovom svakodnevicom, i groblje, da bi se upoznao sa njegovom tradicijom.“
BILI PITON: Nema sumnje da je groblje mesto prepuno informacija o prošlosti jedne sredine, prava riznica dokumentarne građe za arheologe, etnologe i hroničare, inspiracija za umetnike (Isidora Sekulić: „Hronika palanačkog groblja“, Bora Stanković: „Božji ljudi“), ali i često meta kojekakvih protuva poput Kovačevićevog Bilija Pitona iz „Maratonaca“, koji preko leševa stvara kapital, u savremeno doba kradljivaca kandila, bronzanih bisti i natpisa na spomenicima. Njegova Smernost je, pak, otišla dalje – on je iskopao i odneo cele spomenike!
U nizu nesporazuma sa Vranjancima, bar onim njihovim slovesnim delom, izdvajaju se neki – od sečenja stoletnih borova u porti Sabornog hrama, služenje žita na Aranđelovdan, zabrana sečenja slavskih kolača po kućama, paljenje sveća u crkvi, naređenje da žene u crkvi pokrivaju glavu maramom, zabrana venčavanja trudnica, uskraćivanje vekovne izvorske vode u manastiru Sveti Nikola što nisu činili ni Turci, ni Bugari, ni komunisti, sukob sa žiteljima Preševa i Levosoja oko izgradnje crkava (na kraju se ispostavilo da je sve bilo zbog para), do znamenite pedofilske „afere Pahomije“.
MALE MAŠINE: Što se, pak, tiče vladikinih „grobljanskih zahvata“, počev od pokušaja da se isparceliše staza od starog ulaza u Šapranačko groblje i rasproda za grobna mesta, to je još i malo u poređenju sa onim, o čemu je svojevremeno opširnu izjavu dao arheolog Dušan Maksimović iz Zavoda za zaštitu spomenika Niš, koji je poslednjih decenija profesionalno bio često u prilici da, kako kaže, (ne)sarađuje sa vladikom Pahomijem.
Maksimović kaže da je naročito iritiran izjavom vladike vranjskog da „crkve u Bujanovcu neće ni biti, ako ne bude njega“ i svojevremenim pokušajem gospodina Pahomija da Maksimoviću i grupi stručnjaka niškog Zavoda bude zabranjeno dalje angažovanje na području Eparhije vranjske.
„Podsetio bih gospodina Tomislava Gačića, vladiku Pahomija, da je 1994. godine u manastiru Kacapun u opštini Vladičin Han, kod crkve Svetog Ilije, samovoljno izvršio nivelaciju terena u manastirskoj porti, na površini od oko 400 kvadrata. Buldožerom su uništeni jasno uočljivi nadgrobni spomenici i gurnuti u obližnji potok. Našem Zavodu je stigla dojava da se u tom manastiru izvode neki neobični radovi, formirana je komisija od naših stručnjaka i ljudi iz opštinskog odeljenja za urbanizam u Vladičinom Hanu i, kada smo tamo otišli, vladika je već obavio zamišljeno, ali smo u oltarskom prostoru zatekli deo nevešto sakrivenih kostiju iz oskrnavljenih grobova.“
Maksimović dalje objašnjava, prilažući o svemu i pisane tragove i zapisnike, da je tada protiv Pahomija podneta krivična prijava. On se na sudu branio da „nije kriv jer nije bio prisutan kada se to radilo i uradilo“(„kao da takve poslove može da smisli i naredi neki đakon ili niži sveštenik“) i na kraju je u Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu osuđen samo uslovno.
„Gospodin Pahomije je mnogo voleo da samovoljno planira i izvodi zemljane i druge radove oko crkava, a buldožere je iz milošte zvao ‘male mašine’. Istih tih godina u selu Katun, u opštini Vranje, izvođeni su zemljani radovi za novu crkvu i u jednom grobu je pronađen izuzetno vredan zlatan prsten. Vladika ga je poklonio umesto honorara autoru projekta crkve iz Niša i o sudbini tog prstena sve znaju i stručnjaci Narodnog muzeja u Vranju.“
TRANGE-FRANGE: Maksimović navodi i primer neobičnih i bez stručnog nadzora izvedenih zemljanih radova na nivelisanju terena u porti manastira Sveti Stefan, u selu Žapsko.
„Niko nikada neće znati šta je i kako tada uništeno, jer u crkvenim portama se po zakonu ništa ne može raditi i kopati bez nadzora stručnjaka. U martu 1998. godine Pahomiju je palo na pamet da pored crkve Svetog Nikole, koja je novijeg datuma, ali koja je na mestu nekadašeg starovranjanskog groblja, gradi novi konak, iako je jedan već imao u gradu. Tada je trebalo uraditi i adaptaciju crkve, o čemu je Zavod za zaštitu spomenika u Nišu i uradio projekat, dok je sve ostalo oko konaka vladika radio ne pitajući ikoga za savet.“
Stručnjaci niškog Zavoda su 6. aprila 1998. godine presavili tabak i upozorili da se radi bez dozvole i uništava stara nekropola.
„Međutim, opet su na delu bile ‘male mašine’ koje su kosti i lobanje gurnule u Krstilovački potok, a o čemu svedoče i fotosi koje poseduje niški Zavod. Iz nepoznatih razloga ipak, nije usledila krivična prijava protiv Pahomija, dok je on na jednom sastanku u svojoj eparhiji predočio da će zatražiti da se grupi stručnjaka iz niškog Zavoda koji mu se ‘vrzmaju i nešto stalno zabranjuju po eparhiji’, ne dozvoli, bolje rečeno zabrani dalje, inače, po zakonu obavezno angažovanje u ‘njegovoj eparhiji’.“
„Takav zahtev nije i zvanično napisan, ali je usmeno predočen našem direktoru. Gledao sam i lično su mi se obraćali neki starci iz Vranja koji su plakali, žaleći se da im vladika ruši grobove predaka. Ja sam 29. aprila 1998. godine sa dvoje kolega napisao i potpisao još jedno upozorenje na ono što radi vladika vranjski i nakon toga, do današnjih dana, više dole nisam ni išao. Jer, uverio sam se da Pahomije može da radi šta god hoće, ruši i kopa kad hoće i gde god hoće, kao i da je suludo o tome gluvima pričati ili pisati priču“.
„Ne bih mu“, završava Maksimović, „ništa poručivao, ni o milosrđu i praštanju, ni njemu ni onima koji ga brane. Neka sam u sebi i pred Bogom nosi sve svoje grehove, ali i neka se zna šta je i kako radio pretvarajući eparhiju u svoju prćiju, zbog čega, inače, nije omiljen u tom kraju.“
„Tamo je“, kaže naš izvor, „tražio zlato. Ovo sa izmeštanjem spomenika sa Šapranačkog groblja, koji su jadno završili kao građevinski materijal za potporni zid, uradio je zbog grobnih mesta. Može on sada da kaže šta hoće, da su to neki plemeniti motivi, da mu Ustav SPC (inače, jedno rigidno štivo, koje se samo uz veliki napor može nazvati pravnim, neprimereno ni srednjem veku – p.a.) to dozvoljava, ali to je veliki biznis, a trange-frange ide preko poznatog ovdašnjeg advokata, koji je odigrao važnu ulogu u oslobađanju vladike u ‘aferi Pahomije’, iako je Vrhovni sud presudio da je zakon prekršen na štetu tužilaca.“
Sve i da je tako, postavlja se pitanje moralnosti ovakvog čina. Izbor oskrnavljenih spomenika očigledno je selektivno urađen, verovatno od pokojnika koji nemaju potomke, pa zakupnina nije duže plaćana. Da povučemo nogu sa ovima, pa da vidimo kako će ta noga proći; posle možemo da nastavimo sa ostalima. Pa, dokle bismo došli da povadimo sve spomenike, među kojima ima i ne malo onih koji pripadaju srpskim velikanima, a čiji su potomci razvejani po svetu, ili je loza ugašena, pa nema ko da plaća zakup? Bilo bi potpornih zidova po Srbiji koliko ti duša ište, na našem svetlom putu od nekropole do nekrofilije.
Goran M. Antić
OGOLjENI BIZNIS
„Ma kakva estetika, kakvo čuvanje uspomene na pokojne“, kaže izvor dobro upoznat sa dešavanjima u Eparhiji vranjskoj, koji je insistirao na anonimnosti, „kad se svi slojevi ovog skandala razgrnu, ostaje ogoljeni biznis; ta grobna mesta su sada upražnjena i pripadaju Eparhiji. Računica je prosta – na tih petnaestak parcela je po jedno-dva grobna mesta, a na Šapranačkom groblju je po 1.000 do 1.500 evra jedno, eto vam cirka 30.000 evra, čistog, opranog novca, bez poreza i bilo kakvih dažbina. Skrnavljenje i srebroljublje, eto šta je to.“
ODGOVOR EPARHIJE
Na šapranačkom groblju, odlukom Crkvenoopštinskog upravnog odbora Crkvene opštine Šaprance u Vranju od 03.05.2017. godine je rešeno da se urušeni zid sa severne strane groblja obnovi. Prilikom raščišćavanja materijala urušenog zida, koji je zidan suvim zidanjem od kamena i zemlje, u naslagama je pored kamenja pronađeno i više nadgrobnih spomenika, koje su potomci pokojnika prilikom obnove, odnosno postavljanja novih spomenika novoupokojenim precima, dislocirali stavljajući ih uz gore navedeni zid, koji je rušenjem zatrpao gore navedene spomenike.
Novi zid, zida se betonskim blokovima, a kamen od starog zida je prenešen u Manastir svetog Nikole u Vranju. Takođe, pronađeni spomenici, od kojih su neki polomljeni, su prenešeni u pomenuti manastir i ugrađeni u zid kao i kamen.
Što se tiče Vašeg pitanja o traženju saglasnosti od potomaka, nismo mogli iz razloga, što su spomenici pronađeni zatrpani u šutu od zida, a spomenike smo stavili i ugradili u zid Manastira Svetog Nikole i iz poštovanja prema njihovom obliku odnosno krsnog znamenja, a takođe i zbog poštovanja onih koji su bili pod tim znamenjem sahranjeni, a sticajem okolnosti su bili zaboravljeni u zidu koji se srušio.
Sve što se gradi, na prostoru Bogom spasavane eparhije vranjske, gradi se nakon svih izvađenih potrebnih dozvola, kako od strane građevinskih organa, tako i od Zavoda za zaštitu spomenika kulture, gde god je to potrebno, a u Svetom Nikoli se gradi gostoprimnica, a taj zid je iznad iste, tako da ko god dođe može da vidi te spomenike, što je i pokazatelj naše odgovornosti prema starini, jer je to primerenije nego da su ostali na onom mestu gde su do sad bili ili ne dao Bog da su završili na nekoj deponiji šuta.
Starešina hrama Prepodobne majke Paraskeve
na Šapranačkom groblju u Vranju
protonamesnik Dalibor Veličković
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.