Han li je, Vegas li je

Preteklo podne, upekla zvezda. Na ulici malobrojni Hančani, pa čak i oni beže od objektiva kamere i pitanja novinara. U prolazu retki, čisto proforme i iz kurtoazije (verovatno bi „svašta“ rekli, nekima se nezadovoljstvo na licu jasno vidi), dobacuju da su čuli da je Vučić u gradu, ali da se oni ni njihova deca od toga „neće hleba najesti“, pa samo odmahuju rukama.

Drugi, mahom stariji ljudi, zaseli u debelu hladovinu, okrepljuju se vodom ili „zidarcem“, deca se osvežavaju sladoledom. Iz pravca pijace se mogu videti kupci sa punim cegerima, a neki i „na krkače“ nose torbe. Em im je, reklo bi se, lakše da podnesu teret, em ih štiti od sunca; dvostruka korist.

„Prijatelju, žurim kući da stignem, ovo sunce upeklo, milost nema“, reče jedan mlađi čovek na novinarsku molbu da prokomentariše dolazak predsednika; uđe zatim u kola i odjuri u nepoznatom pravcu.

GLAVNI SU KONOBARI: U kafani Tihomira Milosavljevića – Tike „Golfa“, domaćin sa kolegom razvezao partiju šaha, ali čim ugleda prijateljska lica, pristade da prozbori koju o dolasku Predsednika Aleksandra Vučića, kao i svom viđenju Vladičinog Hana danas.

„Kako laže da će do Nove godine da bude auto-put. Han kao da je Las Vegas. Danas je obećao 2.000 radnika. U poslednjih godinu dana ne vidim nikakav napredak. Rekao je da će u Teklasu raditi 1.200 ljudi, a zaposlio je samo 355. Tačno je da se stalno primaju radnici, ali isto tako i odlaze. Odlaze zbog neprilagođenih uslova rada i malih plata. Čuo sam da ljudi koji tamo rade primaju između 20.000 i 28.000 dinara“, kaže Milosavljević.

Uto se u razgovor umeša čovek za susednim stolom, koji je ponešto načuo o ovoj temi, te reče svoje viđenje; očigledno poznajući Tiku „Golfa“.

„Moram da te ispravim, Tiko – plata je od 27.000 pa nagore, zavisi ko šta radi“, kao da prekori svog prijatelja.

Nastavlja, ipak, ovaj ugostitelj u istom ritmu i nesmanjenim intenzitetom:

„Po informacijama ljudi koji rade u Teklasu, doktori zaposleni u surduličkom Sanatorijumu kažu da im se ovi skoro svakodnevno javljaju, a da li je to posledica stresa ili loših uslova rada, ne znam. Čuo sam na jednoj televiziji da Vučić viče na novinara za neki ‘kiparski model’, ljuti se. A gde je tih 1.200 radnika koje je obećao?! Sad još 2.000“, podviknu Tika.

„Komšija“ opet ima šta da doda.

„Rekao je 1.200 do 2018. godine, a ova nova tura do 2020“, opet se sa stola pored ču glas koji brani Aleksandra Predsednika.

„Dobro“, nastavi Tihomir, „da ti kažem ja sad, znam da je prošle godine obećao 1.200 radnika. U to vreme radilo je 200“.

Situacija je uglavnom katastrofalna, kaže Tika. Institucija seljaka više ne postoji, sela su takođe nestala, osim nekoliko njih. Autobusi nigde ne idu, jer nema ni ljudi. Njegova je kafana narodna, „seljačka“, pa ti isti ljudi više ne dolaze jer ne rade, stoga nemaju ni da potroše.

„Do juče je onaj u Surdulici psovao Vučića, onaj Bosanac. Sad on glavni u Srbiji. Konobar kod Vitka. I u Hanu je konobar drugi čovek. A, ovaj dečko, gradonačelnik (Vladičinog Hana Goran Mladenović; p.a), on je intelektualac, tu nema šta“, nedvosmislen je vlasnik „Golfa“.

Kompanija FOPA, nastavi Tihomir, više ne postoji, Duvanska industrija Vladičin Han je zatvorena. „Žičara“ je prodata „nekom makedonskom konzorcijumu“.

„Hančanima je prvo uzeta zemlja za izgradnju Koridora, pa su svi oni dobili naknadu, a prvo što su uradili – kola su kupili. Najgora investicija. I zbog toga se vrti neka para po Hanu. Kad to prođe, ništa nema da ostane. Biće sve lošije i lošije“, rezimira Milosavljević.

NE JEDNO, NEGO 500: Ode Tika, mora, kaže, da završi partiju, ne ide da ga pobratim čeka. Baš tad priđe za sto gospodin za stolom pored.

„Možemo mi da ga volimo, ili ne volimo; ali, da ti jedan premijer i predsednik dođe tri puta za dve godine, to je nešto. Danas je on. Sutra, bilo ko da se pojavi, nije važno. Samo da ljudima bude bolje. Mi zaboravljamo neke stvari, previše smo kritični. Nije u Teklasu kompletan proizvod naš, kao u Slogi ili fabrici FOPA, gde je bio celokupan zaokružen proces proizvodnje. Teklas nije otvorio u Beogradu, zato što je tamo skupa radna snaga, duple plate bi morali da daju“, eksplicitan je on.

Može Vučić da ode, ali šta smo uradili, pita se. U Vranju je najpre osnovan „Sanč“, čiji su ljudi prešli da rade u kompaniji „Geoks“, a prvopomenuta se, po logici stvari, zatvorila.

„Šta smo uradili – ništa. Isti tip proizvodnje je i Teklasu. Svi fudbalski tereni su renovirani, kao i bazen. A u Vranju bazen ne radi. To je 2.000 kupača. Nije samo Goran za to zaslužan, već i generacije pre njega“, poentira na kraju razgovora.

Pijaca je, kažu domaćini, odmah preko pruge, samo je otežavajuća okolnost što je većina ljudi otišla, kasno je sad.

„Vidite i pričajte sa ljudima na ulici, jer za tezgama su sve Vranjanci i Leskovčani“.

Dok šacuje lubenice, te bira koja joj po gabaritu i težini odgovara, sredovečna žena kibicuje i „ove sa foto-aparatom“. Sumnjičavo vrti glavom:

„Nema posla, sve fabrike su zatvorili, a ovamo predsednik svašta obećava“, razočarano reče, zabrinuta za sudbinu svoje dece, koja, iako školovana i sa završenim fakultetima, „nemaju perspektivu“.

Nema bog zna koliko ljudi ni na pijaci. Završili valjda kupovinu ranije, računaju biće paklen dan, pa da se na vreme snabdeju paradajzom i tikvicama.

A tamo, sa prve tezge levo, stiže obaveštenje o Predsednikovoj poseti.

„Upravo je bila jedna ženska, i sve nam je ispričala, ali mi nismo bili“, reče mlađa žena, ne ulazeći u detalje.

Njena koleginica još sažetija je i škrtija na rečima:

„Sve najbolje mislim“, pomalo i stidljivo izusti.

Na konstataciju novinara da je Predsednik obećao nova radna mesta za 2.000 ljudi, odgovori nam čovek koji, za tezgom broj 10, prodaje paradajz i paprike.

„Ko da zaposli 2.000 ljudi? Kod mene, ako sadi papriku, jedno radno mesto mogu da otvorim. Ma, ne jedno – 500! Ali, niko neće, brate, da radi. Kolega moj iz Žitorađe beše, traži ljude da beru maline; 2.000 dinara im daje, oni neće da beru“, pun je ideja i predloga za zaradu ovaj gospodin.

DjAVO U KUĆI, ROGOVI NA KROVU: Pomalo iznenada, prilazi čovek, samoinicijativno.

„Nikad nije bilo gore, niti će biti gore. Srbija nema čoveka koji će da je vodi. Ovo je samo obmana, velika varka. Prvo je Dinkić raspao sistem, uništio naše banke. Mogu i tebi i meni da daju 30.000 evra. A ne da mi dođe Turčin ili Italijan, i da mi bude gazda ovde. Zašto da radim za 18.000 i 20.000 dinara?“, pita se on.

Na novu upadicu sa susedne tezge, dade rezak odgovor:

„Ti prodaj krompir, ti si za to. Ja nisam rođen za krompir“, brecnu se i dodade da smo mi, Srbi, ti koji se moramo vratiti tradicionalnoj Srbiji – Bogu.

„Ja ne verujem Vučiću kad kaže da će biti bolje“.

Osvrnu se onda i na televiziju i medije u globalu i upotrebi interesantno poređenje:

„Televizija je najveći đavo. Jedan duhovnik je o televiziji rekao: đavo je u kući, a rogovi na krovu antene. Mi striktno verujemo medijima. Oni nisu istiniti, pravedni, a ni nezavisni, nego se približavaju vlasti. Zapravo onome ko više plati. Nemate slobodu izražavanja. Danas je jednoumno vladanje“, proročki će.

Skoro sa druge strane pijace, blizu česme, čovek sa dugim brkovima i u atlet-majici, predloži Vučiću da otvori neko poljoprivredno dobro, pa da i poljoprivrednicima krene.

„Maline zasadismo, oni im smanjiše cenu! Čist promašaj je bazen koji Vučić otvara. Još je samo za radnike. Ko će drugi da ode da se kupa? Niko. Fabrika je donekle dobra. Vučić će da nas zaposli, ali će i da nas istruje! Smrdi i guma i plastika „, rezigniran je ovaj brka.

Bio je, naglasi i to, aprila u Vranju, kad je bio predizborni miting u hali na Sportskom centru.

„Gledam one ljude, pa se mislim: Gde Vranje ima tol’ko ljudi?! To je laž i prevara naroda. Odeš u grad nenajavljeno, pa da vidiš koliko te narod podržava. On došao u Vranje, doveo omladince iz Beograda i kaže: To su Vranjanci. Ne volim nerealnost“, isključiv je ovaj sredovečni gospodin.

Hančani, oni koji nisu bili u “Teklasu”, prilično su rezervisani. Samo može da se naslućuje šta zaista misle o njemu. Suštinsko je pitanje, zapravo, sa kolikom su zadrškom govorili, kao i da li su, i šta prećutali. Velika je kuraž, danas, u ovo doba „jednoumne vladavine“, kako reče sagovornik, ostati svoj i dosledan principima. Pa, i po cenu žigosanja, skrajnutosti sa svih glavnih društvenih i državnih tokova, i psihičke ogoljenosti. Ni fizička agresija, empirija nas uči, nisu nepoznati naprednoj Srbiji. Do granica neprepoznatljivosti.

Kako bilo, vraćamo se za Vranje puni utisaka, a glavom prolaze stihovi pesme koja je dopirala kroz otvoren prozor kombija, parkiranog tik uz kapiju pijace.

„…Ostaćeš sama, prepuna bola, zbog drugih ljubav si prodala.

Sa njima potraži svoju sreću, ja ti praštati neću…“

Da li će žitelji Vladičinog Hana potisnuti bol? Uz koga će potražiti sreću i da li će oprostiti neispunjena obećanja? Reklo bi se da su sva ova pitanja – retorička.

Dušan Pešić