Mogao bih da živim u Srbiji

Vranjanci su na, prvi pogled, hladni, nepristupačni i rezervisani prema strancima. Ne žele prvi da ostvare kontakt, nisu predusretljivi i bukvalno stoje po strani kada vide nekog stranca. Ono što sam takođe primetio je da muškarci preterano ističu nacionalnost, srpsku, „mačo“ stranu. Tako je dok ne upoznaju „stranca“. Onda bivaju prisniji i čine da se na neki način osećam kao kod kuće

O Srbiji sam jedino znao da je jedna od najnaseljenijih zemalja bivše Jugoslavije. Na fakultetu sam učio o vašoj istoriji, o ratovima i zaintrigirala me zemlja daleka Španiji. Sada, nakon šest meseci boravka u Vranju, mogao bih da zamislim da živim ovde“, počinje priču Samuel Penja Peres, mladi volonter iz Španije.

Za šest meseci boravka u Srbiji, otkrio je, ističe, novu zemlju, novu kulturu, novi jezik, upoznao različite ljude i stekao nove prijatelje.

„Imao sam vremena da pričam sa ljudima, da putujem i da zaista upoznam ovu zemlju i njene običaje. Nisam glumio običnog turistu. Ineresantno je da ne postoji jedan tip ljudi sa karakterističnim izgledom za jednu državu. Ima vas i tamnoputih, sa mediteranskim „look-om“, ali i plavih, svetle puti kao što su Nemci ili Rusi“, pod utiskom je Samuel dok priča o svojim novim iskustvima.

STRANCI: Vranjanci su, opisuje, na prvi pogled hladni, nepristupačni i rezervisani prema strancima.

„Shvatio sam da ne žele prvi da ostvare kontakt, nisu predusretljivi i bukvalno stoje po strani kada vide nekog stranca. Ono što sam takođe primetio je da muškarci preterano ističu nacionalnost, srpsku, „mačo“ stranu. Iz razgovora sa pojedinicma i na pomen organizacije Centra E8, video sam, da je kod mnogih, prisutna homofobija. Sve je to njima, kažu, čudno i ništa ne podržavaju. A, ne zaostaje ni ksenofobija. Očigledno su u zabludi jer nisu upoznati sa radom organizacije“, napominje Samuel koji živi u Burgosu, grada sa oko 200.000 stanovnika.

On je volonter programa EVS (Evropski volonterski servis) koji mu omogućava da otkrije novu kulturu kroz volonterske aktivnosti van njegove zemlje porekla. Omladinska organizacija, Centar E8, akreditovana je da se bavi EVS programom i usmerena je na rad sa mladim ljudima širom Srbije.

„Trudio sam se da pričam sa ljudima na ulici i pokušao da kroz svoj primer ukažem na rad organizacije i EVS-a. EVS je iskustvo obrazovnog karaktera. Ono razvija stav opšteg aktivnog građanstva tako što stranom državljaninu u jednoj zemlji dopušta da učestvuje u njenom svakodnevnom životu, radeći i deleći obaveze njenih građana“, ističe dvadesetsedmogodišnji Samuel.

Suprotno Vranjancima, kako kaže, Španci jedva čekaju da čuju i vide nekog ko ne govori istim jezikom kao oni.

„Odmah prilazimo, nudimo pomoć. A u Vranju su po tom pitanju suzdržaniji i sramežljivi. Tako je dok ne upoznaju „stranca“. Onda bivaju prisniji i čine da se na neki način osećam kao kod kuće“, objašnjava Samuel.

TURBO-FOLK: Stvaranjem kontakta između učesnika iz inostranstva i lokalnog stanovništva, prema njegovim rečima, doprinosi se boljem razumevanju naroda i kultura, prijateljstvu i miru.

„Volonteri su na taj način i učesnici u svakodnevnom životu tog grada. Time sam dobio potpuno drugačiju sliku zemlje u kojoj boravim, posmatranu iz ugla samih stanovnika. Želim da svojim radom podstičem mobilnost mladih i njihovo aktivno građansko učešće kroz volonterski rad“, ističe naš sagovornik.

Prvo što je primetio u Vranju kada je došao pre šest meseci je, kaže, ispijanje kafe u velikim količinama.

„U neko doba dana je posebna gužva u gradu i tada svi piju kafu. Kod nas, u Burgosu, tako se pije martini, vermut, alkoholna pića sa slatkom notom. Takođe mi je bilo čudno kada sam video ljude sa cigaretama unutar prostorija. Kod nas je pušenje zabranjeno, pa izlazimo napolje i tako više pričamo međusobno, upoznajemo se. Nekako je sve opuštenije i muško-ženski odnosi su samim tim drugačiji. Nema barijera. Mnogo više druženja i večernji izlasci su u baru ili pabu sa muzikom gde svi igramo. Ne pravimo velike žurke“, opisuje Samuel.

Situacija je, kaže, drugačija u Vranju sa nereprezentativnim diskotekama u kojima ječi turbo-folk.

 „U Vranju najviše izlazim u „The Shamrock Irish Pub“ i „Pod lipu“. Išao sam u kafanu „Hobit“, „Kod bake na ručak“, „Dvor“, „Adria“. Posetio sam Vlasinsko jezero, Markovo Kale, Pržar, Beli most. Sve ima svoju priču, a ja sam sa zadovoljstvom obilazio svako mesto“, iskren je Samuel.

VOLONTERSKI RAD: Tokom svog šestomesečnog boravka u Srbiji, kaže da je obišao još i Niš, Beograd, Novi Sad, Sremske Karlovce, Sarajevo.

„Skoro svaki odlazak u drugi grad, bio je vezan za moje učestvovanje u akcijama koje su u okviru programa EVS, a u saradnji sa Centrom E8. Učestvovao sam u organizaciji filmskih večeri čiji je cilj uključivanje mladih sa juga Srbije u podizanje svesti o migracijama, izbeglicama i značaja solidarnosti u kriznim vremenima, u protestu Odbora za ljudska prava protiv nasilja nad ženama, u različitim humanitarnim akcijama“, navodi naš sagovornik.

Srpsku prestonicu, Beograd, poredi sa Pragom, i naziva ga „grad tramvaja“.

„Beograd, veliki kao svaki glavni grad. Ima mnogo tramvaja koji u Španiji ne mogu da se vide. Postoji, zapravo, jedan u Madridu ali više služi kao atrakcija, nije u upotrebi. U Beogradu su mi ponudili čak i posao prevodioca, ali pravilo EVS-a je da volonteri nemaju pravo na rad. Za sada se vraćam u Španiju da dobro razmislim o novim mogućnostima i odlučim šta dalje. U Španiji sam radio kao dostavljač pica. Pre ću da izaberem ponudu iz Beograda, ako ništa bolje ne iskrsne“, iskren je Samuel.

I u Srbiji, kao u Španiji, kaže da je slična situacija po pitanju (ne)zaposlenosti i pronalaženja posla u struci. Samuel je diplomirani sociolog.

„Od profesora na fakultetu, saznao sam da mnoge firme u Španiji prilikom zaposlenja daju prednost onima sa iskustvom negde van zemlje preko programa EVS. Možda će mi se po povratku posrećiti“, smeje se Samuel.

Diplomirao je, dodaje, na univerzitetu starom 800 godina u španskom gradu Salamanka. Za master studije, nije imao para jer je dalje školovanje preskupo.

„Isto kao što je i ovde. Nema razlike u obrazovanju u Srbiji i Španiji. Bio sam student na jednom od najstarijih univerziteta uz onaj u Parizu, Bolonji i Oksfordu. Osnovan je 1218. godine. Salamanka je grad u zapadnoj Španiji, nalazi se u autonomnoj pokrajini Kastilja i Leon. Kao i moj rodni grad Burgos koji ima oko 200.000 stanovnika. Nešto manje ima Salamanka, grad koji bi svakako trebalo videti, ako vas put nanese u Španiju. A i blizu je Madrid – dva sata vožnje automobilom“, napominje Samuel.

ZLATNI GRAD: Salamanka, prema njegovim rečima, jedan je od najlepših renesansnih gradova u Evropi koji je dobio naziv „Zlatni grad“, po specijalnom pesku od kojeg su izgrađene fasade mnogih građevina.

„Grad odiše starim vremenom i vremešnim spomenicima, starim katedralama. Pri zalasku sunca, ceo grad sija kao zlato, zbog čega se i zove „Zlatni grad“. Za celu Španiju, naročito za Salamanku, karakteristične su borbe bikova. Ko voli adrenalin, uživaće sa ostatkom publike“, kaže.

Salamanka je, ističe, još poznata po „el jamon serrano“, španskoj šunki.

„To je čisto meso koje može da se suši godinu dana. Čuo sam da imate i vi šunku koju sam odmah probao. Samo je naziv isti, nije približnog ni ukusa, a ni izgleda kao španska. U Vranju se mnogo jedu „pljeskavice“ i „ćevapi“. To sam i naučio da kažem na srpskom“, smeje se Samuel koji srpski jezik više razume, nego što priča i odmah kao iz topa dodaje:

„A imate mnogo ukusnijih stvari u ishrani od pomenutih. Odličan pasulj, pastrmka, preukusan ajvar, sarmice sa vinovom lozom, šopska salata. Volim domaću kuhinju na koju sam navikao kod kuće. Mi, u Španiji u ishrani više koristimo povrće, a manje mesa. Kod vas je obrnuto. Najbolji desert u Španiji je pirinač sa mlekom. Rekli su mi da je i vama poznat taj slatkiš. Ovde sam prvi put probao jogurt koji kao takav ne postoji u Španiji. Samo gust i sladak. Tursku kafu sam takođe prvi put probao. Niko mi nije rekao kako se pije, pa sam popio sa sve onim gustim na kraju i ukus je bio grozan“, opisuje Samuel.

Ono na čemu Samuel zamera je aljkav odnos prema okolini, zapuštenost javnih površina i mnogo smeća.

„Ipak, sa svim manama i vrlinama koje ima Srbija, mogao bih da živim u njoj. Sviđa mi se zemlja i ta opcija nije isključena. Ionako, dok ne progovorim, niko ne prepoznaje da sam Španac. Osim što se ovde ne nosi ovako duža kosa kao što je moja. Devojke su, moram da napomenem, prelepe. Povučen ovim iskustvom, ako se neko dvoumi, neka to ne čini, nego pasoš u ruke, samo da izabere državu i možda uspe da promeni svoj život iz korena. Ko zna, možda se i zaljubi“, tajanstven je Samuel koji završava razgovor za Vranjske rečenicom:

„To što neko nema debeli novčanik i bogate rođake u inostranstvu, ne znači da treba da sedi kod kuće“.

Jovana Ristić

CENTAR E8

Centar E8 je omladinska organizacija usmerena na rad sa mladim ljudima širom Srbije. Inovativnim kampanjama, upotrebom društvenih mreža i raznovrsnim metodologijma rada, vrši se edukacija mladih na temu zdravi stilovi života, rodna ravnopravnost, prevencija nasilja i značaj aktiviranja u društvu. Jedna od najvažnijih vrednosti Centra E8 je deljenje znanja i iskustva sa mladim ljudima. Na taj način stvaraju se nove aktivne građanke i građane koji u svojim lokalnim sredinama nastavljaju da prenose vrednosti za koje se zalažu iz organizacije.