Kontrolisani kapitalizam

Pre dve decenije, 90 procenata ljudi u Kini živelo je u siromaštvu, sada – samo 10 odsto. Razlog porasta kvaliteta života je naporan rad milijardu ljudi poslednjih 15 godina, štednja i investicije u profitabilne aktivnosti

Za Šenžen sam tad prvi put čuo, i očekivao sam pirinčana polja sa fabrikama rasejanim među njima. Bio sam iznenađen veličinom industrijskog konglomerata i bezbrojnim zgradama fabrika i radničkih spavaona, gusto zbijenih jedna uz drugu“, počinje razgovor Marko Dimitrijević (37), Vranjanac koji već 10 godina živi i radi u Kini.

Rođen je 11. septembra 1979. godine. Gimnaziju je završio 1998, i upisao Šumarski fakultet u Beogradu, odsek za preradu drveta i industriju nameštaja. Seća se studentskih dana i devedesetih koje su bile ružno vreme za Jugoslaviju i stanovnike ove zemlje – skoro decenija civilnih ratova, kao i NATO bombardovanje. Naporno je studirao i paralelno učio engleski jezik, jer mu je želja bila da putuje svetom i upozna druge kulture i običaje.

Šumarski fakultet završio je sa prosekom 9,5 i dobio stipendiju za master studije u Francuskoj, u oblasti upravljanja međunarodnim industrijskim projektima. Trebalo je da pronađe firmu u kojoj će da stažira i napiše magistarski rad vezan za probleme upravljanja industrijskim projektima u međunarodnom kontekstu. Posle više meseci traganja za potencijalnim poslodavcem, našao je, 2004. godine, firmu iz Ženeve koja mu je ponudila da stažira u njihovoj fabrici na jugu Kine, u gradu Šenžen.

„Kompanija u kojoj sam radio bavi se proizvodnjom displeja za satove i zapošljava oko 400 ljudi. Sećam se da je tada plata nekvalifikovanih radnika bila 400 juana, ili 50 evra. Danas, u istoj fabrici, nekvalifikovani radnici zarađuju 4.000 juana, odnosno 500 evra; dakle, deset puta više. Kvalitet života lokalnog stanovništva se drastično poboljšao“, kaže Dimitrijević.

Od poslednjih 13 godina, tri je proveo u Švajcarskoj i 10 u Kini. Svedok je, kako kaže, vrtoglavnog razvoja zemlje koja se iz bede i siromaštva uzdigla u ekonomsku silu, a koja preti da postane vodeća u sledećih nekoliko godina.

VRANjSKE: Trenutno radite kao menadžer za industrijske projekte u australijskoj kompaniji u Kini. Šta vam je u opisu posla, ko su vam klijenti i kakve usluge pružate?

DIMITRIJEVIĆ: Ova firma je lider na australijskom tržištu u proizvodnji električnih ormana za distribuciju niskonaponske energije i informacija. Fabrika se nalazi u gradu Sužou, a za sada imamo samo tridesetak zaposlenih. Moj zadatak je u odgovornosti za finansijske rezultate firme u Kini, razvoj tržišta i upravljanje proizvodnjom. Posao se za sada dobro razvija i do kraja godine planiramo povećanje kapaciteta i otvaranje novog pogona proizvodnje. Klijenti su multinacionalne firme poput ABB, Rockwell Automation, ali i male lokalne firme koje žele da unaprede kvalitet sopstvene ponude. Pružamo usluge elektro-mehaničkog inženjeringa – u pitanju je dizajn električnih i mehaničkih integracija: PLC industrijski paneli, MCC i drugo – kao i proizvodnje električnih ormana i prateće opreme vrhunskog kvaliteta.

Gde ste radili pre nego ste došli na poziciju menadžera australijske kompanije?

Od oktobra 2010. do septembra 2016. radio sam za još jednu švajcarsku firmu koja je globalni lider u dizajnu i proizvodnji automatike za CNC mašine za obradu metala. Za njih sam radio na poziciji direktora lanca nabavke. Moj zadatak je bio da prenesem tehnologiju iz Švajcarske, Italije, Amerike i Japana i centralizujem proizvodnju mašina u Kini, u cilju smanjenja troškova proizvodnje i povećanja udela u globalnom tržištu. U prvoj firmi sam radio kao menadžer razvoja, a u drugoj kao direktor nabavke. Švajcarska je divna, veoma organizovana zemlja, i po malo dosadna.

Čega se sećate iz boravka u Francuskoj, tokom master studija?

Živeo sam u malom mestu Kluni, u provinciji Burgundija. Sistem obrazovanja je bolji od većine zemalja, jer je priuštiv, i studenti ne rizikuju da padnu u dužničko ropstvo da bi platili školarinu, kao što je slučaj u mnogim državama. Mislim da je Francuska zahvalna za studiranje, ali pruža malo mogućnosti profesionalnog razvoja.

Spomenuli ste da ste boravili u mnogim evropskim zemljama. Koja je od njih na vas ostavila najjači utisak?

U toku osnovnih studija aktivno sam učestvovao u nepolitičkim studentskim organizacijama, što mi je omogućilo boravak u mnogim evropskim zemljama. Tako sam posetio Albaniju, Hrvatsku, Sloveniju, Mađarsku, Poljsku, Češku, Nemačku, Francusku. Najjači utisak je na mene ostavila Slovenija, jer je bila deo Jugoslavije, ali naprednija u ekonomskom i kulturnom razvoju od ostalih republika, pa bi mogla da služi kao uzor razvoja istočnih zemalja sestara.

Koliko ste se navikli na život u Kini budući da ste već deceniju tamo?

Kina je velika zemlja, i po površini i po broju stanovnika. Milijardu i po ljudi, 56 etničkih grupa, velike razlike između severa i juga, istoka i zapada, gradova i sela. Poređenje Kine sa Vranjem nema smisla. Dok su Šangaj, Hong Kong ili Šenžen gradovi sa najmodernijom infrastrukturom na planeti, mnoga mala mesta u Kini su zaostala i nerazvijena. Jezik je veoma težak u poređenju sa evropskim, ali uz dovoljno truda i upornosti, nije problem naučiti.

Istakli ste učešće u „nepolitičkim studentskim organizacijama“. Kako onda gledate na sveopštu politizaciju u Srbiji, gde je preduslov za zaposlenje – članstvo u stranci? Kakva je, u tom smislu, situacija u zemljama koje ste posetili?

Ako je pripadnost političkoj stranci generalni uslov zapošljavanja, to znači da radna mesta ne popunjuju najsposobniji i najtalentovaniji kandidati. U takvom kontekstu, Srbija ne može biti konkurentna na međunarodnom tržištu, pa je razvoj zemlje nemoguć ili znatno usporen. U Francuskoj je, sa druge strane, Zakon o radu uglavnom naklonjen zaposlenima, a u Švajcarskoj – poslodavcima. U tome je razlika u fleksibilnosti i uspešnosti dve zemlje. U Kini je kontrolisani kapitalizam. To ima svojih prednosti i nedostataka. Pre dvadeset godina 90 procenata ljudi u Kini živelo je u siromaštvu, sada – samo10 odsto! Dok god se kvalitet života ljudi neprekidno poboljšava, oni su neopterećeni politikom.

Šta koči Srbiju da krene putem napretka, kao što je to slučaj sa „zemljom svile“?

Ako je u Srbiji članstvo u političkoj partiji uslov zapošljavanja, time ste identifikovali verovatno glavni uzrok smetnje u razvoju privrede i konkurentnosti na međunarodnom tržištu. Bez slobodnog tržišta, bogaćenje male zemlje koja nema jeftinu naftu ili druge lako iskoristive prirodne resurse nije moguće.

Dušan Pešić

PLATE

Šta mislite da je razlog vrtoglavog porasta kvaliteta života, i kako se Kina iz siromaštva izdigla i preti da postane najveća ekonomska sila na svetu? Kolika je prosečna plata u Kini?

Razlog porasta kvaliteta života je naporan rad milijardu ljudi poslednjih 15 godina, štednja i investicije u profitabilne aktivnosti. U gradu u kome živim, nekvalifikovani radnici zarađuju oko 500 evra mesečno, radeći 60 sati nedeljno, kvalifikovani radnici zarađuju od 600 do 1000, inženjeri od 600 do 3000 evra u zavisnosti od iskustva, dok zarada upravnika zavisi od veličine kompanije, iskustva i industrije.

NE RAZMIŠLjAM O POVRATKU

Da li biste se vratili da živite u Srbiji?

Nikada nisam radio u Srbiji, a pošto je kod nas jedna od opšteprihvaćenih načina zapošljavanja pripadnost političkoj stranci, nisam motivisan da razmišljam o životu u Srbiji.