Žrtve nije imao ko da čuje

Prema podacima Mreže „Žene protiv nasilja“ svaka treća ubijena žena pre toga je prijavljivala nasilje i kontaktirala nadležne i tražila pomoć. Bez uspeha

Srbiju poslednjih nekoliko nedelja potresaju zločini u kojima su žrtve žene i deca ispred ustanova koje predstavljaju slamku spasa, ispred ustanova koje su tu da štite i da pruže „svetlo na kraju tunela“, onima kojima su sva svetla u porodici pogašena.

Mnogi stručnjaci pokušavaju da nađu odgovor na pitanje kako ove monstruozne zločine sprečiti, da li je država preko svojih institucija preduzela sve da do zločina ne dođe, da li je samo ubica kriv, ili su krivci i u institucijama, da li povećanjem broja radnika obezbeđenja i policajaca, možemo sprečiti ono što se dešava ispred ustanova, ispred škola, u porodičnim domaćinstvima? Koga novim merama štitimo, žrtve ili radnike u institucijama? Mnoga pitanja ostaju nejasna i vape za odgovorima.

Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici stupio je na snagu 1. juna ove godine i on obuhvata dve hitne mere: meru udaljavanja lica iz prostora u kome je vršeno nasilje i meru zabrane komunikacije i prilaza sa žrtvom nasilja.

NOVI ZAKON: Zbog tog zakona, očekivanja svih su da broj prijavljenih slučajeva i broj nasilja, bude smanjen.

„U primenjivanju novog zakona, kritičan je trenutak kada se nakon udaljavanja nasilnika iz kuće ili stana, on vrati u isti prostor. To je trenutak kada nadležne institucije moraju sa mnogo pažnje i detalja da procene bezbednost žene i deteta, da se što bolje obezbedi njihova sigurnost. Gnev onoga koji čini nasilje je uvećan samim iseljenjem zbog kojeg se oseća dodatno poniženo i javno osuđen kada svi vide da je on nasilnik. Onda čujemo izjave „ona li će mene da izbaci“, „ubiću je kad se vratim“ i slično“, kaže Suzana Antić Ristić, predstavnica Odbora za ljudska prava i SOS telefona u Vranju.

Pogrešnom i neblagovremenom procenom nasilja, prema njenim rečima, dolazi do velikog broja ubistava žena.

„Prema podacima, od početka godine, 19 žena je ubijeno u Srbiji u porodično-partnerskim odnosima. U prošloj godini, 35 žena je ubijeno, dok su u Pčinjskom okrugu od januara 2017. godine tri žene izgubile život u porodičnom i partnerskom nasilju. Jedna žena na teritoriji opštine Vladičin Han je prema zvaničnim podacima zadavljena od strane partnera, dok su druge dve žene ubijene vatrenim oružjem“, navodi Antić Ristić.

Prema podacima Mreže „Žene protiv nasilja“, napominje da je svaka treća ubijena žena pre toga prijavljivala nasilje i kontaktirala nadležne institucije i tražila pomoć od institucija.

„Potrebno je da država, institucije i nadležni pojedinci koji rade u institucijama budu efikasniji i da mnogo ozbiljnije slušaju šta žene pričaju kada prijavljuju nasilje, da veruju ženama kada pričaju na koji su način doživele nasilje. Ubistva potvrđuju da pojedinci u institucijama ne rade sada svoj posao i nisu ga radili u prethodnom periodu“, ističe naša sagovornica.

Samo prepoznavanje kritičnih trenutaka u odnosu žrtva-nasilnik i uopšte prepoznavanje nasilja u porodici, kaže da je prvi korak ka sprečavanju fatalnog završetka prijavljenog nasilja u porodici.

„Imamo slučajeve žena koje kontaktiraju SOS telefon i koje govore da je stepen nasilja povećan u danima u periodu pre odlaska na sud. To se desilo i u Rakovici. Podsećam na četvorostruko ubistvo 2008. godine u okolini Bujanovca kada je žena ubijena dan pre odlaska na sud. To su trenuci na koje pojedinci u institucijama moraju ubuduće da obrate pažnju, što im nalaže i novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici“, kaže ona.

TRENUTAK: Činjenica je, ističe, da postoje propusti u radu pojedinaca u institucijama.

„Centri za socijalni rad bi trebalo da odmah obustave sva viđanja deteta od strane jednog roditelja u kontrolisanim uslovima za koje ne postoji sudska odluka. Neophodno je i uvođenje reda i kontrole u legalnom i nelegalnom posedovanju oružja u situacijama kada je prisutno rodno zasnovano nasilje“, kaže Antić Ristić.

Zakoni, kako kaže, postoje i dobri su, ali se postavlja pitanje zašto se dosledno ne sprovode?

„Rodno zasnovano nasilje nad ženama deo je patrijarhalnog društva. Primer je naše društvo koje poslednje decenije donosi zakonske promene i nove zakonske regulative. Mislim da je partijarhalnost pojedinaca koji rade u institucijama kočnica za primenu tih zakona. SOS telefon radi već 15 godina pa smo upoznati sa primerima gde se nadležni, izvršne sudije, obraćaju žrtvama rečima „vi birate takve muževe, pa posle mi imamo muku sa njima“, ili se od nekog zaposlenog u Centru za socijalni rad čuje „žena je kriva, sigurno je zaslužila“. Dokle god imamo takva shvatanja i takav stav, ni najbolji zakon na kugli zemaljskoj neće dati očekivane rezultate“, zaključuje Antić Ristić.

Jovana Ristić

BEZ ODGOVORA U CENTRU ZA SOCIJALNI RAD

„Vranjske“ nekoliko dana pokušavaju da stupe u kontakt sa nadležnima u Centru za socijalni rad. Direktorka centra, Dragana Arsić je, kako uvek kažu „na službenom putu“. Imali smo sreće da se javila na poziv novinara u petak, 14. jula, ali samo da bi rekla kako u njenom odsustvu, sve informacije možemo da tražimo od Milene Jovanović, rukovodioca službe.

Uspeli smo da čujemo Milenu koja je rekla da „prvo mora lično da se čuje i proveri sa direktorkom da li sme nešto da nam kaže“. 

Na naknadni poziv novinara, Jovanovićeva je rekla da ipak „ne sme bilo šta da kaže, jer joj direktorka nije dopustila da iznosi bilo kakve informacije“.

A ko sme i ko može, novinaru nije odgovoreno.

Na ponovne pozive, Dragana Arsić se nije javljala na telefon. Tako je bilo u petak.

U ponedeljak, 17. jula, ni na jedan poziv novinara direktorka nije uzvratila. U centru su rekli da je i tog dana „na službenom putu i ne znaju kada se vraća“. Onda smo opet želeli da čujemo rukovodioca službe koji se, takođe, nije javio, iako je poziv bio usmeren. U utorak, nakon ponovnog poziva i poslate poruke na mobilni telefon direktorki i do zaključenja ovog broja, nismo uspeli da stupimo u kontakt sa njom.

SOS POMOĆ

Godine 2016. SOS telefon primio je 191 poziv, od toga su 131 žena. Ove godine, od januara do juna primljeno je 97 poziva, od kojih su 87 žena.

„Neka nam se javi svako ko želi makar da se informiše o problemu, da znaju svoja prava jer nije u nadležnosti svim institucijama da informišu žrtvu, nemaju ni vremena za to. Zato, između ostalog, postojimo mi i nudimo besplatnu pravnu i psihosocijalnu podršku. Poziv SOS telefonu Vranje može biti i anoniman. Važno je biti informisan da li ste izloženi porodično – partnerskom nasilju, ko vam može pomoći, kako se na vreme zaštititi“, ističe Antić Ristić.

Brojevi SOS telefona su 017/410-822 i 066/410-822, mail: [email protected]“

MORAM DA SE BORIM ZA

SEBE I DETE

Jedna od žena sa kojom smo razgovarali, trpela je nasilje u vanbračnoj zajednici četiri godine. Najveći problem danas ima sa sudstvom, sa izvršnim sudijama koji pokazuju neažurnost ili nedovoljno posedovanja veština kada je u pitanju njen slučaj.

„Ja sam 2013. godine podnela Osnovnom sudu u Vranju tužbu za poveravanje i izdržavanje maloletnog deteta. Onda je 2015. godine Apelacioni sud u Nišu doneo presudu kojom se potvrđuje prvostepena presuda suda u Vranju kojom se maloletno dete poverava majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Otada, ja svoje dete nisam videla jer njen otac ne daje maloletno dete“, kaže žrtva porodičnog nasilja.

Pokušaje izvršenja ove presude, kako kaže, više i ne broji.

„Kad odem kod sudije, obično naiđem na zaključana vrata ili se otac deteta pojavi sam. Kaže „dete neće da dođe“ i tu je kraj, svi zaneme. To se odugovlači, a njemu se daje prostor za manevrisanje. Po zakonu, jer je nekoliko puta došao bez deteta na izvršenje, kažnjen je prvo novčano, onda i zatvorom. Za to vreme, bila sam na pet izvršenja koja se uvek završe bezuspešno“, kaže očajna žena.

Postavlja pitanje zašto se razvlače zakoni, zašto žrtve moraju da trpe maltretiranja od strane institucija?

„Umorna sam od neuspelih postupanja institucija, ali i dalje nalazim snagu, moram da izdržim i da se borim za sebe i svoje dete. Doživela sam fizičko nasilje, bacanje na vrata koja su se lomila kao što sam se lomila ja. Ali sada vidim da takvo nasilje nije toliko strašno u odnosu na ovo institucionalno koje vas ispije, umori i iscrpi. Iako je nedopustivo i po zakonu bi trebalo da se izvršenje sprovodi hitno. Sada se, jel’ te dovodi u pitanje mišljenje stručnog tima koji je procenio šta je najbolje za dete, pa izvršni sudija ovde vrši izmene. Gde se tu gleda interes deteta, kad se ovakvim postupcima nanosi samo šteta? Postupak izvršenja još traje, ali se ja ne predajem“, zaključuje žrtva porodičnog nasilja.

TRPELA SAM NASILjE 10 GODINA

Drugi primer je žena koja je trpela 10 godina nasilje u porodici i koja ukazuje na problem Centra za socijalni rad.

„Ta institucija je mene maltretirala, pojedinci, kao i neki iz tog stručnog tima. Nije postupano profesionalno, stalno su mi pretili da će mi oduzeti dete. Plašili me time jer tada ništa nisam znala. Većina stručnog tima bila je na strani nasilnika, a ne mene i deteta“, priča žrtva nasilja.

Krivična prijava protiv sada bivšeg supruga, kaže da se vodi od 2012. godine.

„Samo u ovoj godini održano je devet ročišta. Ili se on ne pojavi ili njegov advokat. A, znate, svaki odalazak u sud je velika neprijatnost, veliko uznemirenje za sve nas. Trpela sam 10 godina jer nisam imala gde da odem. Maltretiranja su počela ubrzo nakon rođenja deteta. Niko mi nije verovao kad sam pričala o nasilju, sve dok se nisu pojavili vidni zdravstveni problemi koje imam i danas. A ko ih ne bi imao nakon toliko batina i udaraca. Kada je došlo do konačnog prekida bračne zajednice, dobila sam mere zaštite koje su sprovedene po zakonu“, kaže.

Koliko je doživela nasilje od bivšeg supruga, kaže da toliko doživljava i sada od institucija.

„Da pojedinci iz institucija ne znaju da prepoznaju nasilje, pokazuje odluka stručnih radnika u Centru za socijalni rad Vranje onog trenutka kada sa sigurnošću tvrde da dete mora da vidi svog oca. Iako je evidentirano nasilje i kontinuitet nasilja, uprkos protivljenju deteta koje ne treba da bude izloženo opasnosti. Radnici ovde spajaju pod kišobranom dete sa ocem koji je vršio i koji je prijavljen za nasilje i govore da je to u interesu deteta“, kaže razočarana žena i dodaje da ipak postoje i ljudi koji se trude i u koje oni, žrtve nasilja, veruju.

„Uzdamo se u državu, u pojedince u institucijama koji nam daju snagu da će nešto da se promeni. Najvažniji je interes dece i oni moraju da budu prioritet u svemu. Policija, tužilaštvo, sudstvo, a na prvom mestu centri za socijalni rad bitne su institucije koje moraju da shvate nasilje kao ogroman problem. SOS telefoni su velika podrška u ovakvim situacijama traume, mnogo znači iskreno razumevanje i podrška žena koje tamo rade i uvek strpljivo razgovaraju i veruju nam. Veruju kada im kažemo kakvom smo muškom nasilju izložene, veruju kada kažemo da se plašimo, da nam prete na najokrutnije načine“, kaže žrtva porodičnog nasilja.