Gajbice, ali stvarno

Može se zaraditi od branja trešnji, ako se iole potrudite. Dnevno, od 30 pa sve do 70 evra, zavisi od toga koliko se zalažete, jer se meri količina koju uberete. Ako sve ide po planu, za nekih dva i po meseca zaradio bih oko 1.500 evra. U Vranju bih za otprilike sedam meseci zaradio toliki novac

„Moj radni dan počinje u pet sati ujutru. Uzimam lične merdevine i limenu kanticu koja se kači oko vrata, a u koju stavljam ubrane trešnje. One se, zatim, presipaju u plastične kantice koje se odnose šefu. Potom, on proverava kvalitet ubranih voćki, koje idu dalje u fabriku na prebirku i pakiranje. Posao je pun različitih komičnih situacija, koje kreiramo mi berači da bi nam brže i što efikasnije protekao dan. Ima, priznajem, i ponekih sitnih čarki sa šefovima oko ubranih trešanja, jer se desi da je potrebno malo da bi upisali ubranu kanticu, mada je to zanemarljivo. Imam radni dan iz snova: prirodu, dobre ljude oko sebe i trešnje, to je sve“, kaže Dušan Mihajlović (23), Vranjanac koji se trenutno nalazi u Slovačkoj, gde radi sezonski posao branja voća.

Slovačku je izabrao zbog prethodnog iskustva koje je stekao boraveći ovde. I jezik je veoma zanimljiv i sličan srpskom; to je, ističe, ta slovenska grupa jezika. Živi u malom, ali lepom i prijatnom mestu, Dvory Žitavou, u gradu Nove Zamky.

„Ovde sam tek desetak dana i iskreno nemam planove za povratak kući uskoro, tek za koji mesec. Za posao sam se prijavio lično, preko gazde koji unajmljuje radnike na rasadnicima za berbu voća i povrća“, kaže Dušan.

VRANjSKE: U čemu pronalazite zadovoljstvo u poslu branja voća?

Zadovoljstvo pronalazim u prirodi, suncu, dobrim ljudima, nekom nazovi cilju, jer se radi po učinku, i slobodi u poslu, to je sasvim dovoljno.

Koliko često vas šefovi nadziru i osećate li tu vrstu pritiska sa njihove strane?

Nadređeni prošetaju nekoliko puta u toku dana i sa njima sad nemamo nikakvih problema; bilo je nekoliko situacija na početku, dok se nismo uhodali. Pričam i sa ostalim beračima, nikad se nismo slobodnije osećali radeći neki posao.

Koliko je teško da se radi u uslovima visokih temperatura?

Što se tiče rada na visokim temperaturama, nije ni malo prijatno, ali nam malo olakšava vetar koji često duva. Prijatnija je klima nego u Srbiji, i šta drugo preostaje: odmor u hladovini ispod drveta kad god osetimo potrebu.

Kakvi su uslovi smeštaja i ishrane?

Koristim kolektivni smeštaj, a cena je uračunata je u zaradu. Uslovi nisu baš najbolji, iskreno, ali što kažu, kad deca nisu besna, ni kuća nije tesna. Svi se odlično slažemo, tako da su nedostaci smeštaja zanemarljivi. Pauzu za doručak imamo u osam ujutru, dok u podne dobijamo kuvani ručak iz restorana. Hrana je raznovrsna i – izvrsna.

Ko su vam kolege u poslu?

Radim u grupi sa ljudima iz Srbije, sa Banetom Anđelkovićem i njegovom devojkom Ivanom Bošković. Tu su i ljudi iz Mađarske, Rumunije, Slovačke i Ukrajine. Jednom prilikom sam na telefonu pustio „Emčino kolo“ na poslu, pa smo šeficu učili osnovnim koracima; svima je bilo zabavno.

Kakvi su Slovaci kao narod?

Slovaci su predivan narod, veoma prijatan i gostoprimljiv. Gledajući na sopstvenom primeru, nemaju baš nikakve sličnosti sa Vranjancima. Ipak smo mi „južna pruga“, živahni, vrele krvi i sve vrvi od ljudi u gradu. Ovde je situacija u strogom centru mirnija, skoro se ništa ne čuje, iako je grad prepun ljudi, u tome je razlika.

Recite nam nešto o gradu u kome živite, ima li sličnosti sa Vranjem?

Mesto u kome živim je veoma mirno, nema mnogo ljudi, jer su mahom svi na Zapadu, u Evropskoj uniji, pa imaju veća prava. Sve je sređeno, tu je katolička crkva, spomenik i park, nešto dalje je fudbalski stadion. Samo osam kilometara odavde je prelep grad Nove Zamky koji je veličine Vranja.

Da li u Slovačkoj ima Srba, ili ljudi sa prostora bivše Jugoslavije?

Ima Srba itekako, pa i ostalih sa prostora bivše Jugoslavije, a dolaze i ljudi iz Ukrajine, nekoliko njih sam upoznao baš ovde. Družimo se svi, svi smo ovde kao jedan, nema nikakvih predrasuda.

Na osnovu dosadašnjih saznanja i iskustava, uporedite Srbiju i Slovačku.

Razlika je velika. Kultura ljudi mi bode oči, u Slovačkoj svi paze na životnu sredinu. Svako ovde poštuje radnika, što kod nas često nije slučaj. Ocena je da je ovde prijatnije za život, dok je Vranje mesto gde sam se rodio i nijedan drugi grad ga ne može zameniti.

Planirate li da kad završite sa radom u Slovačkoj, nastavite dalje ka nekoj inostranoj zemlji, ili ćete se vratiti u Vranje?

Eh, sad, da ne čuje zlo, prvo se vraćam u Vranje, a potom put Malte ili opet Slovačke, na duži period.

Dušan Pešić

PROFIL

Dušan Mihajlović rođen je 23.oktobra 1993. godine u Vranju. Završio je srednju Ekonomsko-trgovinsku školu, smer Službnik u osiguranju. Radio je kao šanker i konobar u gradskim diskotekama i kafićima i kao portir u „Kavim Jedinstvu“. Bio je na privremenom radu u Slovačkoj, u fabrici za proizvodnju televizora, a i trenutno je u ovoj zemlji, gde radi na sezonskom poslu branja trešanja.

ANTRFILE:

 ZARADA

Da li ste plaćeni po učinku, ili po satu?

Plaćen sam po učinku, zavisi od roda trešanja i načina na koji beremo: da li beremo samo donji deo stabla u stojećem položaju, koji je lakši; ili se penjemo na merdevine, na visinu do pet metara koja nije ni malo prijatna. Smetnje prave i veliki naleti vetra, koji je čest na ovom području.

Kolika je razlika u platama, ako ste u stojećem položaju, i ako ste na merdevinama, na visini?

Razlika je nekih 30 odsto, ali svi beremo i na jedan i drugi način. Žene uglavnom rade stojeći. Bilo je nekoliko padova u mom prisustvu i na sreću nije bilo ozboljnijih posledica. Svi smo osigurani, na prvom mestu je bezbednost radnika.

Koliko se za jedan dan može zaraditi, prevedeno u evre?

Može se zaraditi, ako se iole potrudite. Od 30 pa sve do 70 evra, zavisi od toga koliko se zalažete, jer se meri količina koju uberete. Ako sve ide po planu, za nekih dva i po meseca zaradio bih oko 1.500 evra.

Koliko biste za novac koji ćete zaraditi u Slovačkoj, morali da radite u Vranju ili Srbiji?

U Vranju bih morao mnogo više da radim. Za otprilike sedam meseci bih zaradio pomenuti novac.

ANTRFILE:

JEDINSTVO PAMTIM PO NOĆNIM SMENAMA

Radili ste kao portir u Jedinstvu. Kako pamtite taj period?

Da, radio sam privremeno, otprilike dva meseca, da bih skupio novac za put i tamo za džeparac. Taj period ne pamtim ni po dobrom, a ni lošem, samo se setim noćnih smena i sve vam je jasno (smeh). Sa bivšim kolegama se redovno čujem.

ANTRFILE:

NADAM SE „ZONI JUG“

Pored posla sa trešnjama, vi ste i fudbalski sudija. U kom rangu takmičenja sudite?

Trenutno sudim u srpskoj Okružnoj ligi, ali se nadam prelasku u veći rang, u „Zonu jug“, po povratku u domovinu. Sudim već sedam godina, sa manjim prekidima na početku. Trenutno je kraj prvenstva, pa sam slobodan da malo radim van zemlje dok ne krene nova sezona početkom septembra.

Šta je potrebno da biste prešli da sudite u „Zoni jug“?

Potrebno je položiti test znanja o pravilima fudbalske igre u Nišu, i proći test fizičke spreme koji nije nimalo lak. Tad dobijate oznaku druge kategorije fudbalskog sudije.

Da li ste završili kurs ili neku drugu vrstu obuke za fudbalskog sudiju?

Kurs za sudiju je obavezan. Uče se pravila fudbalske igre, a znanje se detaljno proverava na seminaru koji se održava svakih šest meseci na Bazi jug, kod Bujanovca. Pored teorije bitna je i fizička sprema, zapravo najbitnija za fudbalskog sudiju, što se takođe proverava. Za to je zadužen najvažniji član Fudbalskog saveza Srbije, predsednica Tehničke komisije Jasmina Zafirović-Stijelja, koja mnogo pomaže mladim sudijama u sazrevanju i napredovanju, kao i nama starijima da budemo još bolji.

Da li ste imali nekih neprijatnosti na fudbalskom terenu, dok ste sudili utakmicu?

Imao sam neprijatnih suđenja, ali samo u smislu vređanja. Svaki sudija mora biti psihički spreman za to, da ne obraća pažnju na takve stvari. Što se tiče fizičkog kontakta sa nekim od učesnika na terenu, toga nije bilo, jer me ljudi uglavnom poznaju, od igrača, preko trenera do navijača, pošto se već dugo „družim“ sa njima.