SNOVI SU MI SE ISPUNILI

OSTVAREN ČOVEK
VRANjSKE: Kažete da ste sanjali posao koji sada radite. Da li u stvarnosti taj “san” izgleda kako ste ga zamišljali?

STOJKOVIĆ: Godine koje imam i staž u advokaturi sigurno nisu u fazi kada se podvlači crta i sumiraju rezultati. Ali kada se osvrnem na svoj dosadašnji život i karijeru, smatram da stvarnost u mnogim segmentima odgovara pa čak i prevazilazi ‘snove’ koje sam nekada sanjao. Stoga, sebe lično i profesionalno smatram ostvarenim čovekom. Inače, taj životni i poslovni uspeh ne bih mogao da ostvarim bez podrške moje porodice – supruge Jovane, kćerke Kasije, sina Aleksandra, mojih roditelja i šire porodice”, kaže gospodin Stojković.
Priču smo nastavili pitanjem o profesionalnim planovima i gde vidi sebe za deset godina?

Sve profesionalne planove sam trasirao ka daljem kontinuiranom usavršavanju znanja i veština na svim nivoima, a poslovni planovi se svode, između ostalog, na sticanje novih saradnika i klijenata, podizanju rejtinga kancelarije, i ostvarenju poslovnog uspeha. Stoga, sebe za deset godina vidim na čelu kancelarije koja će po rejtingu biti u vrhu srpske advokature.

MEDjUSOBNO POVERENjE JE NAJBITNIJE
Rekli ste da ne volite sintagmu “radi za mene”. Koja je vaša poslovna filozofija kao poslodavca i kako motivišete zaposlene?

Dosadašnje iskustvo mi pokazuje da je poverenje najvažnija komponenta svake uspešne poslovne saradnje. Nastojim da svojim iskustvom, rasuđivanjem, znanjem i doslednošću dajem primer saradnicima kako se rešavaju konkretni poslovni izazovi sa kojima se suočavaju naši klijenti. Sa druge strane, ohrabrujem saradnike da uvek iznesu svoja mišljenja, negujem kulturu uvažavanja suprotstavljenih stavova, veoma cenim njihov trud, požrtvovanost i kreativnost. Cilj je da postoji uzajamno poverenje, jer onda svi zaista veruju u ono što govorimo i radimo zajedno. Jedino u takvom okruženju ima smisla baviti se korporativnom advokaturom.

Osvrnuli smo se i na njegov boravak u Engleskoj. Zanimalo nas je šta je tamo naučio, osim formalnog obrazovanja? Koje je vrednosti iz tamošnje sredine usvojio i prihvatio?

FASCINIRAN ENGLESKOM

“U Engleskoj sam bio svedok toga kako privatno preduzetništvo menja svet u kome živimo. U tom kontekstu, najveća vrednost je spoznaja da svaki čovek, uz mnogo rada i discipline, može da ostvari cilj koji je zacrtao, bez obzira na okolnosti koje često ne može da kontroliše. Sa druge strane, ono što me oduvek fasciniralo u Engleskoj jeste funkcionisanje pravne države u svim segmentima društva. I u Engleskoj ima mnogo kriminala širokog spektra ali ono što je
najbitnije jeste funkcionisanje koncepta vladavine prava, vrhunskog dostignuća čovečanstva, po kojem bez obzira na to ko ste vi, vaši postupci imaju posledice. Dakle, tamo niko ne može da bude iznad zakona i države. I sve to pri činjenici koju mnogi ne znaju a i dalje su u neverici kad je spoznaju. To je činjenica da Engleska u svojoj istoriji, u formalnopravnom smislu, nikada nije imala Ustav kao najviši pravni akt jedne države. Kompletan sistem temelji se na engleskom
ustavnom dokumentu MAGNA CARTA LIBERTATUM, odnosno VELIKA POVELjA SLOBODA iz 1215. godine, HABEAS CORPUS ACT iz 1679. godine, još nekoliko dokumenata ustavnog ranga, na zakonima i precedentnom pravu”, odgovara, uz opasku da bi “o funkcionisanju pravne države i vladavini prava u Engleskoj mogao danima da govori”.
I pored fascinacije Engleskom, tamo su mu, kaže, nedostajali roditelji, stari prijatelji, i Srbija.

Tražimo od njega savet, “recept”, kako se postaje dobar advokat?

“To je pre svega kampanja discipline, strpljenja, upornosti, neprestanog rada i koncentracije na ono sa čime se suočavate svakodnevno”, kaže i ističe da ga “kao advokata zabrinjava, pored aktuelnog stanja u pravosuđu, jeste stanje i
sukobi unutar Osnovne AK u Beogradu, kao najveće komore u AK Srbije koje se itekako reflektuje i ima uticaja na celu advokatsku asocijaciju Srbije”.

“Ne bih da arbitriram, ali u najkraćem, suština je u tome što se čine uporni pokušaji unošenja razdora u advokaturu Srbije kako bi se razbili njeni osnovni, ustavom zagarantovani atributi, a to je da je ona i Ustavom i zakonima određena kao nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima. Nadam se da će advokatura, kao što je i u svojoj 155. godina dugoj istoriji uvek uspela, prebroditi aktuelne probleme i biti ono što je oduvek bila i treba da bude, garant stručne zaštite prava i slobode ljudi u Srbiji”, pojašnjava.

Šta ne volite u poslu koji volite?
“Činjenicu da nije lako naći ljude koji dele iste ciljeve, viziju i entuzijazam”.

NEMOJTE TRAŽITI PREČICE ZA USPEH

Mladima koji sada ulaze u advokatske vode poručuje da :”pre svega, budu zahvalni na onome što jesu i imaju, da veruju u sebe, da neprestano rade na usavršavanju svojih znanja i veština, da se ozbiljno bave pravom, da ne traže prečice za uspeh, i iznad svega da budu dobri i pošteni ljudi”.

Priču sa profesionalnog, skrećemo na privatni teren. Želeli smo da saznamo kako se seća svog detinjstva?

“Imao sam bezbrižno i srećno detinjstvo. Pre svega, najdragocenija su sećanja na odrastanje i igru sa mojim bratom Milanom. Pamtim i odlaske na more, porodična okupljanja, polazak u školu, druženja sa decom, i razne nestašluke. Pamtim i divne trenutke koje sam proveo sa bakom Zagorkom, i mojom nana Nadom koja me je čuvala i sa kojom sam i danas u redovnom kontaktu”.

Kako Vam rodni grad izgleda sada? Da li se promenio?.

Kaže da se Vranje u urbanističkom smislu, od vremena kada je otišao iz njega, nije značajno izmenilo. Kad su u pitanju ljudi, ističe da nije merodavno da sudi o tome, jer se, od kad je otišao iz Vranja, i sam puno izmenio.

Smatra da je mesto rođenja važno za formiranje čoveka i da može da opredeli mnogo toga u životu. Ipak, ističe da je svaki čovek krojač svoje sreće i da je Bog svakom čoveku podario mogućnost da, nezavisno od činjenica koje ne može menjati, ipak u velikoj meri može uticati na formiranje vlastite ličnosti.

Retke trenutke predaha provodi sa porodicom i prijateljima. Tada sa suprugom kreira sadržaj druženja sa decom, izlete, i mnoge druge stvari koje deca vole, a njemu i supruzi, njihova radost pruža zadovoljstvo i opuštanje.
Ima li nešto što Vam u životu nedostaje?

“To je moj brat Milan koji više nije sa nama”, kaže.

RETKO IDEM U VRANjE

Iako voli Vranje, za koje ga vežu nezaboravne uspomene, tamo rado ide kad god mu to profesionalne i porodične obaveze dopuste ali, je to, kaže – sve ređe.

Jug Srbije ga asocira “na toplinu i prijateljski mentalitet južnjaka”, ali ga “brinu ekonomski i demografski izazovi sa kojima se jug Srbije suočava”.

Teško mu je da izdvoji omiljeni južnjački specijalitet. “Vranjska kuhinja, koja predstavlja dobru mešavinu orijentalne, mediteranske i kontinentalne kuhinje, nadaleko je poznata. Inače, moja majka Ružica je izvanredan kulinar i često me obraduje nekim od autentičnih specijaliteta iz Vranja”, ističe naš sagpvornik.
Zaigrate li ponekad neku južnjačku igru?, pitamo ga.

“Moram priznati, retko. Međutim, muzika je moja ljubav od malena i s vremena na vreme zasviram gitaru koju sam tokom studija češće svirao sa svojim prijateljima Ivicom, Ljubom i Banetom u sastavu Nežni Dalibor, koji inače i danas uspešno nastupa kako u Srbiji tako i u Inostranstvu”.

IME DOBIO PO DEDI

Imate staro srpsko ime Miomir. Da li ste ga “nasledili” od predaka. Ako uzmemo u obzir latinsku izreku “Nomen est omen”, da li bi to značilo da ste miroljubiv čovek?
“Da, od svog dede Miomira čija životna borba je izvor snage da se nikada ne predam i posustanem. Inače, moj deda Miomir je, uprkos svemu što je preživeo u zarobljeništvu u okupatorskom logoru van zemlje, po okončanju Drugog svetskog rata uspeo da diplomira na Pravnom fakultetu u Beogradu izdržavajući se od sopstvenog rada, a nakon okončanja studija bude imenovan za sudiju, a potom postane jedan od najuglednijih advokata na jugu Srbije”, kaže Miomir Stojković.