SAMO JEDNA MINIJATURA
Datum i godišnjica rođenja i smrti, ovakve ličnosti bi se u pojedinim evropskim metropolama verovatno obeležavali pompezno. Ako ništa drugo, neka od galerija bi nosila ime takvog bisera slikarske scene. U Vranju, decenijama unazad nema nagoveštaja da će mu recimo posthumno biti dodeljeno neko od priznanja Grada. Neće se dogoditi ništa, kao i do sada. I kako reče Srđan Marković, Englezi zapisuju ime svakoga koji još u ranoj mldosti ostvari uspeh na nekom takmičenju i „prate“ razvojni tok te ličnosti, a mi se iz sve snage trudimo, svesno ili ne, da što pre zaboravimo značajna imena svetskog glasa. I to je nažalost istina. Neprihvatljiv je fakat da Narodni muzej u Vrnju ima samo jednu minijaturu Dragutina Cigarčića. Otkupljena je 2001. godine, zahvaljujući pokojnoj Snežani Radivojević, koja je došla do porodice izvesnog Milana Trifkovića iz Beograda. Reč je o delu „Devojka“, čije su dimenzije 30,3 puta 28,2 centimetra, urađenom pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka u trehnici ulje na lesonitu.
Dragutin Cigarčić, je slikar našeg doba i pripada plejadi radnika u kulturi, koji su za sobom ostavili veći broj objavljenih dela trajne vrednosti.
U knjizi „Savremenici II“, objavljenoj u izdanju „Nolita“ u Beogradu, 1964. autor Miodrag B. Protić, likovni kritičar ističe da se u slikarstvu Cigarčić borio za slobodu umetničkog stvaranja i kritike. Kao čovek bio je tih i vrlo miran, tako da će njegove slike preživeti vreme u kome su stvarane. Cigarčić je, smatra Protić, slikar prirode, ženskih figura i sirotinjskih soba:
“Cigarčića treba pamtiti i kao čoveka i kao umetnika. Kao čoveka zbog čestitosti, skromnosti i patnje koju je mirno pronosio kroz svoj težak i oskudan život. Kao slikara zbog jednog osobenog sveta ljudskosti, čistote i blagosti“ kaže Protić.
Još sredinom prošlog veka, Miodrag Protić je znao da će se jednom naučno istraživanje posleratne umetnosti prošlosti, proširiti i zahvati sve njegove lingvističke obrasce, naročito pri analizi boja, kao osnovnih zidova osećajnog iskustva i umetničke intuicije:
„Analizom Cigarčićevih, samo njegovih i njemu svojstvenih pastelnih tonova i odnosu ružičastog, plavog, smeđeg i zelenog, kojima se u umetnosti izražavao, predstavljao je svet. Takvim koloritom Dragutin Cigarčić u našoj umetnosti traje i trajaće doveka. Siguran sam u to jer pamćenje nije samo stvar ljudske dobrote već i ljudske dužnosti“, zapisao je Protić.
TON I SIGURNA KOMPOZICIJA
Djorđe Kadijević, srpski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar, autor filmskih ostvarenja „Leptirica“ i „Sveto mesto“, govorio je nadahnuto, ali kritički temeljito na otvaranju samostalne Cigarčićeve izložbe u Galeriji Zepter, 2000. godine:
„U umetničkim pomeranjima oko 1960. godine, lik Dragutina Cigarčića postaje nejasan. Slikar ga je umnogome izgubio pri pokušaju da svoja do jučerašnja shvatanja uskladi sa aktuelnim kretanjima. Do 1958. uočljiv na prvi pogled, on se danas utapa u opštoj, crnoj, hispanizovanoj reci apstraktne umetnosti. A reč je o slikaru nesumnjive obdarenosti i osetljivosti“ rekao je tada Kadijević.
Cigarčić je bio saradnik u državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića i od početka je u svoje slikarstvo uneo plemenit ton i sigurnu kompoziciju, koja, međutim, nije prelazila u strogost i sistem. Kao takav, ispoljio se na izložbama »Samostalnih«, ULUS-a i »Decembarske grupe«. Slikao je mrtve prirode sa cvećem, jabukama i gipsanim glavama, predele sa motivom drveća i kompozicije sa devojkama okrenutim en face, lako kampiljaski, »arheološki« stilizovanim izrazom. Djorđe Kadijević smatra da je Cigarčić srodan italijanskom majstoru, po toplom, svetlom tonalitetu, po zidnoj, freskomateriji boje, što je, uostalom, mogao naučiti od Milunovića:
„To se može tumačiti po osećanju mira i gracioznosti, koje podseća na Milunovića, a razlika je primetna u njegovoj smelosti da ne deli platno na nekoliko odvojenih scena. Njegove devojke nisu transponovane u stare, bojene keramičke lutke. Kroz sve te sižee, kroz sistem njegove forme provejava ljupkost, blagost kao njegov stalni ideal. Iskren, jednostavan, on uostalom nije birao, jer je, može se reći, sam, kao medijum jedne imanentnosti, bio odabran“ zapisao je Kadijević.
Zasenjen idejom čistote i finoće, on je voleo pastelne, svetle, gotovo bele tonove ružičastog, plavkastog, smeđeg, zelenog. Tražio je posnu, prozirnu, sipku materiju, fakturu živu i svežu. Njegova forma je lako zamagljena, umekšana difuznim zračenjem. Raspored ploha, njihov međusoban odnos, po neka snažnije kolorisana površina, poneki žuti ili mrkocrveni akcenat su činioci koji učvršćuju strukturu njegove drhtave, možda suviše destilisane vizije, koju je iz ljubavi prema apsolutnoj čistoti i mekoći, ponekad sveo na blagu lirsku izmaglicu:
„Na crti te težnje nalaze se, dakle, njegove vrednosti, ali i opasnost od prevelike suptilizacije, koja jake životne sastojke sterilizuje, razređuje, dematerijalizuje. Zbog toga je Cigarčić u prilici da održava ravnotežu između finoće, koja može da pređe u anemiju, i snage, koja može da pređe u oporost, što on ne podnosi.
Oko 1958, na poslednjim izložbama »Decembarske grupe«, Cigarčić se odjednom izmenio. Lirski elemenat ustupio je mesto dramskom, a fino magleno zračenje njegovih formi, plohama geometrijski oštrim, surovim, crnim i crno-sivim, koje su budile asocijaciju na drveće i u sebi imale više grafičkog nego pikturalnog. Od ovog shvatanja, koje je značilo rastanak sa ranijim ružičastim svetom ljupkosti, on je prešao na sasvim apstraktno stvaranje, više spontano geometrijsko nego impulzivno lirsko:
„I odmah potom neposrednost iščezava i pojavljuje se kratko nekoliko slika u duhu strogog, arhitektonskog, Vazarelijevog dela. Posle se geometrija u Cigarčićevim delima ponovo razmekšava i postepeno gubi. Lirska apstrakcija, »enformel«, kao epidemija, zahvatila je i njega, ne dajući mu, na žalost, ništa, a oduzimajući mu dosta. Cigarčić nije mogao da se ispolji u njenom okviru nije shvatio i osetio njenu suštinu. Čini se da je bio uplašen da ga većina iz njegove generacije ne prevaziđe i on ne ostane sam. Koliko je u prvom imao siguran i čvrst oslonac, realan svet i svoj emotivan odnos prema njemu, toliko je u drugom ostao bez kompasa i orijentacije“ reči su Djorđa Kadijevića.
U razvoju naše posleratne umetnosti, u godinama između 1950-1959, Cigarčić je imao realnu ulogu i posebnu poruku. Njegova umetnost bila je čista, u artističkom i u etičkom smislu, tanana, svetla, sva u podneblju blagog i toplog, okrenuta ljupkosti za koju Hegel u svojoj »Estetici« kaže da »čoveka niti potresa niti ga uzdiže iznad njegove posebnosti, već ga ostavlja da u njoj miruje, i jedino polaže pravo na to da mu se dopadne«. Dragutina Cigarčića možemo prepoznati upravo u ovom Hegelovom citatu.
Profil
Dragutin Cigarčić rođen je u Vranju 9. avgusta 1922. godine. u porodici poznatog vranjskog terzije Ljubomira Cigarčića i majke Savke, domaćice. Akdemiju za likovne umetnosti u specijalnu Akademiju završio je u Beogradu. Bio je saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića. Član ULUS-a postao je 1949. godine. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista fonda „Moša Pijade“. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Biudimpešti, Veneciji, Beču i Rimu. Pripadao je grupama „Samostalni“ i „Decembarska grupa“. Radio je kao profesor u školi za industrijsko oblikovanje. Za sobom ima tri samostalne izložbe, 1948. godine, 1956. i 1960. godine u Beogradu. Učestvovao je na mnogo grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Umro je u Beogradu 9. septembra, 1985. godine.
OTPOR KOMERCIJALNOM SLIKARSTVU
U kući staroj više od jednog veka u ulici Albanske golgote br. 24, gde je rođen Dragutin Cigarčić, leti boravi njegov brat od strica Milorad Cigarčić sa suprugom Persom:
„Moj brat Ciga je bio skroman, tih i miran čovek. Nisam čak ni znao da je poznati slikar. Rođen je 1922. a godinu dana kasnije su se njegovi roditelji preselili u Beograd. Moja supruga Persa je insistirala da se bolje upoznamo šezdesetih godina prošlog veka. Tako je i bilo. Viđali smo se u Beogradu, jer sam kao komercijalista u Simpu često odlazio put Beograda. Razgovarali smo o porodicama. Mnogi moji prijatelji iz Simpa su znali za mog brata i hteli su da im izradi slike sa motivima kuće Bore Stankovića, Belog mosta, Djerenke češme, stare vranjske kuće. Ciga, međutim nikada nije prihvatio da se bavi komercijalnim slikarstvom i zarađuje na taj način. Sledio je svoj stil. Bio je oženjen suprugom Bebom koja je takođe bila slikarka, i sa njom je imao ćerku Sanju, akademsku slikarsku. Obe su nažalost preminule. Ovde u kući u kojoj se rodio, imam jednu njegovu sliku i jednu njegove supruge, moje snaje Bebe. Ta dva dela niko još nije video, van familije. Sećam se da je često govorio o Pikasu, da je bio očaran njegovom izložbom u Parizu. Živeo je skromno. Moja supruga i ja bili smo na njegovoj samostalnoj izložbi slika u galerijskom prostoru knjižare „Prosveta“ u Knez Mihajlobvoj ulici. Njegov rođeni brat, Ljubiša Stojković je bio jedan od urednika Borbe. On je prvi profesionalni novinar iz Vranja. Pored njega imao je i tri sestre. Svi su bili školovani, a živeli su skromno“, kaže Milorad Cigarčić.
PREZIME
Pradeda Dragutina Cigarčića, prevozio je robu od Soluna do Vranja, konjskom zapregom. Početkom 20. veka bio je prvi koji je iz Soluna doneo cigarete u Vranje. Tada su se prenosila prezimena. On je želeo da se preziva Cigarčić.
Cigarčić, Stojić, Petrušijević, Vranjski, Vekov i Dage, zajednička izložba u Vranju 1969.
„U sklopu „Borine nedelje“ 1969. godine, u Domu vojske u Vranju, bila je priređena izložba radova likovnih umetnika Vranjanaca. Bile su izložene tri slike Dragutina Cigarčića, „Predeo“, „U ružičasatoj gami“ i „Mali predeo“. Vojin Stojić je za ovu priliku odabrao tri skulpture, „Visine“ , „Sam“ i „Rast II“ . Ivan Velkov je izložio platna, „Balada“, „Jezgro“, „Imaginarni totem“ i „Crveni akordi“. Na izložbi su bila i dela Zorana Stošića Vranjskog, „Čudna galaksija“, „Prvo približavanje“, „Planetarna maglina“, „Vasionski mali motiv“ i „Pred prvo veliko venerino odvajanje“. Zoran Petrušijević se predstavio delima, „Kompozicija I“, „Moja žena“, „Aktovi u enterijeru“ i Kompozicija II“, dok je Miodrag Stanković Dage za tu prigodu pripremio slike „Pejzaž“, „Jablan“, „Zlatno tele“ i „Poluakt“, kaže Mirjana Jovanović, istoričarka umetnosti i kustos Galerije Narodnog muzeja.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.