Od gneva ka ozdravljenju

VREDNA I UPORNA

A sve je u Miljaninom životu do tada teklo svojim tokom, reklo bi se čak idilično, u uslovima današnjeg našeg bitisanja.

“Sa suprugom Markom, seća se sa osmehom Miljana,upoznali smo se na fakultetu u čitaonici Studentskog doma u Kragujevcu, kada mi je Marko, onako iznebuha, doneo čokoladu.

“Već sam,kaže Marko (1984), inače sada advokat u Vranju, bio bacio oko na nju, ne znam je li primetila ili nije; uglavnom, tako je počela naša idila. Posle čokolade, stvar se razvijala vrlo brzo – lako smo se prepoznali, i vrlo brzo shvatili da smo jedno za drugo, tako da je sve krenulo svojim normalnim tokom. Diplomiranje, Miljana na srpskom jeziku i književnosti, ja pravne nauke, selidba u Vranje, radna mesta (Miljana radi u OŠ „Branko Radičević“ u Vranju), prelepa svadba u restoranu „Boemi“, roditeljstvo, sin Vukašin… Ma, bili smo apsolutno ispunjeni životom, sa potpuno drugačijim planovima, koje ćemo nastaviti posle ove velike životne nevolje, koja nas još više zbližava.

“Ja sam,kaže pak Miljana, po prirodi vredna i uporna, čega god da sam se latila, počev od fakulteta, udaje, materinstva, profesije, smatrala sam da sve držim u svojim rukama, sa Markom smo sve u životu radili planski, sa namerom. Ni u najluđim snovima nisam mogla ni da pomislim da može nešto ovako da mi se desi. A kad se desilo, u skladu sa svojom prirodom, svojim temperamentom, trudim se da i ovu bolest ne shvatim tragično, vać kao zlo koje može da se pobedi.

“Ali nije bilo tako lako doći do ove faze optimizma i suočavanja sa bolešću,nastavlja Miljana, osećanja su mi nakon dijagnoze bila pomešana, počev od neverice, neprihvatanja, gneva, pa i samooptuživanja za nešto što ne stoji, do prihvatanja realnosti i kretanja u akciju ka ozdravljenju.

“Ispunjeni porodičnom srećom, kaže Marko, nakon rođenja Vukašina, nismo ni slutili da će naizgled bezazleni simptomi predstavljati ovu tešku boljku. Možete da pojmite naš šok! Ali, prvog trenutka kada sam saznao da postoji makar promil za izlečenje, odmah sam počeo čvrsto da verujem u to.Do tada smo za leukemiju znali samo kao za opaku bolest, koja se dešava nekom drugom, ali smo je sada, na žalost, upoznali vrlo blisko.

Leukemija, podmuklica, nije svoje zlo lice pokazala pravovremeno.

“Kao i svaka „taze“ mama, seća se Miljana, bila sam umorna, noćne tempereture sam pripisivala dojenju, a noćna preznojavanja stabilizovanjem hormona nakon porođaja. Posle dva meseca istih simptoma, odlučila sam da proverim krvnu sliku. Kada su me lekari primili i saopštili dijagnozu odmah, u neverici sam ih pitala – kako je moguće da iz čiste porodične sreće i punog zdravlja (tako sam bar mislila) mogu da se tako brutalno suočim sa teškom bolešću i da me očekuje velika i teška borba sa njom. Lekar nije krio ništa od mene – predočio mi je da procenat izlečenja od ove bolesti nije veliki, ali ja se uporno borim da se nađem u onoj pozitivnoj grupi.

OPTIMIZAM I BORBENOST

Kako, pak, sada stoje stvari?

“Posle dva ciklusa hemoterapije, kaže Miljana, sada sam nekoliko dana na oporavku kod kuće. Trenutna pozitivna stvar u mom zdravstvenom stanju je to što sam u remisiji, što znači da postoji trenutna odsutnost bolesti. Može da se vrati svakog trenutka, to jest maligne ćelije mogu da preovladaju, te su potrebne terapije konsolidacije održavanja da bi se bolest kontrolisala. Svaka nova hemoterapija oslabljuje moj organizam, jer se krvna slika spušta mnogo ispod granica normale, a na taj način se ubijaju i loše, ali i dobre ćelije, jer terapija konsolidacije sadrži jake doze citostatika.

Ovo dvoje mladih i, pored zla koje ih je snašlo, čuvaju svoj optimistički i borbeni duh.

“Za ono što je do nas, kaže Marko, ne prepuštamo ništa slučaju. Sami smo pronašli referentnu kliniku Hamersmit u Londonu i stupili u kontakt sa njenim lekarima, iako svesni da je to za naše uslove veoma skupo.

Stara izreka kaže da nije sve u novcu, ali u Miljaninom slučaju, novac znači život. Klinika Hamersmit traži 250.000 funti za transplantaciju koštane srži, i dogovor je da već ovih dana Stankovići uplate prvi deo sredstava, a to je oko 100.000 funti, da bi lekari krenuli u proces pretrage donora. Ovde sada dolazimo do vrlo bitnog dela priče, a to je ljudska solidarnost i humanost. Akcije i uplate za Miljanino ozdravljenje krenule su odmah posle publikovanja u javnosti o tragediji koja ju je snašla, bez obzira na zlo vreme u kome živimo.

“Veliku zahvalnost, kaže Marko, dugujemo svim dobrotvorima, jer nam je to dalo elan za borbu i nadu da Miljana može da ode na transplantaciju koja joj je neophodna. Još uvek smo iznenađeni tim humanitarnim akcijama, ali sam ovih dana naročito ponosan što sam Vranjanac.

“Akcije su, nadovezuje se Miljana, bile u jeku dok sam ja bila u izolaciji, a to je prostor iz koga se ne sme izaći, posete su zabranjene, ali sam i u najtežim trenucima osećala veliku zahvalnost i radost kada sam videla koliko se dobrih ljudi uključilo.

Zahvaljujući tim ljudima velike duše, na Miljaninom računu je do sada sakupljeno oko 170.000 evra, dovoljno za prvu fazu izlečenja. Stankovići ne bi da izdvajaju nikoga posebno, ali je poznato da su se u akciju uključili, pored građana, i određene grupe, poput vranjskih bajkera, održavane su i kulturne i sportske priredbe od kojih je prihod išao za Miljanino izlečenje, preko fondacije „Budi human – Aleksandar Šapić“ imaju 16.000 SMS”ova, svaka po 200 dinara, od institucija, kažu da su od prvog trenutka imali punu podršku Grada Vranja, Eparhije Vranjske, svih škola na teritoriji grada.

Država Srbija se, pak, ponela prilično ravnodušno, što Stankovići, ljudi dobre volje kakvi već jesu, pokušavaju da pravdaju proceduralnim začkoljicama.

“Postoje fondovi  “ kaže Marko – za lečenje u inostranstvu, ali mi do njih ne možemo da dopremo, jer se na VMA radi ta vrsta transplantacije, ali s obzirom da za sada kod nas nema srodnog donora, to je za sada neostvarljivo. Dakle oni ne daju saglasnost ni sredstva za lečenje u inostranstvu, dok se ne iscrpu sve mogućnosti kod nas, za šta Miljana jednostavno nema vremena, a to bi i skratilo proces lečenja i drastično umanjilo troškove.

“Kako provodim dan, retorički se pita Miljana, većinom sam u bolnici, a tamo mi najviše znače Markov i Vukašinov osmeh, što mi vraća veru i nadu da ću zaista uspeti. U teškim trenucima, fizičkim i psihičkim, najveću volju za životom mi daju Vukašinove fotografije i snimci koje mi Marko redovno šalje, kao i miris Vukašinove benkice, koju držim na uzglavlju.

“Ono što vas može spasti, poručuje Miljana, i čime možete nadvladati  svako zlo, jesu ljubav, vedar duh, i vera da na kraju ipak pobeđujete.

RAČUNI

Novac možete donirati uplatom na sledeće račune:

Dinarski račun

160-5300100364761-79

Devizni račun

Uputstvo na sledecem linku:

http://i.imgur.com/8br161J.png

Pomoć se može uplatiti i putem SMS: upišite 304 i pošaljite na 3030.

JAGODINA I VRANjE

“Ja sam, kaže Miljana, poreklom iz Jagodine, ali se posle svega osećam totalnom Vranjankom. Moji Jagodinci su me pomalo razočarali, jer iz mog rodnog mesta nije stigla ni jedna vrsta pomoći u mojoj borbi za život; s druge strane, u Vranju sam aktivno uključena u društveni život, moji učenici stalno donose nagrade sa takmičenja iz srpskog jezika i književnosti, autor sam monografije o 50 godina vraskog KUD „Sevdah“, priređivač drugog izdanja bibliografije Narodnog univerziteta u Vranju „Knjiga o knjigama“, moderator književne večeri sa Ljubivojem Ršumovićem na drugoj Književnoj koloniji u Vranju, autor više recenzija za književna dela Vranjanaca, koji su, eto, znali da pokažu svu širinu i humanost duše Vranja, na čemu sam im beskrajno zahvalna.