Najviše boli ujed „bambija“

TERAPIJSKO SREDSTVO

Goran Petković je policajac u Policijskoj upravi Vranje, i instruktor za obuku pasa; svakako je radnik kojim PU može da se ponosi, jer, kako kaže, sve strešine i kolege iz policije imaju veliko razumevanje za angažovanje službenih pasa, što ovi u punoj meri opravdavaju svojim učinkom na terenu.

„Godinama, kaže Petko, radim sa službenim psima i obučavam ih za specijalne namene, odnosno za pronalaženje opojnih droga i minsko-eksplozivnih sredstava, u čemu su nezamenljivi, kao i u pronalaženju nestalih osoba ili leševa. Zato i sve policije sveta koriste pse, ali oni su korisni i u druge svrhe: pronalaženje retkih vrsta gljiva, kao što su tartufi, psi-spasioci u prirodnim katastrofama, koji ljude uz pomoć svog njuha pronalaze ispod snežnih lavina, ruševina“.

„Sa svojim psima, nastavlja Petko, proputovao sam ceo svet, bio u preko 40 zemalja na tri kontinenta. Shvatio sam da u velikom broju slučajeva ljudi imaju svoj posao, svoje firme, porodice, a da su u duši ipak jako usamljeni; iz iskustva znam da sve više ljudi, i pored svog ličnog materijalnog bogatstva, osećaju otuđenost. E, takvi ljudi tu svoju usamljenost i otuđenost „leče“ psom. Pas je izuzetno dobro terapijsko sredstvo, zbog toga što je to životinja koja zna da voli i da bude voljena“.

„Takođe, kaže Petko, postoje i osobe koje su od rođenja ili usled nekih nesrećnih okolnosti postali invalidi; upravo takvim ljudima je pas još neophodniji, jer ne samo što upotpunjuje njihov život u emotivnom smislu, nego i u praktičnom i korisnom – vrlo malo ljudi, kojima i ja pripadam, može da obuči psa za specijalne namene – na primer, da im otvori vrata, upali svetlo, donese telefon ili daljinski upravljač, za slepe i slabovide da ih odvede od mesta A do mesta B, da ih svojim ponašanjem zaštiti od saobraćaja i prepreka na putu“.

SNAGA I KONTROLA

Iz svog bogatog iskustva, Goran Petković je do u tančine savladao psihologiju psa, i njegovo znanje može da bude veoma dragoceno vlasnicima pasa.

„Istinita je ona izreka, kaže Petko, da su čovek i pas najbolji prijatelji. Ali, treba obratiti pažnju na neke stvari – pas je kao zatvorena knjiga, mi znamo da unutra nešto piše, ali ne znamo šta, dok ne počnemo da je čitamo. Rad sa svakim psom je poseban, jedinstven, zbog toga što je svaki pas individua za sebe. Zato vlasnici pasa moraju da prilagode svoje ponašanje psihologiji pasa, odnosno načinu na koji pas razmišlja i doživljava svet oko sebe“.

Recimo, Petković ističe činjenicu da je čulo vida kod psa drugačije nego u čoveka – svet psa je crno-beli, s tim da pas bolje vidi na daljinu nego na blizinu.

„Ali, kaže Petko, kada vas priroda uskrati za jedno čulo, ona vas obdari drugim, pa tako pas ima jako izraženo čulo mirisa. Recimo, jednu sedminu moždane mase kod psa zauzima čulo mirisa. Zbog tih svojih karakteristika, pas drugačije doživljava svet oko sebe. Ali zbog toga, čovek je pak naučio da pse koristi da svojim njuhom otkriju ono što čovek ne bi mogao“.

S druge strane, Petković ukazuje i na određene uslovnosti u psihologiji psa.

„Pas je životinja čopora, i on svoje vlasnike doživljava kao svoj čopor. Svaka, pak, jedinka u okviru čopora teži da vlada njime; ako vi svojim ponašanjem dozvolite da se pas oseti kao vođa čopora, onda neće nikada da vas poštuje i sluša, već će tražiti obrnuto – da vi njega slušate. Zbog toga treba od malena jasno staviti na znanje psu ko je ko u okviru tog odnosa čovek-pas. Svaki vlasnik bi trebalo da bira psa prema nameni za koju mu pas treba, i prema svojim mogućnostima. Određene rase poseduju veliku snagu, a po definiciji, svaka snaga traži kontrolu. Recimo, ne možete nekoj maloj devojčici da kupite rotvajlera! Zato je čovek vremenski, genetski, stvarao mnogobrojne rase pasa za određene namene – psi čuvari, lovački psi, kućni ljubimci, aporteri, ovčarski psi i, ono što je neophodno svim policijama sveta, ono čime se ja bavim – policijski psi“.

„I za kraj, kaže Petko, jedna zanimljivost: kroz godine rada sa psima, dobio sam više od 20 ožiljaka od njihovih ujeda, ali najviše me boli ujed „Bambija“ – laneta koje sam našao, strpljivo odgajao, koje mi je iz ruku jelo, a onda me, bez ikakvog razloga ujelo, i nanelo mi povredu čije posledice i danas osećam; ali, bez obzira na to, ja Bambija i danas volim“.

To je najbolji dokaz da životinje treba voleti, ali im nikada ne treba do kraja verovati.

LABRADOR

„Rasa sa kojom najviše volim da radim, kaže Petko, je labrador. On spada u grupu pasa ptičara-aportera i nije bez razloga najpopularnija rasa u Evropi i Americi. Labradora odlikuje smirenost, staloženost, neujedljivost, vernost vlasniku i lako prihvatanje svih zadataka koje dresura od psa iziskuje. Pas sa kojim trenutno radim je upravo labrador, odnosno zlatni retriver, koji je u istoj grupi sa labradorom – Lola, koju sam ja obučio, i koja postiže vrhunske rezultate“.

PSI LUTALICE

Kao čovek koji je značajan deo svog života i karijere posvetio psima, Goran Petković se osvrće i na pse lutalice, koji postaju sve veći društveni problem.

„Taj problem, smatra Petko, je rešiv, ali su pravi problem zakoni iz te materije, koji idu iz krajnosti u krajnost. Recimo, u ne tako davna vremena, u jutarnjim časovima su se po pozivu skupljali članovi lovačkih društava i ubijali pse lutalice; do danas, kada ih zakon jasno štiti, da ako nekom psu lutalici na ulici kažete „čibe“! plaćate kaznu po zakonu, koji štiti pse lutalice, ali ne propisuje način na koji problem može da se reši. Postoje organizacije u kojima su divni ljudi, koji istinski vole pse i žrtvuju i sebe i svoja materijalna sredstva za dobrobit svih pasa, ali rešenje mora biti globalno, a ne sporadično, od psa do psa“.

„Da bi se po zakonu napravio azil za pse, da bi se ispoštovale sve njegove norme, koje idu do detalja, potrebno je oko 100.000 evra, koje grad nema, a ni jedan privatnik neće da uloži tolika sredstva u nesiguran posao. Tako, dok se zakoni i realno stanje na terenu ne usaglase, imaćemo pse lutalice, kao obostrani problem, i naš i njihov“.