Beočug u kulturnoj istoriji

KUTLIKOVA ŠKOLA

Janča A. Ilić prvi put se pominje, 1896. godine,  zajedno sa pripadnicima prve generacije studenata koji su pohađali prvu slikarsku školu u Srbiji, Kirila Kutlika. Naime,. Čeh, Kiril Kutlik je 1895.  godine na Kosančićevom vencu (danas je tu Muzej primenjene umetnosti) otvorio prvu slikarsku školu u Srbiji. U predgovoru Izveštaja za školsku 1895/96. godinu, Kutlik se zahvalio  ocu, svešteniku Teodoru Kutliku na pomoći oko otvaranja škole i dao je spisak učenika prve generacije. Među njima  je i Vranjanac, Janča A. Ilić koji je pokazao odličan uspeh, a Kosta Miličević, poznati srpski slikar ocenjen je sa dobrim uspehom.

Janča A.  Ilić iz finansijskih razloga nije mogao da ode u Minhen na dalje školovanje kao  Miličević koji je posle prelaska Albanije u Prvom svetskom ratu kao ratni slikar-umetnik sa motivima sa ostrva Krf, postao značajno ime srpskog slikarstava. Prvu generaciju Kutlikove škole pohađalo je trideset učenika. Devetnaestoro je pohađalo redovnu nastavu a jedanaestoro večernji kurs. Janča Ilić se tada posvetio profesorsko-učiteljskom radu i predavao je crtanje i slikanje u gimnazijama  u Leskovcu,  Zaječaru, i Vranju. U Leskovcu je školske 1897/98. bio profesor krasnopisa, a Radoje Domanović,  profesor srpskog jezika. Te godine je nastala poznata fotografija kolegijuma leskovačke  Gimnazije na kojoj je Janča Ilić sa Radojem Domanovićem.

Nekoliko crteža Janče A. Ilića, sačuvao je Tomislav Simonović, autor knjige „Društvena istorija Vranja“. Na osnovu dva Ilićeva crteža, istoričar umetnosti i likovni kritičar Srđan Marković kaže da je crtanje po gipsanim odlivcima bio uobičajeni način učenja u umetničkim školama:

„Ova dva crteža-studije glava Janče A. Ilića, jasno pokazuju da je on ozbiljno nastojao da ovlada crtačkim zanatom, da savlada problem proporcije, problem predstavljanja volumena i problem svetlo-tamnog, odnosno problem svetlosti u kompoziciji. Urađeni su veoma precizno sa finim osećanjem za variranje linije i ozbiljnim razumevanjem problema volumena“, objašnjava Marković.

On tumači da je volumen Janča rešavao brižljivom materijalizacijom svetlosti i senke koristeći  ugljen, kao slikarsko sredstvo. Postoji i mogućnost da se njegova izražajna snaga kontroliše utrljavanjem ili delimičnim brisanjem:

„Ove dve studije Janče A. Ilića pokazuju da je reč o veoma talentovanom đaku Kutlikove škole. Bilo bi dobro da se pronađe neki od radova iz vremena kada je, kao formirani slikar, službovao po gradovima u Srbiji jer bi tada mogao da se donese određeniji sud o vrednosti njegovog opusa. U svakom slučaju Ilić je značajan beočug u kulturnoj istoriji Vranja što je povod da se istraži njegov život i delo“, naglašava Marković.

Tomislav Simonović je bio u prilici da pročita dnevnik Janče A. Ilića, na osnovu koga se može stvoriti slika o kakvom čoveku je reč:

„Janča Ilić je imao  izuzetno teško detinjstvo. Prvi učitelj bio mu je Mitar iz Bunuševca koji je u jednoj sobi imao između 30 i 50 učenika. Prilikom upisa dece u školu roditelji su učitelju Mitru govorili: „Duša i kosti moje, a koža i meso tvoje“. Tukao ih je do besvesti vezujući ih za falagu (drvo dužine oko jednog metra, koje  na početku i na kraju  ima  rupu kroz koju se provuče kanap kojim je učitelj vezivao decu isto kao kad se stoka potkiva i tako ih tukao a da deca nisu mogla da pruže otpor). Posle osnovne škole otac ga je dao na zanat kod poznate i bogate porodice Dingarci koji su imali nekoliko dućana ispod Vlajinskog sokaka“, priseća se Simonović jednog dela dnevnika koji je pisao Janča A. Ilić.

Jedan događaj iz Jančinog dnevnika, definitivno je promenio život prvog vranjskog slikara:

OSTAO BEZ NOGE

„Dogovor između Jančinog oca i gazde bio je da Janča radi i vikendom. Posle posla vodio je njihovu stoku na ispašu. Da bi proverio da li je pošten na stazi koja je vodila prema poljskom klozetu, gazda je ostavio groš koji je Janča stavio u džep. Kada je bio uhvaćen na delu, nije smeo ocu na oči. Razmišljao je uplašen da li da pobegne u Gnjilane ili Leskovac. Krenuo je pešice put Lesovca. Prenoćio je u Vladičinom Hanu i nastavio da pešači kroz Grdeličku klisuru. Susreo je čobanina i zamolio ga da mu pomogne da pređe u oslobođeni deo  Srbije. Kada je stigao u Leskovac odlučio je da se okupa u Veternici, u blizini  Amama. Tada su naišli Turci i prebili ga da je jedva ostao živ. Polomili su mu članak na desnoj nozi i noga je počela da otiče. Janča je nekako stigao do Niša, gde mu je živeo stric. On je Janču odmah odveo kod lekara u Beograd, a potom i u Beč. Čuveni bečki specijalista je rekao da Janči noga mora biti amputirana. Vratili su se u Vranje kod doktora Kopše, koji je potvrdio dijagnozu i amputirao mu je nogu do članka“, prepričava zapise iz Jančinog dnevnika, Tomislav Simonović

Simonovića je zainteresovao Jančin život. Podseća da je  potomak  porodice Stevanović poznate u Vranju kao Cuparci, Momčilo Sentić, napisao knjigu o svim potomcima, za porodičnu upotrebu. Kaže da je Sentić pisao na osnovu usmenog kazivanja svog dede Tome Cuparca, zanatlije koji je imao sina Peru:

„Desilo se da su njegovog  Peru isterali iz Gimnazije zbog jednog dečjeg nestašluka, i to ga je jako uznemirilo. „Zar njegovog Perču da isteraju iz škole“? U tom periodu bio je u ekonomsko lošoj situaciji, pa Peru nije mogao da školuje van Vranja. Teško mu je bilo, ali je ipak otišao kod Janče A. Ilića „crtača“, koji je bio nastavnik u Gimnaziji, da bi ga zamolio da vrate dečaka u školu. Janča ga je neljubazno primio i odbio da to uradi jer je Pera bio „pokvaaren i mangup“. Duboko uvređen Toma Cuparac je napustio dvorište Jančine kuće. Uhvatio je „junicu za uvo“ prodo je i poslao sina u Niš na školovanje“ nastavlja Simonović priču o Janči.

Prolazile su godine i Pera je postao viši činovnik Direkcije željeznica:

„Jednog dana 1934. godine. na kapiji kuće Perinog oca pojavio se Janča crtač i obratio se Tomi Cuparcu za molbu kod ujaka Pere, da se prime u službu neki njegovi štićenici. Toma mu je prividno miran odgovorio da to ne može da učini, jer je Pera „pokvaren i mangup“. Janči je bilo jasno na šta je mislio. Okrenuo se i pošao ka kapiji. Za njim je Toma, sada već potpuno ljutito doviknuo: “A, dođe li kuče ćopavo? Trijes godine te čekam“, reči su Tomislava Simonovića.

Nebojša Kecman, radiolog iz Beograda je praunuk Janče A. Ilića. On,  međutim, uprkos traganju za dokumentima i građom koju je Janča ostavio, nije pronašao ništa značajnije u odnosu na recimo relevantne institucije, koje bi po njemu, o tome treballo da brinu:

„Imam pradedov  album u kome su njegove lične i fotografije njegovih crteža i slika, iz slikarske škole Kirila Kutlika. Čuvam i  Orden Svetog Save petog reda za rad u prosveti. To je odlikovanje koje je moj pradeda dobio od minisarstva prosvete 1925. godine, jedan dokument o prvoj generaciji učenika te škole u kome su popisana imena učenika koji su je pohađali. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka naišao sam u jednoj knjižari u Beogradu na knjigu „Crtačko-zanatska škola u Beogradu, 1895-1914“ koju je priredio Lazar Trifunović,  ali o mom dedi osim imena i prezimena, i uspeha koji je postigao nema obimnije građe“, kaže Kecman.

U toj knjizi se može pročitati prepiska između ministra prosvete i nauke u to doba i vlasnika škole, o tome koliko je napora uloženo da tu školu održe nakon smrti Kutlika.

Kecman izražava nezadovoljstvo što vranjska Gimnazija, koju je pohađao a kasnije i predavao, osim faktografskih podataka i  fotografija, nema obimniju građu. Pored Janče A. Ilića, kako kaže,  u Gimnaziji u Vranju su bili značajni profesori početkom 20. veka, a niko se podrobnije nije bavio njihovim radom:

„Žalosno je što ni Arhiv u Vranju, ne poseduje pradedovu i građu plejade profesora koji su tada predavali u Gimnaziji.  Verujem da postoji mogućnost da se usled ratova sve što je pradeda radio izgubilo, ali neko je morao o tome da vodi računa. To je nemarnost i nebriga pojedinih ljudi“, kaže Kecman.

Smatra da nije bilo Riste Simonovića, hroničara i danas Tomislava Simonovića, verovatno bi se samo znalo da je prvi slikar u Vranju bio Janča A. Ilić.

Janča A. Ilić je imao troje dece, dvojicu sinova i ćerku. Nakon profesorskog rada u Gimnaziji u Zaječaru vratio se u Vranje. Umro je  1939. godine.

Profil

Janča A.Ilić rođen je u Vranju 1863. godine. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u rodnom mestu. Nakon završene prve slikarske škole Kirila Kutlika u Beogradu, radio je kao profesor krasnopisa u Leskovcu, školske 1897/98. godine. U periodu od 1898. Do 1900. godine predavao je crtanje u Gimnaziji u Zaječaru, a od 1881. do 1915. godine, bio je profesor Gimnazije u Vranju. Umro je 26. avgusta 1939. godine u Vranju.

VRANjE PO KAZNI

Za vreme vladavine dinastije Obrenović do 1903. po kazni su mnoge poznate ličnosti dobijale kao mesto službovanja varošicu Vranje na krajnjem jugu Srbije, na samoj granici s Turskom.  U Društvenoj istoriji Vranja , Rista Simonović izneo je interesantan podatak o poznanstvu Janče Ilića s poznatim prosvetnim radnikom Lazarom Kneževićem: “Posle 1901, u vreme od 1902. do 1906, profesor vranjske Gimnazije bio je književni i prosvetni radnik, poznati prevodilac kapitalnih dela s poljskog jezika, Lazar Knežević. Knežević je bio oženjen Vranjankom i pored sinova Nikole, koji je bio diplomata, i Živana koji je bio major dvora Kraljevine Jugoslavije, u Vranju mu se rodio i sin Radoje, koga je krstio Vranjanac, Janča A. Ilić, profesor lepog pisanja i crtanja. Najzad, posle 9. oktobra 1934. postao je dvorski čovek i vaspitač mladom kralju Petru Drugom.“

 U DEMOKRATSKOJ STRANCI

Jedan od potomaka Cuparca, Mihajlo Stevanović-Cuparac, bio je dosledan kada su njegovi stavovi u pitanju. Na primer nije hteo da prekorači vrata Saborne crkve dok su u njoj služili egzarhiski popovi, od 1870. pa sve do oslobođenja 1878. godine.  Kada bi nosio slavski kolač, stajao bi ispred vrata crkve, sam ga prerezao i nosio ga kući. Pripadao je Demokratskoj stranci Ljube Davidovića, a za druge straanke se nije ni interesovao. Uvrede i nepravde nanete njemu i njegovoj porodici pamtio je i nije praštao.

ZAJEČAR

Nina Pogarčić, viši kustos istoričar umetnosti Narodnog muzeja u Zaječaru navodi da je u monografiji „Gimnazija i stručne škole u Zaječaru 1836/37-1986/87“ , u spisku nastavnika i ime se Janča A. Ilić i njegovo službovanje u periodu 1898-1900.

Međutim, u gimnazijskom Izveštaju za 1901/02 stoji da je on još uvek bio u Zaječaru sve do septembra 1902. Bio je učitelj crtanja i lepog pisanja.