Umetnost od kamena

LEPČINCE I PROHOR

“Izradila sam oko 50 mozaika, a osim prirodnih oblutaka koje pronalazim u prirodi, najčešće koristim mermer, granit, peščar i krečnjak, vrste kamena koje su dostupne u našoj okolini. Često koristim i staklo, keramiku, metal… Jedan sto nalazi se ispred oltarskog prostora manastira Sv. Prohor Pčinjski, rađen je 2005. godine, a drugi sto je u manastiru Sv. Pantelejmona u Lepčincu, on je rađen 2009.godine. Neobično mi je drago što su  sestrinstva ovih manastira prepoznala lepotu  ove tehnike i odlučile da moji radovi stoje u ta dva veličanstvena manastira. U mojim radovima mogu se zapaziti razni motivi, od pejzaža, motiva stare arhitekture, verskih motiva, preko mrtve prirode, geometrijskih ili floralnih do apstraktnih formi. Moja interesovanja su velika, često se menjaju, pa motive radim naizmenično, po ciklusima”, kaže Nataša koja je stekla akademsko zvanje profesora likovnih umetnosti.

Kako to obično biva, talenat je nasledila od roditelja.

“Moj tata Jovica Dejanović je akademski slikar, kao i moj mlađi brat Dragan. Odrasli smo u tatinom ateljeu i tamo upoznali sve slikarske tehnike. Tamo su nastali naši prvi radovi, tu smo zajedno provodili dosta vremena, a kasnije smo se u istom ateljeu spremali za prijemni ispit na Fakultetu likovnih umetnosti, štampali grafike, crtali crteže, slikali slike i zajedno spremali ispite. Mama Ljiljana i najmlađi brat Bogdan su u više navrata dokazali da i oni poseduju crtačke sposobnosti, ali su se ipak opredelili za organizacione nauke. Sakupljanje kamenčića u prirodi bilo je obavezno gde god da sam išla. Sećam se da sam čuvala pune kutije raznobojnog kamenja, ne sluteći da će mi jednog dana poslužiti za izradu mozaika”, otkriva Nataša.

Sa ponosom ističe da njen zavičaj Vranje, gde je rođena pre 38 godina i gde je odrasla, ima posebno mesto u njenom srcu. Iz perioda kada je pohađala OŠ “Jovan Jovanović Zmaj“ jasno pamti mnoge događaje i to čak ubedljivije nego neke stvari koje su se dešavale mnogo kasnije.

“Na moju sreću, imala sam divnu učiteljicu Miru Stanojević , koja je postavila temelje mog obrazovanja. Kasnije su nastavnica srpskog jezika, Mileva, nastavnik engleskog Negovan Mitić, i razredni, nastavnik likovne kulture Dušan Rusimović, odigrali glavne uloge u mom daljem obrazovanju. Imala sam sklonosti ka društvenim naukama, zavolela književnost i strane jezike, dobijala sam nagrade na literarnim konkursima i redovno pohađala likovnu sekciju. Detinjstvo sam provela u našoj porodičnoj kući u nekadašnjoj Zagrebačkoj ulici. Sećam se da mi je bilo jako žao kada sam shvatila da  je promenjen naziv ulice, videvši tablu sa novim nazivom prilikom povratka iz škole sa drugaricom Slađanom… Svima je bilo teško devedesetih godina, deci mnoge stvari nisu bile jasne, a ni odrasli baš nisu umeli da objasne”, seća se Nataša.

Iz najranijeg detinjstva najradije pamti trenutke provedene u krugu porodice i porodična putovanja – nekad bi išli na more, a nekad je odličan provod bio i kada odu u Niš kod bake i deke, ili na kampovanje pokraj reke Pčinje.  Srednju školu je upisala 1994.godine, takođe u Vranju, i to gimnaziju,  društveno- jezički smer.

“Veliki stručnjaci u svojim oblastima i odlični pedagozi, profesorka engleskog jezika Jasna Tasić i profesor srpskog jezika i književnosti Slobodan Mitrović, moj razredni, ostavili su snažan utisak na mene. Posle prve godine gimnazije moja odluka je bila da studiram engleski jezik. Tome je dosta doprinela i profesorka engleskog Slavka Anđelković, kod koje sam godinama išla na privatne časove i od nje naučila mnogo. Trebalo je da idem sa njom u Englesku, da usavršavam jezik, ali sam tog leta ipak otputovala u Francusku, kod tetke, i tamo ostala mesec  dana, kako bih vežbala i francuski jezik. Sa sobom sam nosila notes, kako bih beležila nepoznate reči. Ispostavilo se da sam više crtala u tom notesu  nego pisala. Tada je počela da se rađa nova ideja o mom budućem pozivu”, otkriva Nataša.

PROFESIJA

U drugoj godini gimnazije odlučila je definitivno da joj umetnost postane profesija. Počela je da se sprema za prijemni ispit na Fakultetu likovnih umetnosti – najpre sa ocem a kasnije je išla u Skoplje na pripremne časove pri fakultetu.

“Prijemni ispit za fakultete umetnosti je jako težak, polaže se šest dana, konkurencija je velika, a kvote male. Uspela sam da upišem slikarstvo 1998. godine i prve dve godine sam završila u Skoplju. Makedonija mi je ostala u najlepšem sećanju. Stekla sam divne prijatelje i imala odlične profesore. Shvativši da je program na fakultetima u Beogradu i Nišu dosta kvalitetniji i da ima mnogo više stručnih predmeta, rešila sam da svoje školovanje nastavim u svojoj zemlji. Prebacila sam se najpre u Niš i tu završila dva semestra, a zatim u Beograd. Dok sam bila u Skoplju i Nišu, porodica mi je bila blizu i išla sam u Vranje često, kad god poželim. Međutim, Beograd je dalje, pa mi je malo teže padala odvojenost od porodice, ali  mi je jako nedostajao i naš atelje, jer sam već počela da stvaram ozbiljnije radove, koji su zahtevali vreme i prostor za rad”, veli Nataša.

Nakon diplomiranja 2004.godine, poverava se, nije mogla odmah da se zaposli. Kaže da u našoj zemlji to malo teže ide, a da je umetnicima naročito teško da nađu posao i rade u struci. Zato je odlučila da upiše magistarske studije, kako bi još više utvrdila znanje i stekla još teorijskog i praktičnog iskustva. Na četvrtoj i petoj godini Akademije upoznala se sa tehnikom mozaika pa je odlučila da je usavršava i da na mozaiku magistrira.

“Upisala sam magistarske studije 2005.godine i rešila da neko vreme provedem u Vranju. Moja porodica mi je mnogo pomogla oko nimalo lakog posla oko mozaika. Oformili smo jedan mali atelje za mene u dvorištu, i tu smo proveli mnogo vremena zajedno. Podržali su me od nabavke kamena i alata, preko ručnog lomljenja kamena, do samog izlivanja mozaika. U međuvremenu sam i slikala, prodavala slike i mozaike, učestvovala u raznim kratkoročnim projektima vezanim za kulturu i umetnost, predavala crtanje i slikanje i vodila likovne radionice.  Radila sam i u Umetničkoj školi u Nišu, kao profesor crtanja, slikanja i tehnika zidnog slikarstva. Moj suprug Bojan i ja odlučili smo da naš zajednički život nastavimo u Nišu i da tamo tražimo zaposlenje. Pošto nekog stalnog posla nije bilo, krenula sam da pripremam đake za prijemne ispite na fakultetima umetnosti, davala sam časove crtanja i slikanja, i slikala sam sve vreme u svom ateljeu u Nišu, i izrađivala mozaike. Magistrirala sam 2008. godine, a od 2009. do 2015. radila sam na Fakultetu umetnosti Internacionalnog Univerziteta Novi Pazar, u Nišu, najpre ko asistent, a kasnije kao docent, na predmetima Monumentalno slikarstvo i Slikanje enterijera. Od 2015. godine radim kao profesor na Visokoj školi za vaspitače strukovnih studija u Bujanovcu”, kaže Nataša.

Višegodišnji rad I iskustvo pretočila je u unikatnu tehniku u kojoj kombinuje slikarstvo i mozaik, čime nastaju dela čudesne lepote.

“Učestvovala sam na mozaičkoj likovnoj koloniji u Strumici i upoznala se sa stvaralaštvom najboljeg makedonskog mozaičara Gazanfera Bajrama. Zatim sam dobila sam poziv da učestvujem na 10.svetskom Kongresu savremenih mozaičara u Skoplju,  zajedno sa najpoznatijim mozaičarima iz celog sveta. Ta dva događaja bila su prelomna za moje stvaralaštvo i za kombinovanu tehniku koja je nastala u tom periodu, ali i višegodišnji ,konstantni rad i umetničko istraživanje . Ne dolaze ideje tako lako, da bi dobra ideja iznenada došla, neophodno je pripremiti valjanu podlogu, na koju ona može da se smesti”, poverava se Nataša.

BUJANOVAC

Ona sa porodicom živi u Nišu, radi u Bujanovcu a na doktorskim je studijama u Beogradu pa je malo reći da joj je radna nedelja dosta dinamična.

“Dva ili tri puta nedeljno putujem u Bujanovac i posvećujem se svojim studentima. Taj posao me ispunjava i nije mi teško što putujem. Volim da radim sa mladim, ambicioznim ljudima. S vremena na vreme idem u Beograd na konsultacije sa svojom profesorima i mentorom prof. Vladimirom Veličkovićem. Pre nekoliko godina sam išla svake subote na predavanja, sada sam završila svoju doktorsku tezu i očekujem datum odbrane. Ostatak svog radnog vremena provodim u Nišu, u svom ateljeu, gde slikam, crtam, čitam, pišem i pripremam predavanja.

U Vranju puniM baterije

U Vranju su moji roditelji, Ljiljana i Jovica, kao i moj mlađi brat sa porodicom. Moj najmlađi brat poslednje dve godine živi u Americi. U Vranje svratim posle posla,u povratku iz Bujanovca,  skoro uvek. Raduje me to što mi je posao u drugom gradu omogućio da često obilazim svoju porodicu i kuću, kao i našu porodičnu galeriju, atelje i radionice. Tu ja napunim baterije i crpim inspiraciju, pa se vratim u u svoj atelje i kao da iz Vranja nikada nisam ni odlazila…

Slobodno vreme posvećujem porodici

Svoje slobodno vreme poslednjih godina posvećujem isključivo porodici. Suprug Bojan radi kao direktor prodaje u jednoj firmi, i često putuje. Dosta radimo i imamo jako malo slobodnog vremena, ali trudimo se da svaki trenutak bude  iskorišćen na pravi način i da usmerimo svoju energiju isključivo na našu decu. Dimitrije (7) i Petar (2) mnogo vole da crtaju, kuća nam je prepuna papira i boja, a Petar preferira da crta po zidovima i nameštaju… Ranije sam u slobodno vreme dosta čitala i išla na časove engleskog, grčkog i francuskog jezika. Slikarstvo i izrada mozaika zahtevaju mnogo vremena, tako da sam zapostavila sve druge aktivnosti i potpuno se posvetila umetnosti.