Na vratima boljeg života

LEPA ZEMLjA

Na spratu, odmah iznad bivše recepcije, kucamo na vrata jedne šestočlane porodice. Naš prevodilac upozorava da sačekamo dok tri ženske osobe ne pokriju glavu tradicionalnom tkaninom. Kada smo ušli, zatekli smo uredne i čiste sobe sa prostirkama na podu. Pažnju nam skreće uredno složena i upakovana hrana – kukuruzne pogače i čašice sa jogurtom.

Nasim i Šufikema Havizada imaju četvoro dece, a najmlađe ima tek godinu dana. Sa dvomesečnom bebom pošli su iz Avganistana pre 11 meseci, a preko Irana, Turske i Bugarske u Srbiju su stigli novembra prošle godine.

„ Srbija je mnogo lepa zemlja, ljudi na ulici su prijatni, osoblje u Prihvatnom centru krajnje pažljivo i uvek na usluzi. Ipak, mi smo sada nigde, jer nam je Nemačka tako daleko. Napustili smo jednu siromašnu zemlju i pošli za boljim životom koji smo za sada videli samo na televiziji. Verujem da je on tu, negde pred nama“, priča Nasim.

Milenko Nikić, savetnik u Ministarstvu za rad,zapošljavanje,boračka i socijalna pitanja, rukovodilac i bez sumnje najkompetentnija osoba za ova tri Prihvatna centra kaže da smo mi do sada bili u situaciji da prihvatimo te nesrećnike, da ih smestimo noć ili dve, da ih nahranimo, obučemo i da oni sutradan nastave svoj put preko Mađarske za neku od zemalja Evropske unije.

U pauzi između  nekoliko telefonskih poziva i konsultacija sa saradnicima, Nikić konstatuje da ovo nisu zahtevni ljudi, da se vrlo disciplinovani, poštuju kućni red, mirno prošetaju, odu do Vranja, jer su svesni da su posle hiljada pređenih kilometara, i potucanja od nemila do nedraga, ovde pronašli neke ljude koji hoće o njima da brinu.

„Oni ovde pohađaju radionice, edukuju se, a posebno dosta vremena provode učeći engleski i nemački jezik. Mi ćemo ovde uskoro da formiramo radionice za izradu posteljina, ukrasnih sveća, suvenira, raznih zanimljivih predmeta, a jedna od ideja je da uspostavimo kontakte sa lokalnom zajednicom i tamo gde možemo da pomognemo“, objašnjava sagovornik.

On dodaje da je Evropa u međuvremenu promenila mnoga „migrantska pravila“, pre svega je zatvorila takozvanu „Balkansku rutu“, tako da se ovim ljudima, koji su se tu zatekli i koji će nužno pričekati za nastavak puta, moraju se obezbediti iole humaniji uslovi za njihov boravak.

U novonastaloj situaciji Prihvatni centri u Preševu i Bujanovcu, nisu mogli da odgovore na sve zahteve, pa se moralo tražiti rešenje u otvaranju trećeg centra, ovog u Vranju, gde su smeštene višečlane porodice.

Sagovornik kaže da je odluka o otvaranju Prihvatnog centra u Vranju doneta prošle godine, ali se moralo čekati na donatora koji će obezbediti sredstva za renoviranje Motela. Tako se u akciju krenulo pre nekoliko meseci, pošto je Kancelarija EU u Beogradu obezbedila 250.000 evra.

„Ovaj objekt smo zatekli u katastrofalnom stanju. Sve je bilo ruinirano, krov je prokišnjavao, nije bilo grejanja, a ceo objekt zarastao u korov i pretvoren u pravi zmijarnik. Sada je kapaciteta 250 stanara, doveden je u potpuno funkcionalno stanje sa kompletnom unutrašnjom infrastrukturom. Kako je ovo privremeni centar, sutra kada se završi ova kriza, ostaće lokalnoj samoupravi objekt koji ima veliku vrednost“, objašnjava Nikić.

Kucamo na sledeće vrata. Dočekuju nas Sumeja Abdulaji, Šarara Rahmatula, Nebat Rahmatula, Šuralgiz Rahmatula,Egane Rahmatula, Ferida Abdulaji, svi iz Avganistana. Iz svog rodnog mesta krenuli su pre godinu i po preko Irana, Turske, Grčke, Albanije i Kosova, i stigli u Srbiju. Najteže im je, kažu, bilo preko Irana i Turske. Pešačili su svakodnevno po 15 sati  bez hrane i vode, razmišljajući samo da tamo negde postoji bolji i pravedniji svet.

„Svoju zemlju smo napustili zato što je tamo život težak, što nismo videli nikakvu perspektivu, što deca nemaju budućnost…a posebno zbog toga što tamo vlada nesigurnost, što čovek mora da razmišlja gde god se kreće, kako da sačuva glavu. Zaputili smo se tamo gde ljudi rade i normalno žive, u Nemačku ili Švajcarsku, jer tamo imamo članove porodice i bliže rođake, da sa njima delimo dobro“, priča Ferida.

O uslovima smeštaja u Motelu, hrani, ljudima koji o njima brinu, pričaju njene ćerke.

„Ovde smo stigli iz Preševa. Uslovi su bolji nego tamo a osoblje je baš ljubazno. Na hranu smo se navikli. U jelovniku su najčešće pasulj, pirinač,  piletina i riba. Nadamo se da će se uskoro završiti ova epopeja i da ćemo stići tamo gde smo pošli. A Srbiju ćemo pamtiti po dobrim ljudima“, kažu sestre i na srpskom jeziku nas pozdravljaju sa „Srbi, hvala vam puno“.

Vraćamo se razgovoru sa Nikićem i dotičemo se pitanja straha i predrasuda kod lokalaca:

„Neznanje je najjače oružje svakog straha. Kada su ljudi o nečemu neinformisani, brzo bivaju opsednuti predrasudama, pa tako lako donose pogrešne i štetne ocene i stavove“, kaže.

PREDRASUDE

Njegovo dvogodišnje iskustvo ovde na jugu Srbije kaže i da su ovo po svemu obični ljudi, kao što smo i svi mi, sa svojim vrlinama i manama, zahtevima i potrebama. Razlikujemo se samo po tome što oni govore svojim, a mi našim jezikom.

Podseća takođe da su ovi ljudi tu privremeno i da ne žele da ostanu ovde.

 „Umesto bilo kakve poruke, želim da vam saopštim jedan važan podatak. Otvaranjem ovog centra ovde je posao dobilo 16 mladih Vranjanaca i Vranjanki koji su do sada bili na spisku Nacinalne službe zapošljavanja. Takođe, od svih zaposlenih u sva tri centra, najviše je mladih iz Vranja. I da znate, biće ih još koji će se ovde zaposliti“, tvrdi Milenko Nikić.

Inače, u Preševu trenutno boravi 431 migrant, 84 u Bujanovcu i 135 u Vranju, ukupno 650. Svi koji su protekle dve-tri godine tamo radili, pričaju da je Preševo specifično mesto u čitavoj Evropi.

„Preševo je prva, ulazna tačka na takozvanoj balkanskoj ruti od jula 2015. godine. Svi oni koji su prošli ovom rutom , 85 odsto ih je u Srbiju ušlo u Preševu, kroz ono poznato Miratovačko polje. Nema apsolutno tačnih podataka o broju, ali se može računati na više od jednog miliona ljudi, što je impozantan broj“ kažu Nikićevi saradnici, a on dodaje:

„Pogledajte taj Miratovac, koga gotovo da nema na mnogim geografskim kartama. Kroz to selo je prošla reka od milion ljudi, a da se tamo nije dogodio ni jedan jedini incident. Tamo ni prema kome od tih nesrećnika nije primenjena sila. Naprotiv, sećate se onog policajaca i onog divnog postupanja sa decom, pa pomoći trudnicama koje su se tamo porađale“, kaže na kraju Milenko Nikić, savetnik u Ministarstvu za rad,zapošljavanje,boračka i socijalna pitanja i rukovodilac centara za migrante u Preševu, Bujanovcu i Vranju.

NOVA GODINA

„Ovde imate ljude iz toliko nacija i sa toliko vera, a svi oni imaju svoje običaje, svoje navike i poglede na život, svoje praznike. Ovde recimo Kurdi slave svoju novu godinu, a gosti su im Avganistanci. Zamislite takvu situaciju? Ili kada slave Pakistanci, u goste im dođu Avganistanci i Kurdi. Pa, kada Kurdi prave večeru, pozovu sve njih, a ti narodi, kako znamo, nisu tamo na svojim ognjištima baš dobronamerni jedni prema drugima. Ovde to život donese sa sobom. E, vidite, to samo može da se vidi ovde, u ovim centrima, ali zahvaljujući timovima mladih ljudi iz nevladinog sektora iz cele Srbije, koje mi ovde angažujemo, koji sa njima borave, pričaju, drže im brojne radionice. Tu su takođe brojni volonteri, ljudi iz Komesarijata i brojnih drugih institucija, međunarodnih organizacija. Na taj način migranti sve lakše podnose, lakše se  socijalizuju, lakše shvataju neke svetske procese i lakše donose neke odluke u životu“, kaže Milenko Nikić.

HOĆU DA ŽIVIM U SRBIJI

Mubin Lokani M. (17) je iz Avganistana, provincije Niga Har, nasmejan je i energičan dečko, a stigao je iz Preševa gde je sedam meseci aktivno učio srpski jezik.

„Ja sam tražilac azila, ja hoće da ostanem u Srbiji. Ovde su ljudi jako dobri. Šta  je ovde moj cilj? Da dobro naučim srpski jezik, onda neki zanat i da ovde ostanem da živim Ja ću tada biti srećan“, rekao nam je na srpskom jeziku izgovarajući lagano i nesigurno reč po reč.

On inače pohađa jednu radionicu, a zatekli smo ga sa još tri druga u jednom kutku one velike sale u Motelu, sa Natašom Mladenović, psihologom  iz Grupe za decu i mlade „Indigo“. Ona ovde radi sa maloletnicima bez roditeljske pratnje. To su mladići od 12 do 17 godina.

„Sa ovim mladićima radimo kreativne, edukativne i rekreativne radionice, sa osnovnim ciljem da nešto nauče i da im vreme u Srbiji bude lepo i korisno.

Imamo i radionice za starije grupe. Pričamo o njihovom putu, šta su prošli, šta su videli,  šta su preživeli, šta žele, kako bi im život ovde bio sadržajniji“, priča Nataša.