Delikatna linija metala

PREDSEDNIK OPŠTINE

Danko Stojić, stariji sin Vojina Stojića, kaže da je njegov otac obožavao Vranje. Morao je međutim da ga napusti, pre početka Drgog svetkog rata, kada mu je  ponuđeno mesto  predsednika SO Vranje:

„Moj otac je odbio funkciju jer je tokom rata mnogo vremena proveo po tuberkuloznim sanatorijumima. Na sreću se oporavio. Njegov lekar dr Grujić je rekao tada da je Vojin imao ‘pravilno usmerenu psihu’“, seća se Danko.

Vojin Stojić je 1949. postao brucoš na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Ilije Kolarevića, da bi već kao student stekao afirmaciju i postao asistent, kasnije docent i profesor predmeta vajanje u drvetu i vajanje u metalu.

Stojić se pedesetih i šezdesetih  godina prošlog veka istakao originalnom apstrakcijom, kao jedan od vodećih srpskih i jugoslovenskih vajara te orijentacije. Vajao je skulpture za galerije, ali njegov ostvareni san bila je monumentalna skulptura u prostoru. Reč je o delima u Petrovcu na moru, Krku, Kosmaju, Nišu i Jajincima. Nažalost, u Beogradu su mu vandali dva puta uništili javne skulpture. Uprkos svemu održavao je kontakte sa vranjskim političarima, drugovima, familijom:

„Stiče utisak da političari nisu bili iskreni. Bareljefe slavnih srpskih ličnosti na zgradi Gimnazije uradio je on, ali izgleda da je doživljavao razočarenja od strane tamošnjih političara. Trebalo je da izvaja spomen-kosturnicu vranjskih vojnika iz Prvog svetskog rata, ali je sve ostalo na rečima“, pojašnjva Danko Stojić.

Jovan Despotović, istoričar umetnosti i likovni kritičar, proučavao je razvojni umetnički put Vojina Stojića. On smatra da je  Stojić  jedna od najautentičnijih i najoriginalnijih pojava u  pionirskom periodu umetničke savremenosti koja se podudarala sa unutrašnjim državnim i socijalnim otvaranjem tadašnje Jugoslavije:

„Modernizam, koji se u Stojićevom ranom periodu vidi kao niz oblika asocijativne apstrakcije koji bi, da nije naziva radova-Ptica iz 1956, Zlatna žena 1957, Pala ptica 1959.- mogao čak biti uzet i kao potpuno bespredmetna umetnost u odnosu na ikakve prirodne podatke“, pojašnjava Despotović.

PTICA

On dodaje da su krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, u oblikovanju metala srpske skulpture preovladavale organske forme koje su sve više bile redukovane prema jednostavnijim strukturalinim sistemima, da su se u nekim slučajevima približile gotovo apstraktnim oblicima:

„Tako „Ptica“ Vojina Stojića iz 1956. odiše duhom pravog modernizma tog vremena. Sjajna, uglačana površina posrebrenog mesinga ostala je kao trag kretanja, kao prostorni zapis jednog ritma letenja. U našoj umetnosti tih godina, a pogotovo u sledećoj deceniji, negovaće se ova stilizovana, dopadljiva plastika koja će se izvrsno uklopiti u kamerne ambijente čiji je dizajn potekao iz istih kreativnih shvatanja“, reči su Jovana Despotović.

Tokom narednih decenija Vojin Stojić nije odustao od svojih početnih namera, s tim da se povremeno potpuno oslobađao ikakvih, makar i asocijativnih stanja u izrazu, prekidajući i dotad sasvim labave veze sa prirodnim predlošcima u nizu radova kojima je, budući je tada istovremeno bio i profesor na Likovnoj akademiji uticao na mlade umetnike da krenu tragovima vlastitih stvaralačkih potreba bez ikakvih ograničenja:

„Na toj delikatnoj liniji uznemiravanja pasivne percepcije gledaoca, Vojin Stojić je izgradio jedan potpuno autonoman sistem formi koji dopušta slobodnu interpretaciju, doživljaj i razumevanje. Upravo primer takvog rada bio je mnogima budućim umetnicima, naročito mladima i onima tokom prve polovine osamdesetih kada je srpska skulptura neočekivano doživela dotada nezapamćenu renesansu, od presudnog značaja za njihova istraživanja u ovom mediju u krajnje proširenom estetičkom polju poslednjih decenija“, obrazlaže Despotović.

Radovi Vojina Stojića, otvorili neke od puteva u vajarskom stvaralaštvu koji su kasnijim generacijama bili dragoceni, posredno ili indirektno, olakšavajući im kretanje prema danas dostignutim ciljevima, potpunoj autonomiji u plastičkom iskazu te onakvom individualnom jezičkom kompleksu koji je tek u epohama bezobalnosti u izrazu dostigao neke od zaključnih tačaka u ovom veku. Despotović smatra da se početak tog procesa nesumnjivo a potpuno osnovano mora tražiti, naći i prepoznati u umetničkom opusu Vojina Stojića.

Vojinom Stojićem bavli su se i bave se i istoričari umetnosti iz mnogih zemalja sveta.

LEGAT

Što se Vranja tiče, prvi upravnik Galerije Narodnog muzeja u Vranju, doktor filozofije, Srboljub Dimitrijevuić Kum, kaže da su se izgradnjom Svremene galerije stvorili uslovi da se priredi izložba skulptura Vojina Stojića:

„Otvorena je 2001. godine. i bila je sastavni deo „Borine nedelje“. Vojin Stojić je prisustvovao otvaranju. Preminuo je međutim, dok je izložba bila otvorena u Vranju“, kaže Dimitrijević.

Neposredno nakon smrti Vojina Stojića, Muzej u Vranju je uspeo da otkupi dve Stojićeve skulpture:

„Sredstvima u iznosu od 90 000 dinra, koja nam je dodelilo Ministarstvo kulture i informisanja otkupljene su dve skulpture sa samostalne izložbe Vojina Stojića  iz 2001. godine. To su skulptura “Polet“, izrađena 1984. Godine, u kovanom i zavarivanom mesingu i kulptura “Sunce“ iz 1972. Takođe urađena u zavarivnom mesingu“, kaže Mirjana Jovanović, istoričarka umetnosti i kustos Galerije Narodnog muzeja.

Dr Srboljub Dimitrijević-Kum je predlagao tada da Vranje i Ministarstvo kulture otkupe sve skulpture Vojina Stojića kako bi Muzej imao njegov legat. To se međutim, nikada nije dogodilo.

Profil

Rođen je 1921. godine u Vranju. Diplomirao je na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu 1953. godine, kada je  prvi put i izlagao. Samostalne izložbe imao je u Beogradu , Novom Sadu, Vranju, a učestvovao je i na većem broju grupnih izložbi Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, Udruženja likovnih umetnika Srbije, Oktobarskom salonu u Beogradu, Trijenalu u Beogradu, u Zagrebu, Subotici. Delovao je i kao pedagaog na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu, gde je bio docent. Bio je rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu od 1983. do 1985. godine. Bio je oženjen slikarkom Aleksandrom Stojić, sa kojom je izveo na put dvojicu sinova, Danka i Miloša.

Danko Stojić o svom ocu

Moj otac potiče iz učiteljske porodice. Deda mi je bio Milorad Stojić, a baka se zvala Aleksandra R. Petrović. Bio je plemenite naravi, ali znao je da bude težak i razdražljiv, možda čak i sebičan, kao svaki veliki umetnik. U svojim zrelim i sredovečnim  godinama u boemskom drustvu svog ateljea konzumirao je duvan i alkohol više nego što je to prihvatljivo. Bio je karakteran čovek, digao je ruke od toga i umro kao sedamdestdevetogodišnjak od posledica opstruktivnog bronhitisa.Oko mene se dosta starao kad sam bio u pubertetu i izrazio je želju da postanem filmski reditelj. Vodio me je na projekcije klasičnih filmova, pa i na kontroverzni „Poslednji tango u Parizu“. Nabavljao mi je literaturu i tehniku, spremao me je za Fakultet dramskih umetnosti. Prema mojoj majci i bratu takođe je bio veoma pažljiv. Majci, slikarki, uramljivao je slike. Studenti su ga voleli, klase su bile male, on je studente primao u stan i atelje.  Mnogima koji su bili početnici omogućio je da vajaju svoje skulpture u njegovom ateljeu. Mama je bila akademska slikarka, Marija Stojić. Moj mlađi brat je  Miloš, diplomirani inženjer elektrotehnike i naučnik. Postoji čitava omanja biblioteka knjiga prevedenih s engleskog a vezanih za teoriju likovne forme čiji je autor Rudolf Arnhajm, a prevodilac Vojin. Penzionisan kao redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti.

Ivana Simeonović Ćelić, direktorka Muzeja Zepter

STALNA POSTAVKA

Muzej Zepter u Beogradu ima tri skulpture Vojina Stojića, i one su u sklopu stalne postvke galerije. Pretpostavljam da se njegove skulpture nalaze i u Muzeju savremene umetnosti. Precizne podatke nemam, jer ova institucija ne radi godinama unazad. Što se Vojina Stojić tiče, on je bio sjajan čovek i veliki pedagog. Imao je jednu samostaknu izložbu u Galeriji Zepter.

Vojka Stošić Pešić, rođaka Vojina Sojića

BIO JE RAZOČARAN U VRANjANCE

Moj ujak Vojin je napustio Vranje početkom Drugog svetskog rata, jer je, kako su mi nana i mama pričale, treabalo da bude predsednik opštine. Da je prihvatio građani Vranja bi ga osuđivali a Nemci bi ubili i njega i porodicu. Zanimljivo je da je  dolazio u Vranje sam, i to često. Stalno je kamerom snimao kuću u kojoj je proveo detinjstvo, ali nije imao hrabrosti da uđe unutra. Dolazio je oko Nove godine, jer je njegov stariji brat Bogdan umro za jednu Novu godinu. Njegovo prvo vajarsko delo je upravo spomenik koji je podignut Bogdanu, na Šapranačkom groblju. Izradio je i najlepši spomenik koji je trebalo da ostavi Vranju. Reč je o „Beračici duvana“. Izradio je prelepu devojku, sa maramom na glvi. Devojka od metala je imala dva razboja, sa listovima duvana. Imala je kecelju, dugu suknju, a na nogama su bile nanule. Naspram zgrade Duvanske industrije je trebalo da bude park i u njemu spomenik. Taj spomenik nikada nije postavljen. Ja sam ga dugo čuvala u dvorištu, jer mi ga je ujak poklonio. Bio je mnogo razočaran u Vranjance. Spomenik je međutim neko ukrao i on više nikada nije pronađen.