Na svadbi će mi svirati špica za vesti

PRIJAJU MI POHVALE

Osvrnuli smo se na nagradu za istraživačko novinarstvo koju dodeljuju NUNS i Američka ambasada u Beogradu, a čiji je ona laureat za 2017. godinu, u kategoriji elektronskih medija. Ovo prestižno priznanje dobila je za priču “Naprednjački botovi iz rumunske kuhinje“.

Uz čestitke, pitali smo je kakav odnos ima prema nagradama i šta joj ova znači?

Kaže da to zavisi od koga one dolaze i ko je nagrađuje i hvali i dodaje:

“Kada to rade gledaoci, odnosno čitaoci našeg sajta ispod mog teksta, onda me najviše obraduje kad vidim da su shvatili čak i ono što nisam rekla, a baš sam to želela da ‘vide’. A kada mi nagradu, kao u ovom slučaju, dodeli NUNS, to mi govori da kolege pažljivo prate šta i kako radim, i nema mi većeg priznanja od njihovog glasa”.

VRANjSKE: Koliko ste dugo radili na nagrađenoj priči i kako je teklo istraživanje? Sa kakvim ste se problemima susretali radeći na temi?

NIKOLIĆ: Kada radite na televiziji, u informativi, i svakodnevno izveštavate, nemate mnogo vremena da se bavite istraživanjem priče na način na koji to rade, na primer, kolege iz Krika, CINS-a ili BIRN-a, a opet, kao što reče kolega Slobodan Georgiev iz BIRN-a: ‘Nemojmo potcenjivati televizijske novinare, jer oni svaki dan otkriju po nešto’. Prvog dana – mislili smo da je zanimljivo istražiti kako su se na sajtu iste marketinške agencije iz Rumunije zajedno našli Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić s Edijem Ramom i Hašimom Tačijejm, a onda je iz dana u dan priča postajala sve ‘luđa’ dok nije postalo jasno da smo na tragu začetka botovanja u naprednjaka. Dalje je  trebalo naći dokaze i u traganju za njima prošle su nedelje. Najveći problem je isti onaj sa kojim kao televizija kuburimo maltene od osnivanja – SNS je gotovo nikad ili retko kada raspoložen da odgovara na pitanja N1.

TV N1 spada u red najrespektabilnijih medija u Srbiji. Da biste bili objektivni i profesionalni, potrebna je i druga strana, a to je često vlast, za koju je TV N1 “nepodobna”. Kako se snalazite u takvim situacijama?

Tu gde vlast piše ‘nepodobna televizija’, ja čitam ‘kritički nastrojena’. Razumem da nekad nije ni jednostavno ni prijatno odgovarati na pitanja novinara, ali po članu 8 Zakona o javnom informisanju predstavnicima vlasti je to dužnost, dužnost na koju često ili uvek zaboravljaju. Da se vratim na vaše pitanje: u takvim situacijama neretko sagovornike koji nas izbegavaju moramo da ‘iznenadimo’, dolazimo gde nas (S NAMEROM) nisu pozvali ili, kao u slučaju moje priče o SNS botovima, i bukvalno jurimo sagovornike po hodnicima. Ne znam po koga je to gore, po njih koji beže ili po nas koji trčimo za njima, jer nam je to jedina alternativa normalnom i civilizovanom razgovoru, a sve kako bismo ispunili sveto novinarsko pravilo zvano ‘druga strana.

OSMEH VARA

Gledaoci kažu da imate “blaženi” osmeh. Da li takav osmeh u nekim trenucima može da “razoruža” sagovornika?

Taj osmeh može samo da ga zavara, ali to već nema veze sa mnom, već sa sagovornikom koji loše procenjuje. I moj mladoliki izgled neretko zavara, pa mi se na početku razgovora sagovornici često obraćaju s ‘devojčice’, tokom razgovora menjaju ton i boju lica, na kraju su već debelo razočarani, jer gle, baš i ne postavlja pitanja kao devojčica. Na komplimente i epitete “mlada, lepa, pametna” se ne obazirem previše, jer mi je bitnije da uz moje priloge stoje komentari da su dobri i da su poslali neku pametnu poruku”.

Iako spadate u red “mladih lavova” srpskog novinarstva, ta profesija, nije bila vaš san?!

“Ne, niti je novinarstvo bilo moja želja, a nije bilo ni san. Rođena sam u Surdulici, malom mestu u kom smo imali tri kanala i dvoje ljudi koji su u tom trenutku, kada sam odlučivala šta ću studirati, studirali političke nauke. Ja sam samo volela da pišem i kažu da sam lepo pisala. I otud ja u novinarstvu. Bila sam štreber u gimnaziji i svaki mi je predmet išao dobro,  uz mnogo truda i tatinu pomoć, čak i matematika, ali odlučila sam da radim ono što baš volim. Zato i dan danas novinare delim ne na dobre i loše, već na one koji umeju da pišu i one koji ne umeju. Ili u novinarskom žargonu: meni je dobar ‘OFF’ svetinja”.

Iako o novinrstvu niste maštali, ipak ste ga zavoleli. Postoji li nešto što ne volite u poslu koji volite?

Uključenja uživo. Mogućnost da pogrešim i da ne mogu da ispravim grešku. Ja mislim da je to posao za psihologa, ali moj urednik misli da je sve stvar iskustva i da će strah nestati kad ‘lajv’ postane svakodnevica.

Utisak je da su se novinari danas, čast malobrojnim izuzecima, nekako povukli, da nemaju dovoljno hrabrosti, volje, energije za profesionalno bavljenje poslom. Posustali su. Šta je razlog: strah, cenzura, autocenzura, prihvatanje “linije manjeg otpora”…?

Ne usuđujem se da drugima  sudim. Nešto što je meni bio dovoljan razlog da, posle sedam godina, napustim televiziju Studio B drugima nije bio, nekima je taj trenutak došao kasnije, nekima ni danas nije. Dala sam otkaz jer nisam imala stomak da čitam gadosti koje nisam pisala i koje su sve samo nisu novinarstvo. Sumnjam da je tadašnje rukovodstvo razumelo moje želudačne probleme, s njihovim je varenjem izgleda sve u redu i danas, uprkos svemu. Mladim kolegama poručujem da ne pristaju ni na šta što im izaziva stomačne tegobe.

Kako se postaje dobar novinar/reporter?

Duboko verujem da se ne postaje, već se rađa. Kao i u svakom drugom poslu – neko je ili talentovan za nešto ili nije. Vežbom i iskustvom talentovan novinar samo postaje sve vidljiviji i bolji.

Gde vidite sebe za deset godina?.

Zameraju mi mnogi da nisam ambiciozna, jer sebe vidim gde i danas – na terenu kako jurim dobre priče, pitam bez zadrške i sve to sklapam u dva  minuta priloga posle kojeg će većini biti jasno kako stvari zaista stoje.

USPELA SAM U ŽIVOTU

Rođeni ste u Surdulici, studirali u Beogradu, radite na jednoj od najuglednijih TV kuća u Srbiji. Kada se osvrne na dosadašnji životni put i karijeru, šta kažete sebi?

Uspela sam u životu. Šalim se, ponosna sam na sebe, jer nije bilo lako. Trebalo je savladati sve gramatičke prepreke, ispraviti od malena pogrešno naučene padeže, akcente, dužine. Zbog rada na lokalnoj televiziji, danas Beograd poznajem kao svoj džep, zbog rada na televiziji N1, danas na isti način poznajem našu unutrašnju politiku. S tim što ti džepovi imaju mnogo rupa. Politika je još tokom studija postala moja ljubav. Jedan naš čitalac/gledalac u komentarima pita: “Jel’ to ona što će joj na svadbi svirati špica za Dnevnik?” Jeste, ta sam!

Po čemu pamtite detinjstvo?

Kao bezbrižno, kao drugačije od svega što danas imaju deca. Moj mobilni telefon je bila mama koja viče sa terase da dođem na ručak. U kafić sam prvi put sela posle bombardovanja, tada sam imala 17 godina. Parkove pamtim kao zelene, a ne kao sterilne, muzejske površine. I tako… Shvatim da sam matora kad ovako govorim.

I moj mladoliki izgled neretko zavara, pa mi se na početku razgovora sagovornici često obraćaju s ‘devojčice’, tokom razgovora menjaju ton i boju lica, na kraju su već debelo razočarani

BILA SAM U ŠKOLU, NE U ŠKOLI

Koliko je mesto rođenja važno za formiranje ličnosti?

Važno je.Verovatno je mnogo važnija porodica u kojoj odrastate, društvo s kojim provodite vreme, ali prepoznajem sličnosti s ljudima koji su odrasli u malim sredinama. Surdulica to jeste. Iako nisam imala što i moji vršnjaci u Beogradu, nisam mogla da biram da li ću na balet ili na klavir, jer se ništa od toga nije nudilo, ja tu ništa ne bih menjala. Kako ono kažu, nekad je manje više.

Koliko često odlazite u Surdulicu?

U svoj rodni grad ne idem često, priznajem. Odem da vidim mamu i svoju najbolju drugaricu iz detinjstva, i sve je manje ljudi koje tamo poznajem.

Na šta prvo pomislite kad čujete “jug Srbije”?

Na padeže. Bila sam u školu, ne u školi!

A da li umete da pripremate južnjačke specijalitete?

Samo specijalitete moje mame, a to baš i nisu specijaliteti, ali su meni specijalno dobra jela koja ona pravi.

A južnjačka muzika, da li vas pogađa?

Čoček i slično ne igram, ali volim da u kafani zapevam kad me pogodi neki jug!

KAD STRES DODjE PO SVOJE

S obzirom na to da je njen dnevni ritam užurban, pitali smo je, da li nađe vremena za predah. Kako se opuštata i oslobađa nagomilanog stresa koji je svakodnevna “pratilja” novinarske profesije.

I to malo slobodnog vremena što imam – ne znam da organizujem. Kad ‘živite vesti’, a ja ih živim, onda i na odmoru gledate dnevnike. Kad ne gledam – to znači da se debelo suzdržavam. Sa stresom živim, pa ga više i ne primećujem. Kad jednom stres dođe po svoje, ispostaviću račun našoj vlasti”, kaže šaljivo.