Država najgori gazda

OPŠTI INTERES

Ispočetka je sve bilo po planu i u skladu sa priželjkivanjima. Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, posle otvaranja ponuda, odabrala je Aleksićevo preduzeće „Amasis“ kao najpovoljnijeg ponuđača i ponudila mu nacrt ugovora. Taj nacrt je, međutim, postao uzrok novih problema. Jeste Republička direkcija za imovinu, za razliku od prošlog ciklusa javnog oglašavanja kada je kao cena zakupa određena cifra od 8,13 evra po kvadratu, bila popustljivija. Po sistemu bolje vrabac u ruci nego golub na grani, više je nego prepolovila taj iznos i ponudila interesentima da objekat zakupe po ceni mesečnog zakupa od 3,88 evra po kvadratu (ili u momentu raspisivanja oglasa 1.926 evra svakog meseca). I tu je sve bilo OK.

Direkcija je 31. marta ove godine izvestila Privredno društvo za turizam, proizvodnju i trgovinu Amasis doo, da je odlukom direktora Direkcije (br. 464-480/2017) od 24. marta 2017, nakon sprovedenog postupka prikupljanja pismenih ponuda, za najpovoljnijeg ponuđača odabran upravo „Amasis“, sa ponuđenom cenom zakupa koju je to preduzeće zaokružilo na 3,90 evra po metru kvadratnom, odnosno mesečnom zakupninom od 1.936,74 evra mesečno.

„Amasisu“ je dostavljena zvanična odluka Direkcije koju je potpisao direktor Jovan VORKAPIĆ i nacrt ugovora o zakupu nepokretnosti i ostavljen rok od tri dana da se ova kompanija izjasni prihvata li uslove iz nacrta ugovora ili ne. Već 3. aprila, advokatica „Amasisa“ Angelina ANDREJEV odgovara tzv. „izjašnjenjem“ Direkciji za imovinu, poručujući da je odluka državnog organa „suprotna svakoj ekonomskoj logici i opštem interesu“, usmerena „protiv investitora i investiranja“.

„Odluka je rezultat monopolskog položaja jedne ugovorne strane, što je suprotno Zakonu o obligacionim odnosima. Naravno, sve što je nepovoljno za investitora, nepovoljno je i za opšti interes, jer cilj investiranja je opšti interes“, navodi se u „izjašnjenju“ beogradske kompanije.

Iz „Amasisa“ dalje skreću pažnju na ključnu stvar – da je Republička direkcija za imovinu, odredbom člana 10 Nacrta ugovora o zakupu, odredila da svi troškovi buduće adaptacije, koju najpre mora Direkcija da odobri, „padaju na teret zakupca“!

„U nacrtu nije predviđena primena člana 14 Uredbe o uslovima pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom i davanja u zakup nepokretnosti u javnoj svojini, koja daje pravo zakupcu da zbog ulaganja sopstvenih sredstava u investiciono održavanje, ima pravo na umanjenje zakupnine ili čak oslobođenje od plaćanja zakupnine“, navode iz „Amasisa“, uz napomenu da nemaju nikakvu garanciju na osnovu nacrta ugovora o zakupu da će ovo biti ispoštovano.

MAJKA I MAĆEHA

Iz „Amasisa“ su, takođe, skrenuli pažnju nadležnima u Direkciji za imovinu da obnova objekta nije mala stavka, te da će po stručnoj proceni referentne kuće dovođenje Haremluka u stanje turističko-ugostiteljske upotrebljivosti koštati oko 150.000 evra.

U članu 10 nacrta ugovora, koji je Direkcija poslala „Amasisu“, doslovce piše: „Zakupac ne može vršiti adaptaciju objekta Predmeta zakupa, bez prethodne saglasnosti zakupodavca (Direkcije); svi troškovi adaptacije Predmeta zakupa izvršene u skladu sa stavom 1 ovog člana, padaju na teret zakupca“.

„Ukoliko nacrt ugovora ostane onakav kakav je predložen, šalje se poruka da nema volje za stvaranje povoljnog ambijenta za investiranje“, poručuju iz „Amasisa“.

Iz tog preduzeća nisu odgovorili na pitanja Vranjskih da dodatno pojasne svoje stavove o „monopolističkom“ ponašanju države. Ni iz Republičke direkcije za imovinu, do odlaska ovog broja Vranjskih u štampu (utorak uveče), nije bilo odgovora na novinarska pitanja upućena direktoru Vorkapiću elektronskom poštom – prvenstveno s ciljem dobijanja odgovora postoji li uopšte mogućnost izmene nacrta ugovora, odnosno benefita u plaćanju zakupnine za „Amasis“ ukoliko uloži onolike pare u sanaciju i adaptaciju Haremluka.

Dok je država u ovom slučaju prema „Amasisu“ demonstrirala maćehinski odnos, Grad Vranje je svojevremeno, kada je Haremluk dao na korišćenje „Simpu“, prema toj kompaniji bio i više od majke. Ugovorom o zakupu, od 20. decembra 1993. godine, čiji su potpisnici bili Snežana Radivojević Petrović, tadašnja direktorka Narodnog muzeja i Vladimir Manić, u to vreme direktor uslužnih delatnosti u „Simpu“, Narodni muzej ustupio je toj kompaniji u zakup zgradu Haremluka na određeno vreme, u trajanju od 20 godina, posle čega ugovor prestaje. Sve je išlo glatko, osim nešto strožijih uslova zakupa, pošto je odlučujuću reč imao Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu, budući da je objekat reprezentativno zdanje balkanske arhitekture pod zaštitom države. Finansijski uslovi, u smislu obaveza prema zakupodavcu (Narodnom muzeju), međutim, bili su vrlo povoljni po Simpo, što se vidi iz člana 2 tog ugovora.

DIVLjI HUNI

Interesantno je da se u tom ugovoru ne navodi taksativna cena zakupa, već varijabilna, po kojoj je zakupac u obavezi da na ime zakupnine revitalizuje zgradu (to je ono što sada traži Amasis) i obezbedi zagrevanje prostorija muzeja bez nadoknade. Naravno da je cena revitalizacije obelodanjena javnosti bila astronomska, 1,4 miliona tadašnjih nemačkih maraka. Ostale stavke ugovora bile su manje bitne, osim možda člana 13 ugovora po kome je „po isteku roka od 20 godina zakupac (Simpo) dužan da preda zakupodavcu (Muzeju) zgradu Haremluka u ispravnom stanju, sa celokupnim enterijerom (o čemu je sačinjen zapisnik)“. To se, ipak, nije dogodilo, jer je Simpo pre nego što je napustio Haremluk 2014. izneo sve do poslednjeg štekera, čak i neke muzejske predmete iz etnografske zbirke koju im je zapukodavac svojevremeno ustupio na korišćenje.

Od izlaska Simpa, Haremluk je na izvolte „divljim Hunima“ i iz tog razloga je bitno što pre pronaći domaćina objekta. U jesen prošle godine, recimo, obijena je zadnja kapija, a sa čeone strane objekta srušena zidana ograda, izvađene dve rešetke od kovanog gvožđa, više prozora je polomljeno u poslednje tri godine. U dvorištu i dalje dreždi „jugo“ koji pripada Narodnom muzeju. Iz dana u dan sa njega nestaju delovi, šoferšajbne, stakla. Može se samo zamisliti kakvo je stanje unutra, kada pouzdano znamo da krov prokišnjava.

Ako neko pita, šta je posle svega ovoga, čudno u ponašanju države u slučaju „Amasisa“ – pa odgovor bi verovatno bio – ništa! Haremluk im je daleko od očiju i daleko od srca. A mi možemo samo da se nerviramo dok se oni ne smiluju.

ADAPTACIJA PO ZAKONU

Osim po „Amasis“ spornog člana 10 nacrta ugovora o zakupu Haremluka, u članu 4 navodi se da je zakupac dužan da plati zakupninu zakupodavcu najkasnije do petog dana u mesecu za tekući mesec u dinarskoj protivvrednosti po zvaničmnom srednjem kursu NBS. U članu 6 piše da je zakupac dužan i da plaća troškove održavanja i sve račune. U članu 7 navodi se da se zakupac obavezuje da objekat koristi isključivo u ugostiteljske svrhe. U istom članu dodaje se da se Haremluk, kao kulturno dobro od velikog značaja, mora koristiti u skladu sa odredbama Zakona o kulturnim dobrima, što je bila obaveza i prethodnog zakupca do 2014. godine.

Haremluk je pre 250 godina izgradio Rauf beg Džinoli. U zgradi su do 1878. i oslobođenja grada od Turaka živele pašine žene. Prvi konzervatorsko-restauratorski radovi izvedeni su 1955. godine, a 1994. godine završeno je renoviranje objekta u poslovni klub „Simpa“.

MIĆA MLADENOVIĆ, VEĆNIK

DRŽAVA DA POPUSTI

Gradski većnik za turizam i ugostiteljstvo Mića MLADENOVIĆ smatra da je država „u ovom trenutku najdogovornija“ za slučaj Haremluk.

„Direkcija za imovinu, koja od izlaska Simpa kao zakupca gazduje Haremlukom, nije imala volje, ni snage da reši pitanje zaštite objekta. Haremluk je statusni simbol grada i smatram da Direkcija za imovinu treba da popusti. Aleksić je ozbiljan, poslovan čovek, kadar da zgradu dovede u stanje u kome bi ona trebalo da se nalazi kao objekat od izuzetnog značaja za naš grad“, kaže Mladenović.

SAŠA STAMENKOVIĆ, DIREKTOR MUZEJA

Direktor Narodnog muzeja Saša STAMENKOVIĆ navodi da je Miroljub Aleksić jedan od najozbiljnih poslovnih ljudi i investitora u Srbiji i da bi njegova investicija u Haremluk bila „najbolje rešenje“.

„Interes grada, sa aspekta zbrinjavanja i zaštite objekta, je da dođe investitor koji bi se prema zgradi odnosio kao pravi domaćin. Aktuelni trenutak je najgori po Haremluk, zgrada je pod ingerencijom Republičke direkcije za imovinu, koje nema nigde i ništa ne preduzima, a zgrada propada naočigled svih nas. Krov prokišnjava, u šta sam se lično uverio, objekat se sve više devastira od kiše do kiše. Mislim da bi investitoru država morala da omogući da uložena sredstva kroz kiriju povrati, da ga oslobode plaćanja i da se objekat što pre sanira“, navodi Stamenković.