Nosilac đačke medalje

***

„Taj 5. jun 2014. godine zauvek će mi ostati u sećanju. Bio je to najjači utisak u mojoj karijeri i jedan od najlepših dana. Generacija učenika koja je odlazila napravila mi je u Spomen parku Bubanj iznenađenje kakvo nisam mogao ni da zamislim. Ceo događaj je toliko tajanstveno bio organizovan da ni u jednom trenutku nisam znao šta se sprema i šta me čeka. Odlikovan sam od strane svojih učenika zlatnom medaljom koja će mi uvek ostati u neizbrisivom sećanju i koja i danas zauzima posebno mesto u mom domu i u mom srcu“, poverava se učitelj Vlada.

On je do sada izveo šest generacija đaka a u septembru se sprema da dočeka i sedmu generaciju prvaka. Veliko strpljenje i beskrajna ljubav, veli, odlike su koje svaki učitelj mora da ima.

***

-Trudim se da budem pažljiv i obazriv i da ih,  osim čitanju, pisanju, i računanju, prvo naučim poštovanju, toleranciji i ljubavi . Da im pružim osnovu obrazovanja, ali da nauče i da uvažavaju jedni druge. Trudim se da učenici poštuju pravila rada i ponašanja i da poštuju kako vršnjake tako i starije. Taj prvi osećaj koji se stekne na samom početku školovanja znači mnogo u daljem odrastanju. Mnogo lepih i pravih stvari koje danas primenjujem u svom radu sa decom su svakako zasluga mojih divnih učiteljica. To je pečat koji se urezuje i nikad ne bledi“, kaže on.

***

Milićević i danas pamti prvu učiteljicu Kaju Ostojić koja ga je tako lepo i toplo primila u đačkoj klupi Osnovne škole ,,Vuk Karadžić“ u Vranju.

„Iako je posle mog završenog drugog razreda otišla u penziju, svojim iskrenim odnosom i toplim pogledom zadobila je moje poverenje i ljubav koju nosi ta profesija. Moja druga učiteljica zvala se Vukica Kostić.  Iako je bila dosta mlađa od prve učiteljice , bila je odvažna, sigurna i ponosna žena. Imala je sve pozitivne osobine koje krase jednu ličnost. To su prve i najvažnije osobe u mom odrastanju koje su uvek služile kao primer na koji način se treba odnositi prema deci, kako je bitno i veoma značajno da se ona osećaju sigurno  i uvaženo“, otkriva učitelj Vlada.

***

I nastavnici koji su mu kasnije predavali, pamti,  bili su veoma odgovorni, svestrani i puni ljubavi prema svojim učenicima, tako da su pojačali želju koju je imao od početka školovanja – da jednoga dana i sam postane prosvetni radnik.

Tokom školovanja u Vranju, živeo je kod svojih roditelja koji i danas ponosno i uzdignute glave šetaju gradom. Roditelji su ti koji su  se uvek trudili da njegovom bratu Miroslavu i njemu stvore mogućnost za bezbrižno odrastanje u porodici koja je pružala toplinu i sigurnost.

***

„Moje detinjstvo je bilo srećno i zabavno. Porodica je mesto gde naučiš da živiš, a onda kad stvoriš svoju, učiš i druge kako da žive, da budu srećni i pravi ljudi. Od malih nogu bavio sam se sportom, igrao sam fudbal i to dosta uspešno. Nisam žalio sebe ni jednog trenutka već sam nastojao da pružim maksimum  svojih mogućnosti. To se tada mnogo cenilo tako da sam i u društvu uvek bio dobro prihvaćen. Nakon završene osnovne škole, 1987.godine upisao sam Pedagošku akademiju “Ivo Andrić“. Za vreme školovanja nisam provodio vreme zabavljajući se, nego sam radio kako bi sebi omogućio lepši život. Istovremeno sam se školovao i radio po kafićima, picerijama a kasnije i restoranima“, otkriva Vladimir.

***

Završio je Višu pedagošku akademiju ali je njegov prvi zvanični posao bio trgovački putnik, u to vreme jakog preduzeća iz Vladičinog Hana „Delišes“. Bio je zadužen za teritoriju Kosova i Metohije, posao je bio veoma odgovoran i dinamičan, upoznao je i stekao mnoga prijateljstva a svojim angažovanjem širio je mrežu kupaca i beležio odlične rezultate. A onda su se otvorili drugi putevi i život ga je odveo za Niš 1997.godine.

„Učitelj sam želeo da budem od svog ranog detinjstva. Želja mi se ostvarila pa sam napustio sam Delišes i zaposlio se na radnom mestu koje sam sa neizmernim zadovoljstvom dočekao. Prva škola u kojoj sam počeo da radim zvala se ,,Moša Pijade“ (današnja ,,Kralj Petar Prvi“), pa sam posle godinu dana prešao u OŠ „Toplički heroji“ u Žitorađi.  Radio sam i u seoskim školama, a skoro 10 godina sam učitelj u OŠ „Ratko Vukićević“ u Nišu.  Do sada je prošlo šest generacija učenika, a od 1. septembra stiže sedma generacija. Ponosan sam na činjenicu da sam u dosadašnjem radu bio učitelj oko 170 đaka“, otkriva Vladimir.

***

Sa suprugom Lidijom, koja je takođe učiteljica – kao u bajci – stvorili su divnu porodicu. Od troje dece, dvoje su po rođenju –Vranjanci.

“Moja supruga je učiteljica u istoj školi i moj najveći zaštitnik i pokretač u životu. Ona je besprekorno dobra i voljena osoba koja svoju plemenitost, ljubav i ogromnu snagu daje nesebično deci, a ona na najbolji način to uzvrate. Naša porodica je petočlana. Ćerka Kristina je najstarije dete, ima 21 godinu i buduća je učiteljica. Rođena je u Vranju, kao i srednji sin Veljko koji ima 17 godina. Jedino je najmlađi sin Luka, koji ima 13 godina, rođen u Nišu“, veli Vladimir.

I dan danas kada se na ulici sretne sa bivšim đacima, erupcija radosti ne izostane.

„Stalno nailazim na učenike koje sam učio i koji kad me vide ne kriju sreću i radost. Moj životni moto je: ‘Živi i radi pošteno i odgovorno a bumerang sreće će te kad tad stići’.  Najbitnije stvari u životu se ne mogu kupiti. To su pre svega zdravlje i sreća a svako ima i nešto treće. Biti dobar čovek – to je važno, ističe Vladimir.

NASTAVNIK BORA

 „Izuzetno mi je draga ličnost i Bora Dinić, moj razredni starešina iz srednje škole nastavnik geografije. To je čovek koga krasi neviđena dobrota, on je najiskreniji prijatelj svojih đaka, osoba koju su deca neizmerno volela i zbog koje su mnogi poželeli da to školovanje traje mnogo duže kako bi što više vremena provodili zajedno. Njemu dugujem posebnu zahvalnost. Zamislite, koji bi razredni starešina dao svoj novi automobil svom bivšem učeniku da u Vranje doveze svoju buduću suprugu sa veridbe iz Žitorađe kod Prokuplja. I to nije sve, nego da ostavi vozilo da neko u to vreme može da opstane ili zaradi na neki drugi način dovozeći robu iz Bugarske naredna tri meseca. To je bio nezaboravan gest zbog kojeg zahvalnost do kraja života dugujem nastavniku Diniću“, poverava se Milićević.