VRANjSKE: Vranjanci imaju privilegiju da u Galeriji Narodnog muzeja u Vranju, vide 37dela, autora iz „Decembarske grupe“. Vaša doktorska teza je upravo bila „Decembarska grupa“. Kako komentarišete postavku u Vranju, koju je priredila Slavica Popov, kustos Savremene galerije u Zrenjaninu?
MARKOVIĆ:Postavka u Vranju je vredna svake hvale. Najpre, reč je o bezmalo kompletnoj postavci „Decembarske grupe“. Nedostaje delo Aleksandra Tomaševića, koji i nije odlazio na koloniju. Na osnovu postavke može da se veoma precizno sagleda pojedinačni domet članova i značaj grupe za srpsku likovnu scenu šezdesetih godina prošloga veka. Svi komplimenti pripadaju Muzeju u Vranju zbog uspostavljanja komunikacije sa „Ečkom“ i mogućnosti da publika vidi značajna dela.
Prošle godine obeleženo je šest decenija od kolonije u Ečki, na osnovu koje je i osnovana Savremena galerija u Zrenjaninu. Po čemu su autori iz „Decembarske grupe“ karakteristični, ako se tvrdi da im po senzibilitetu poetika u delima nije bila nimalo slična?
Decembarska grupa nema manifest ni poetički program. Čini je deset autora različitih likovnih poetika od postkubizma preko naglašene srpske srednjovekovne duhovne vertikale realizovane savremenim likovnim jezikom, do zainteresovanosti za teme sa ‘periferije ljudskoga života’. Ono što je karakteristično za grupu u celini je ideja o kontinuitetu i diskontinuitetu u srpskoj umetnosti. Jednostavno, oni su svojim delom dovršili osnovne poetske pravce u srpskoj međuratnoj umetnosti prekinute periodom socrealističkog monizma i razvijajući dalje individualne poetike krenuli prema novim idejama i novoj likovnoj praksi na istovremenoj evropskoj likovnoj sceni.
Vi ste doktorirali na „Decembarskoj grupi“. Šta je bio vaš motiv da izaberete baš tu tezu?
Bio sam zainteresovan za odnos između ideologije i umetničkog stvaranja i mehanizme stvaralačkog odupiranja ideološkom pritisku. Na drugoj strani sam doprinos „Decembarske grupe“ srpskom slikarstvu je veoma značajan i nzaobilazan u istoriji umetnosti.
Među autorima „Decembarske grupe“ je i Vranjanac Dragutin Cigarčić. Kakav je on bio umetnik?
Odličan i dosledan stvaralac. On je po poetičkoj vokaciji intimista i posle kratkog izleta u sferu geometrijske stilizacije i još kraćeg izleta u apstrakcij,u on se ponovo vratio intimizmu i tako zaokružio svoj opus.
Svojevremeno je u Vranju bilo reči o pokretanju inicijative da Galerija muzeja ponese ime po Cigarčiću. Kakav je vaš stav o tome?
Mislim da galerije i treba da nose imena po značajnim umetnicima iz grada, značajnim i na širem planu. Valja pomenuti da se ne bi pogrešilo da je pokrenuta inicijativa da Galerija u Vranju nosi ime po Vojinu Stojiću jer je reč o vajaru svetskog formata.
Danas retko ko zna detalje iz života i rada Dragutina Cigarčića. Gde možemo tražiti razloge za to?
Dragutin Cigarčić je bio veoma povučen i bez želje da se nameće javnosti. Kasnije je dosta retko izlagao i izmakao pažnji likovnih kritičara i javnosti. U međuvremenu su na likovnoj sceni bile aktuelne druge tendencije i on je gurnut u stranu. To je kod nas čest slučaj. Nažalost. Na drugoj strani njegov život i stvaralaštvo su dobar razlog za ozbiljnije istraživanje od strane mlađih kolega.
Kulturna i umetnička javnost u Vranju, kao da je zaboravila na Janču Ilića, prvog slikara iz grada. Koliko je Vranje plodno tlo za nedrenje rasadnika umetnosti?
Janča A. Ilić je prvi slikar iz Vranja koji je početkom 20. veka završio umetničku školu «Kiril Kutlik» u Beogradu. Inače, ima to rodno tlo. Ta zavičajna vertikala u Vranju, daje neku iskonsku snagu kojom deluje na stvaraoce. To jasno pokazuju znameniti vranjski stvaraoci koji su obeležili savremenu srpsku kulturu.
Autori „Decembarske grupe“ su stvarali za vreme SFRJ. Ima li istine u tome da su komunisti vršili uticaj na slikare u smislu poetike u njihovim delima, ili o pravcima koje su sledili?
Pokušavali su. Negde je to uspevalo, negde nije. Ako imate zacrtane, promišljene i u unutrašnjem dijalogu sa sobom i delom definisane poetičke repere, onda pritisak ne znači, ili bar ne mora da znači, ništa. U suštini vaš stav zavisi od ubeđenosti u ispravnost onoga što radite ali i od moralne čvrstine.
Jedan o pripadnika „Decembarske grupe“, Miodrag Protić, je osnovao Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Kao upravnik, imao je dobre političke veze pa su se u Srbiji u to vreme predstavljali i autori iz inostranstva. Mislite li da nam je ostavljeno u amanet, da decenijama unazad po političkim vezama organizujemo izložbe i raznovrsne a značajne događaje iz oblasti kulture i umetnosti?
Protić je umeo dobro da vodi igru i da balansira. Jednostavno, imao je ideju o osnivanju Moderne galerije i uspeo je da je realizuje. Zatim je nastavio rad na realizaciji ideje o Muzeju savremene umetnosti i uspeo, na sreću i korist kulturne javnosti da završi taj posao. Dugo godina je, kao upravnik, kreirao izlagačku i istraživačku politiku Muzeja savremene umetnosti, organizujući velike retrospektive klasika jugoslovenske moderne, zatim je Evropi predstavljao najvrednija dela srpske moderne umetnosti i istovremeno iz evropskih muzeja uzimao najzanimljivija dela evropskog modernog slikarstva i predstavljao ih jugoslovenskoj-srpskoj likovnoj javnosti. Stvorio je ogromnu zbirku nacionalne moderne umetnosti. Na neki način i danas je potrebna kontrolisana sprega između ideje o realizaciji kulturnog događaja i politike koja treba da da „podršku“ u smislu obezbeđivanja sredstava.
Kakva je situacija u razvijenim evropskim zemljama po tom pitanju?
Tako je svuda u svetu samo što se to manje uočava. Inače, danas, po onome što pokazuju, ni kulturnjaci ni političari ne „blistaju“ kako treba. Uporno se izbegava da nova politička garnitura trezveno sagleda rad i rezultate ključnih ljudi u kulturi pa ako su dobri onda te ljude ne treba menjati. Ovako po neki rukovodioci odlaze pre nego što su i uspeli da pokažu nešto od svojih sposobnosti.
Profesor ste na Fakultetu umetnosti u Nišu. Kakve su generacije studenata kojima ste predavali i predajete? U kom pravcu se razvija savremena umetnost?
Pa, uglavnom su to dobre generacije, zainteresovane, manje ili više, za ozbiljan rad. Kasnije nastaje problem kad se ta deca sudare sa sivilom i surovošću svakodnevice. Tada u stvaralaštvu opstaju samo najjači.
Koliko je važno da slikari, vajari, grafički i modni dizajneri budu individualni u stvaralačkom izrazu?
Veoma je važno da stvaralac govori iz dubine svoga bića jezikom ili izrazom koji je u saglasju sa bićem. To je i uslov koji obezbeđuje trajanje dela ali se do toga stiže najteže, i uz mnogo odricanja.
Da li je moguće prepoznati njihove stavove o životu, društvu, svakodnevici?
Kod studenata se „čita“ stav o vremenu i životu. Stvaralac ili budući stvaralac je seizmograf u kome se sudaraju sivilo svakodnevice i njegov odnos prema opskurnom vremenu i potreba, naravno, da se kritički progovori o vremenu u kojem mu je dato da živi. Postoji prividno i potreba da se načini otklon od vremena tako što će se ući u fond svetske likovne baštine i u njoj pronaći tema koja dozvoljava drugačije „čitanje“ ali, čak i tada od vremena u kome se živi bekstvo nije moguće.
Jesu li i danas potrebna delovanja u okviru nekog strukovnog udruženja ili grupe?
Jesu. Možda i više nego pre. Stvaraoci su nezaštićeni. Što se tiče vranjske umetničke scene, veoma je kvalitetna. Stvaraoci koji su uspeli da se izbore sa malodušnošću i surovošću vremena nastavljaju da rade i imaju svoje mesto na srpskoj likovnoj sceni. Možda bi trebalo da češće izlažu ali ne ide uvek sve onako kako želimo.
Profil
Dr Srđan Marković (1951), završio odsek za Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na Izbornom veću Filozofskog fakulteta u Nišu 2003. izabran za docenta za užu naučnu oblast istorija umetnosti, a od juna iste godine radi na Fakultetu umetnosti u Nišu, i trenutno je redovni profesor za predmete Istorija umetnosti i Likovna poetika. Član je Odbora za likovne umetnosti Matice srpske u Novom Sadu. Objavio deset knjiga iz oblasti istorije umetnosti i veliki broj likovno-kritičkih tekstova i prikaza knjiga iz oblasti likovnih umetnosti. Objavio je knjige, „Leonid Šejka i Mediala“, „Svetomir Arsić Basara ili skulptura kao sudbina“, „Decembarska grupa“, „Pavle Djokić“.
O DRAGUTINU CIGARČIĆU
Zrenjanin i Vranje je povezao umetnik Dragutin Cigarčić koji je rođen 1922. godine u Vranju i bio je član Decembarske grupe. On je u Umetničkoj koloniji Ečka boravio šest puta (1956, 1957, 1958, 1959, 1962. i 1983.g.) a u kolekciji Savremene galerije Zrenjanin čuva se sedam njegovih slika. Cigarčić je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu završio 1946. godine, a specijalni tečaj kod Marka Čelebonovića 1949. godine. Bio je saradnik u državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića. Član ULUS-a postao je 1949. godine, bio je član Decembarske i grupe Samostalni. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista fonda Moša Pijade. Radio je kao profesor u Školi za industrijsko oblikovanje od 1964 do 1968. Samostalno je izlagao u Beogradu 1956, 1960. i 1979. godine. Umro je u Beogradu 1985. godine.
POKRETAČKI IMPULS
Decembarska grupa je predstavljala jak pokretački impuls u likovnom životu Srbije sredinom 20. veka i smatra se nosiocem posleratnog visokog modernizma u srpskoj umetnosti. Njen značaj je višestruk ali se na prvom mestu ističe njen doprinos u oslobađanju srpskog slikarstva od socijalističkog realizma kao i velika uloga u procesu nastajanja moderne u posleratnoj Srbiji u smislu uspostavljanja kontinuiteta sa međuratnom modernom. Ako se uzme u obzir veliki doprinos Decembarske grupe likovnoj sceni i podsticajima likovnom životu u Srbiji, identifikovanje njihove izložbe u Zrenjaninu i posedovanje velikog broja njihovih radova u kolekciji značajno je, kako za Savremenu galeriju tako i za sam grad Zrenjanin u razumevanju uloge koju je ovaj grad imao u kulturnom životu regiona.
Zbirka Savremene galerije Zrenjanin danas poseduje 41 rad Decembarske grupe nastalih u periodu aktivnog izlaganja i delovanja grupe (1955-1960). Većina ovih radova je nastala u Umetničkoj koloniji Ečka. Svi članovi Decembarske grupe, sem Aleksandra Tomaševića, bili su česti gosti Umetničke kolonije Ečka.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.