Bole me kosti za Vranjem

STARI SLON

Nekako logično, razgovor i počinjemo pričom o Vranju.

Primećujemo da za Vranjance kažu da i kada odu iz Vranja, zapravo ga nikada ne napuštaju.

“Baš tako. Sa mojim prijateljima koji su živeli u Vranju, a sada su u Nišu i Beogradu, uglavnom se srećem tamo, jer se u većim gradovima živi ubrzano i obaveze nam ne dozvoljavaju da se viđamo. Kada se vidimo šalimo se ‘Bole me kosti k’o starog slona za Vranjem’. Imam sreću da u Vranje mogu da odem uvek kad poželim. Vrlo često idem u Vranje, mesečno jednom, dvaput. Tamo provodim vreme sa majkom, bratom, i prijateljima. Često u šali kažem da ovde radim, a tamo živim, iako se taj “život” svede na vikend u Vranju, koje je za mene simbol opuštenosti i druženja sa dragim ljudima, i povod za neke naše priče”, kaže pomalo ozareno gospodin Veličković. 

Zanimalo nas je kako pamti Vranje svog detinjsta, a kako mu se ono čini sada.

“Shvatam da je prošlo vreme, da svako vreme nosi neke svoje karakteristike. Kada smo bili mlađi drugačije smo gledali na stvari. Sada mladi ljudi svuda pa i u Vranju imaju neke druge potrebe, ali čini mi se da na sličan način gledaju na stvari oko sebe u smislu nekakvog zavetovanja na večno prijateljstvo – nikada nećemo otići odavde, uvek ćemo se držati zajedno… Obzirom na okolnosti, možda je sada u odnosu na vreme kada sam ja bio mlađi izraženija želja za odlaskom iz grada. Vranje se nije mnogo promenilo u vizuelnom ili tačnije u urbanističko-arhitektonskom smislu i zahteva jedno generalno sređivanje. Kada se sredina uredi onda rastu i želje da se u njoj i ostane. U tom smislu bih više voleo da ima više promena”, pojašnjava.

Životni put ga je odveo u Niš. Iako je voleo istoriju, posebno istoriju Vizantije, opredelio se za studije građevine. Istorija je ostala njegova ljubav a građevina profesija.

“U Nišu sam otkrio ljubav prema zidanju i građenju. Niš mi je jako prijao i to se veoma odrazilo na moj studenski život, jer sam zaista u jednom periodu imao značajnu ulogu u studentskom aktivizmu, kao i u  protestima 1991-1992., a kasnije sam se orjentisao na međuuniverzitetsku saradnju, posebno sa  svim građevinskim fakultetima bivše Jugoslavije. Život i studiranje u Nišu su mi omogućili kontakte sa ljudima koji su uvek bili aktivni, želeli da stvore neko bolje sutra a vremenom se ispostavilo da su svojom željom da menjaju svet zaista to i uspeli u svojim sredinama, u svojim profesijama i , koji su mi kasnije u životu mnogo pomogli”, opisuje naš sagovornik svoje studentske dane i prijatelje koje je stekao za ceo život.

Budući da su to bile turbulentne devedesete, za vreme studija izdržavao se radom u poluprofesionalnim studentskim organizacijama ali i u teniskom klubu. Pomoć roditelja se naravno sve vreme podrazumevala. Kako posle diplomiranja nije dobio posao u struci, po savetu bliske prijateljice i uz dobre preporuke, konkurisao  je za poslediplomske studije u Nemačkoj, na Rurskom univerzitetu u Bohumu na odseku Računskog inženjeringa i postao stipendista prestižne nemačke fondacije  !!!!!!!!!!!DAAD (Deutscher  Akademischer  Austauschdienst). Kaže da je na to veoma ponosan, budući da je samo šest, sedam kolega iz Srbije u to vreme i iz te branše dobilo tu prestižnu stipendiju. U Nemačkoj se vrlo brzo uklopio. Tamo je samo učvrstio svoje vrline  red, rad i disciplinu. Zahvaljujući njima nakon položenih svih ispita, za  šest meseci je napisao i odbranio magistrarski rad.

“Kad sam magistrirao imao sam mogućnost da koristim još šest meseci stipendiju, da radim na doktoratu, ili da radim  poslove koje su mogli da rade student, ali dugoročno  tamo nisam video sebe.  Nostalgija ali i želja da znanje primenim u svojoj zemlji  doprineli su da se nakon dve i po godine vratim u Vranje, što je  iznenadilo  moje poznanike i prijatelje”, kaže.

Kroz smeh prepričava anegdotu da su ga, kada se vratio, mnogi pitali: ‘Šta, ne moga li da se snađeš u Nemačku?

“U međuvremenu su se u Srbiji desile promene. Ja sam uspeo da se zaposlim u kompaniji Srbijavode u Nišu. O  takvom poslu sam maštao kao i svi moji prijatelji u to vreme, da mogu da kupim stan, auto, da priuštim sebi letovanje; i meni su se te želje kao na filmu ostvarivale. U kompaniji Srbijavodama sam radio na različitim inženjerskim poslovima ali sam na kraju napredovao do pozicije člana tima glavnog nadzora na izvođenju radova na izgradnji čuvene brane Selova kod Kuršumlije (što nije bilo uobičajno za mladog inženjera). Istovremeno sam radio na međunarodnim projektima od kojih je najuspešniji bio jedan od Tempus projekata koji smo realizovali zajedno sa Građevinskim fakultetom iz Niša i istovrsnim fakultetima iz Graca (Austrija) i Vajmara (Nemačka), gde sam imao prilike da tamošnjim studentima prenesem naša iskustva i da od njihovih zaposlenih u institutima i od profesora saznam i naučim nešto novo”.

KAZAHSTAN

Nemirni duh, želja za usavršavanjem i napredovanjem ga tera dalje. Iz Kompanije Srbijavode odlazi u Astanu, glavni grad Kazakstana, gde je bio direktor jedne kiparske kompanije.

Život i rad u Kazakstanu su mu  u lepom sećanju. Sa ponosom govori o jedinstvenom projektu na kojem je tada radio. O tom periodu života priča sa oduševljenjem. S razlogom. Tamo je upoznao svoju sadašnju suprugu, Milicu,  sa kojom živi u srećnom braku u kome su dobili sada već petogodišnjeg Milutina i jednoipogodišnju Nevu.

“Sa tolikim predrasudama govorimo o toj zemlji, a one su uglavnom bazirane na holivudskoj filmskoj produkciji. Međutim, Kazakstan je jedna velika zemlja, skoro veća od Evrope. Njihov standard je sličan našem, ali su oni do njega došli uzlaznom putanjom, za razliku od nas! Tamo živi oko trideset odsto Rusa, ostalo su Kazaci. Bogati su svakim elementom periodnog sistema . U perpesktivi, Kazakstan je  Nemačka srednje Azije. Tamo je živeo  Solženicin (u gulagu kod grada Ekibastuza) i napisao čuveni Arhipelag gulag. Bio sam i u gradu Semipalatinsku u kome se nalazi najveći poligon za nuklearne probe na svetu na kome je bačeno 456 nuklearnih bombi (340 podzemnih i 116 nadzemnih)! Obišao sam veći deo Kazahstana i teška srca sam napustio tu divnu zemlju i taj divni narod.. Rukovodio sam izgradnjom   važnih projekata, a jedan od najvažnijih je Velodrom (hale za biciklističke trke za 10.000 gledalaca), impozantno zdanje  koje ima oblik kacige. Mi smo radili projekat i konstrukciju hale, a finalne radove su obavili Italijani”.

Nakon tri godine boravka u Astani vraća se u Srbiju, sada u Beograd gde se trajno nastanio. Dobio je posao direktora kompanije Kolubara i rukovodioca izgradnje tunela za evakuaciju atmosferskih voda Zemun Polja. Budući da je reč o novoj tehnologiji, sličnoj onoj kojom je probijen čuveni Gothard tunel u Švajcarskoj, da bi ovladali tehnologijom obišao je desetak lokacija u Evropi i ispratio ceo proces proizvodnje mašine, instalacije i puštanja u pogon.

“Ovaj projekat mi je mnogo pomogao u sticanju profesionalne reputacije, tako da sam se ubrzo našao na listi poželjnih menadžera internacionalnih kompanija. Jedna od njih je i austrijski Porr, koja je u to vreme dobila posao projektovanja i izgradnje mosta na Adi u Beogradu gde sam za vreme izgradnje bio na poziciji tehničkog direktora a pre završetka mosta postao i direktor te kompanije za Srbiju i Crnu Goru”, kaže.

Kada se Porr povukao iz Srbije, dilema da li ostati u Srbiji ili ići dalje u svet ponovo je postala aktuelna. Obzirom na njegova česta putovanja po bivlšem SSSR-u i Evropi, a i činjenicu da je zasnovao porodicu, odlučio je da ostane u Srbiji i da prihvati poziciju izvršnog direktora kompanije !!!!!!!!!!!Millennium team, koja je lider u izgradnji gasne infrastrukture, ali itekako prisutna i u drugim oblastima građevine, posebno u sferi komunalne infrastrukture. Jedan od važnijih projekta u kojem je kompanija za koju radi učestvuje je svakako i projekat Beograd na vodi.

SREĆA

Nametnulo nam se pitanje, kako neko sa takvim profesionalnim referencama i mogućnošću da radi bilo gde u svetu, ipak odluči da živi i radi u Beogradu?

“Kod nas se  rukovodeći menadžment jako ceni, moj dugogodišnji rad, znanje i iskustvo ali i poznavanje klime na tržištu kod nas i u inostranstvu, praćenje trendova i stalno usavršavanje, pomoglo mi je da budem prepoznat kao potencijal koji profesionalci, ljudi koji investiraju u velike projekte ili ih izvode, najbolje uoče.

Zbog stalnih ponuda za različite poslove,  nisam imao potrebu da idem negde u Amazoniju jer tamo treba i živeti.. Imam uvek dilemu da li se vratiti striktno u inženjerske vode u inostranstvu ili ostati u  upravljačkoj sferi ovde u Srbiji. Za sada sam se odlučio da ostanem ovde. Ali je vrlo ohrabrujuća činjenca da imate mogućnost izbora, da možete da odete, što je, u neku ruku i tragedija naše zemlje, kada nam odlaze mladi, obarazovni ljudi koji I nisu dobili pravu šansu”.

U tom kontekstu, pitamo ga šta bi poručio mladima koji odlaze iz zemlje?

“Ja sam pristalica teze da bi svako trebalo proveri da li može da živi i da se profesionalno razvija negde u svetu, ne zato da bi otišao  da se spase, već jednostavno da  se pronađe ili shvati da je biti svoj na svome najbolja opcija za njega. Kad je sve lepo, onda je daljina lakša, ali u životu ima i tužnih situacija, kada bi trebalo da budete sa svojim najbližima, kada ste im potrebni. Nikada nisam nametao svoje stavove niti osporavao tuđe mišljenje, u tom duhu ću vaspitavati svoju decu , ali mislim da  porodične vrednosti moraju da se vrate na scenu, jer jedino tako i društvo može da bude bolje. Možda ne razumem roditelje koji savetuju decu samo da odu, iako razumem da mnogo ljudi teško živi. Neko će reći, lako je meni sa pozicije nekog koji je, za naše prilike uspeo, da savetujem druge koji imaju egzistencijalni problem, ali mislim da u Srbiji ima prostora da ljudi mogu da se snađu i trebalo bi da napravimo društvo u kome svi mogu da žive a i da se pomogne onima koji ne mogu da se snađu ”.

Pitamo ga za životni moto. Malo razmišlja, pa kaže: “Možda ona izreka: ‘Vodite računa šta želite, možda vam se želje i ostvare’”.

Pitamo ga da li je srećan čovek?

“Jesam”, odgovara kao iz topa!

Zaista impozantna karijera i život. I sve je stalo u samo četrdeset osam godina života.

VREME

Reklo bi se da imate sve, da li za nečim žalite, što ste propustili, da li za nečim čeznete?

“Nedostaje mi vreme. Lepo je kad čujete da neko radi posao koji voli. Ja volim svoj posao. Veliki je disbalans između želja i mogućnosti u našem životnom veku. Kad smo mladi imamo vremena a nemamo mogućnosti, sada imamo mogućnosti ali nemamo vremena. Žao mi je što više vremena ne provodim sa porodicom. Čini mi se da će deca jako brzo da odrastu i da će da prođe to vreme, jer sam   zaokupljen poslom. To mi nedostaje…”, kaže pomalo setno.

OPUŠTANjE

Obožava putovanja sa porodicom i prijateljima. Nastoji da godišnje bar dva puta otputuje negde. Priseća se najnovijeg puta u Barselonu, gde je boravio više puta, te je sada bio u svojstvu “neformalnog” turističkog vodiča.

Osim hroničnog nedostatka vremena nedostaje mu i prostor – u smislu prirode, zelenila. Želju za prirodom nadomešćuje kada sa prijateljima u Vranju  terenskim vozilima obilazi okolne predele. Obožava i planinarenje, ali opet, vreme je tu glavni krivac, što ne može da se posveti tom užitku.

Opušta ga muzika. Sluša radio. Nekada je trenirao rukomet, sada ne ide na utakmice, prati TV prenose. Voli pozorište i često ide na predstave sa suprugom. Čita, uglavnom dela iz oblasti istorije, filozofije. Kada ugrabi vreme, poseti i poneki koncert. “Obuzela nas je kultura šoping molova, nemamo vremena da se posvetimo lepim stvarima”, konstatuje.