Niko kao Revka i Sebastijan

SMRTNI GREH

Početak Romskog bala povodom Djurđevdana beše zakazan za 20 sati, u ponedeljak. Već je deset uveče, a sala Omladinskog kulturnog centra prazna, čekaju se omladinci. Članovi benda u elementu, bejahu oni i pre roka na bini, raspevavanje i štimovanje instrumenata mora proći besprekorno. Tu su još i momci iz obezbeđenja, lako se daju prepoznati. Njihov je zadatak da maloletnicima ne dozvole unos alkoholnih pića i da reaguju i na najmanji znak problema. Za sada nema razloga za njihovu reakciju. Prođosmo kontrolu na kapiji, prepoznaše novinare redari, kad na ulaznim vratima papir sa pravilima ponašanja na igranci, taksativno navedeno šta se smatra „smrtnim grehom“. Strogo se zabranjuje unošenje alkohola u salu u staklenim flašama, jedna je od naredbi Organizacionog odbora, koji je udesio kompletan spektakl. To možda znači da su one sa plastičnom ambalažom pustali na igranku. Takođe je naglašeno da će omladinke i omladinci ispod 17 biti kontrolisani, ali i da se nikako ne sme desiti da maloletna lica u sali piju taj alokohol. Redari su takođe dužni da svaki verbalni konflikt i nasilje prijave policiji. Romi ne trpe poroke. Deki malo-malo pa organizuje, obaveštava, predlaže, a slušaju ga svi – od redara i tehničkog osoblja do momaka iz benda. Ljut beše što spazi opuške cigareta na podu, te uputi značajan pogled mladićima koji, ne časeći časa, pokupiše pikavce. Metnuše i tri stolice i osmisliše improvizovanu govornicu. Sa nje će se obratiti kasnije Dejan, da proglasi misicu i mistera. Naše „Zvezde“ vrše poslednje pripreme pred dolazak omladine; već je zaminalo 22, svakog časa treba ih očekivati. I pristižu lagano, u omanjim grupama se pozicioniraju u sali OKCE, uglavnom zauzimajući periferna i mesta ne baš lako uočljiva. Sve vreme momci iz grupe  rade svoj posao, žare bubnjevi, klarinet i saksofon, glasne žice dvojca za mikrofonom napregnute do pucanja. Parket podrhtava, bubne opne odavno, ne čuju se unutra ni sopstvene misli. Jedan stariji gospodin papirom začepi uši, veli lakše mu ovako. Upitasmo organizatora Bajramovića da li je broj decibela preveliki, on nam reče da „nije glasno, nego preglasno“.

„Rekao sam im dva puta, ali momci kažu da je ovakva situacija jer je sala prazna“, sleže ramenima Deki.

Napuni se prostor, pristigoše ljudi, kao da je bilo kakvog dogovora. Sad već govorimo o respektabilnom broju. Najpre se snajke u’vatiše  u kolo – jedno, drugo, peto – a onda i omladinci, sve nekako bojažljivo. Od modnih elemenata, za svakog ima po nešto. I kratko i golo, i skraćeno i decentno, i elegantno i sportski. Od ženskih patika i štikli, svih boja, preko haljinica, farmerica, majičica, do košulja i sakoa. Neki se i dalje drže po strani, možda sumnjaju u svoje plesne kvalitete. Od pića na meniju su voda, koka-kola, šveps, ultra enerdži, a neki posetici uspeše da unesu i votku. Naglasimo da su u pitanju punoletna lica, te da nema razloga za brigu, čak je i po pravilima ponašanja. Tu i tamo vide se i po neke limenke piva. Vreme prolazi, za čas dođe ponoć, polako se sklanja improvizovana govornica i poneki rekvizit, ali „Vranjske zvezde“ gruvaju sa stejdža. Ljudi su i dalje tu, ne nameravaju da napuste žurku, muzika ne staje, kao da će do duboko u noć.

ZAKAČALjKE

Ovo je poslednji od tri dana praznovanja Erdeleza. Sve poče još u subotu, barabar s prvim petlovima, u šest ujutru. Mesto okupljanja je centralni trg u Gornjoj čaršiji i plato kod spomenika Bakiji Bakiću. Aktivnost malobrojnih sugrađana kontroliše patrola komunalaca; preparkiruju se, menjaju lokaciju, sve protiče u redu. Pitasmo gospodina iz orkestra Ekrema Mamutovića, koji će zabavljati masu, kakav je plan i kojom ćemo maršrutom kasnije do Kazanđola. Veli, ići će se do reke, ali ako nema kiše. Svako-malo poglede upućujemo ka nebu. Ne bi valjalo da sad krene provala oblaka. Repetiraše trube Ekrem i kompanija, krenu budilica i nezaobilazno „Izgubljeno jagnje“. Zvuci trube zovu stanovnike Čaršije na terase, mile glave kroz prozore. Članovi orkestra skladno obučeni, bordo pantalone i karirane košulje dominantne, ali mnogo više impresionira sklad njihovih muzičkih instrumenata. Što bi reko Toma Vlajinac: „Pručka utepuje!“. Pristiže i osveženje, paketi piva i mineralne vode slažu se jadan na drugi pokraj Bakijinog lika i dela. Odsviraše romske hitove, oplete se i kolce, pa nešto pre sedam pravac Kazanđol, na tradicionalni uranak. Ulicama i stazama, kroz šumu, pređosmo na drugu stranu reke. A tamo, odmor, pre svega za trubače. Okrepiše se i zakitiše travkama, poznatim „zakačaljkama“. Zakitiše i Dekija. Kraća pauza, pa putem do mesta polaska. Vraćamo se do Bakije, a usput, kao i dok smo išli ka Kazanđolu, zvuci trube odjekuju vazduhom, pogađaju svaki slušni živac. Opet ista procedura. Muzika, kolo, a miris rakije i piva širi se vazduhom. Sveopštu radost i veselje prekinu tužan izraz na licu Ekremovog desetogodišnjeg sina Dobrija, kome je od previše muziciranja oštećeno platno na bubnju.

„To je zbog strastvenog muziciranja“, došaptava Deki Bajramović.

Za subotnje popodne planirano je i prisustvo gradonačelnika Slobodana Milenkovića, koji je „ispoštovao“ domaćine i ručao sa njima. Kako nam objasni Cane Račipović, domaćin ovogodišnje slave, on je posle ručka hitno morao da otputuje. Stižemo u 17 časova na dogovoreno mesto, a tamo prostor oko bine, sa koje već dopiru zvuci trube, oivičen žuto-crnom trakom, kao ona kojom policajci izoluju mesto zločina. Na ozvučenju bi Ekremu mogle da pozavide i najveće domaće muzičke zvezde. Čuje se sve do centra. Primetismo čoveka koji na terasi radi gimnastiku, možda očekuje i aplauz mase. Opet policijska patrola čeka, za slučaj nužde. Na uličnim tezgama prodaju se šećerna vuna i slatkiši za decu.

„Romi su jedini narod u svetu koji nije vodio rat. Pogledaj šta je romska lepota“, ponosan je stariji čovek, koji u jednoj ruci drži flašu piva, a u drugoj semenke.

Ne traže Romi, kaže, mnogo – „samo muziku, da imamo da pojedemo i popijemo“.

Odlazimo sa lica mesta, a putem nas i dalje prati Ekrem.

OBIČAJI

Stanislav Raćipović Cane, domaćin ovogodišnje slave, istakao je da je tradicija proslave Djurđevdana u Vranju duga između 30 i 40 godina. Tog dana, 6. maja, ide se na uranak, a običaji se praktikuju kod reke.

„Žene iz svake kuće obavezno spremaju jagnje, sarmice i ostalo, i tu hranu dele siromašnima po mahali. Starije, moram da kažem, više znaju da spremaju nego ove mlade“, rekao je za Vranjske Raćipović.

„Još od pamtiveka se masovno izlazilo na reku, obavezno je umivanje na reci. A ova travka se zove „zakačaljka“, pravi se od oraha i crvene vrbe“, dodaje Raćipović.

VRANjSKE ZVEZDE

„Vranjske zvezde“ je bend koji zabavlja prisutne u Sali OKCE. Postoji sedam godina, a broji devet članova. Dva su muška vokala, a od instrumenata uključena su dva sintisajzera, bubnjevi, tarabuk, gitara, saksofon, klarinet i bas-gitara. Članovi benda su Ilija, Nikola, dvojica Stefana, Emanuel, Miroslav, Aleksandar i dvojica Staniša.