Vučić od Srbije pravi Potemkinovo selo

TEHNIČKA ŠKOLA

Otkud vi u Srednjoj tehničkoj ako znamo da sada spremate doktorat iz sociologije?

Tehničku školu sam upisao na nagovor oca, jer je njegova logika bila da moram da imam neku „konkretnu“ profesiju. Iz ove perspektive gledajući, to mi je bio najlepši period u životu. Sećam se odličnih profesora, a sa drugarima s kojima sam se najviše družio u tom periodu i dalje održavam kontakte. Skoro svake godine, kad god dođem na malo duže u Vranje, organizujemo kolektivno druženje.

Po čemu još pamtite taj period?

Period proveden u Vranju ću pamtiti i po velikim naporima mojih roditelja da bratu i meni obezbede dostojanstveno detinjstvo, uprkos relativnom siromaštvu. Moj otac je radio kao automehaničar u Simpu, nekoliko puta je čak proglašavan za radnika godine u toj firmi, ali je uprkos tome morao i nakon posla da radi privatno kako bismo brat i ja mogli da oblačimo pristojnu garderobu, izlazimo u grad sa prijateljima i devojkama, idemo na ekskurzije, na more itd.

Koliko često dolazite u Vranje, i kad ste ovde kako provodite vreme?

U Vranje dolazim relativno često. Zbog obaveza u Beogradu iskoristim priliku da preko Skoplja dođem do Vranja, obiđem roditelje, brata, dedu i baku s majčine strane, koji su jako stari i žive u jednom selu blizu Vranja, vidim se sa prijateljima, i to sve za dva ili u najboljem slučaju tri dana, a onda nastavim ka Beogradu, odakle se vraćam za Pariz. 

Da se vratimo na školovanje. Nakon Tehničke škole upisujete sociologiju!?

Sociologiju sam upisao sasvim slučajno. Kad bolje razmislim, poprilično je zabavno to profesionalno traženje koje sam doživeo kao klinac. Naime, negde krajem druge godine srednje škole shvatio sam da želim da se upišem na Policijsku akademiju, jer je za mene, u tom periodu, ova škola bila idealno mesto za dalji intelektualni i fizički razvoj. S obzirom da je za upis na Policijsku akademiju bilo neophodno imati jak socijalni kapital, što je sociološki eufemizam za jake veze i nepotizam, a kako moji roditelji to nisu mogli da mi obezbede, prve godine sam odbijen. Kada sam im rekao da te godine neću upisivati nikakav fakultet i da ću se pripremati i sledeće godine za Policijsku akademiju, oni su ljudi upali u neki oblik depresije jer su znali da me zanat i manuelni poslovi nisu previše interesovali, tako da sam morao da izaberem, makar formalno, neki drugi fakultet te godine. Izbor je pao na Filozofski fakultet i sociologiju jer sam se vodio logikom da, s obzirom da mi je matematika bila slaba tačka, Elektrotehnički fakultet ne mogu da upišem, a s druge strane, ne samo da mi je sociologija bila zanimljiva u trećoj godini srednje škole, nego se pored sociologije za prijemni ispit polagao još samo i test iz opšte informisanosti, tako da sam procenio da je to jedini smer koji bih mogao da upišem uz malo učenja.

Uglavnom, odlazite u Beograd kako biste udovoljili roditeljima?

Da, sociologiju sam upisao kako ne bih razočarao roditelje, ali i kako bih bio u Beogradu, tj. što bliže Policijskoj akademiji. Nakon i drugog, iz ove perspektive kažem „na sreću“!, neuspeha sa upisom na Policijsku akademiju, uprkos tome što sam se godinu dana pripremao za prijemni i na njemu postigao ubedljivo najbolje rezultate u mojoj grupi, po difoltu sam nastavio sa sociologijom, iako mi je ta nauka bila poprilično strana i dosadna. Istovremeno sam radio razne poslove u Beogradu, od građevine, do obezbeđenja na beogradskim splavovima i na žurkama, jer ni gotovo cela plata koju je moja majka primala u Jumku i slala mi za Beograd, nije bila dovoljna za normalan život i studiranje. Posle treće godine sam napravio pauzu od godinu dana i ozbiljno razmišljao da napustim fakultet. Međutim, nakon te pauze i dugog promišljanja shvatio sam da u četvrtoj godini ima potencijalno zanimljivih predmeta i ispravno procenio da bi sociologija ipak mogla da me zainteresuje i da bude moj životni poziv.

Niste pogrešili?

Tako je. To je u suštini najbolja odluka u mom životu, jer sam na četvrtoj godini upoznao fantastične kolege i profesore, a neki od njih, poput Todora Kuljića, Jove Bakića, Djokice Jovanovića, Milana Vukomanovića, i pokojne Olje Milosavljević, su odlučujuće uticali u tom za mene intelektualno formativnom i izuzetno intenzivnom periodu. Moram da pomenem i Latinku Perović, koja je jedna divna i podržavajuća osoba i u velikoj meri je uticala na moje tadašnje stavove, iako zbog političkih razmimoilaženja više nisam s njom u kontaktu i nemam lepo mišljenje o onome što radi poslednjih desetak godina. Neki od profesora su mi postali prijatelji, a sa većinom održavam i dalje bliske ljudske i intelektualne odnose.

Kako su oni uticali na vaše izbore, na učenje…?

Pre svega, pomogli su mi da se jasno ideološki atikulišem kao levečar, iako sam to na nekom intuitivnom nivou bio i pre toga. U tom periodu sam sa kolegenicom iz generacije priredio dva zbornika naučnih radova, i bio organizator naučne konferencije o levici u Srbiji koja je okupila najrelevantnija intelektualna imena iz zemlje. Ovo zakasnelo interesovanje za sociologiju i politiku se reflektuje i na uspeh na fakultetu. Do sada sam objavio petnaestak naučnih i stručnih radova u najcenjenijim akademskim časopisa za društvene nauke u Srbiji, kao i u regionalnim i stranim časopisima, zbornicima naučnih radova itd. Pre četri godine sam postao i član redakcije britanskog akademskog časopisa !!!!!!!!!!!!!! Journal of Contemporary Central and Eastern Europe, a komentare i analize na temu lokalnih i globalnih zbivanja sam objavljivao, osim u regionalnom časopisu Novi plamen, čiji sam direktor redakcije, i u beogradskoj Politici, na Peščaniku, pokojnim E-novinama, sarajevskim BH Danima…  

ODLAZAK U PARIZ

Odlazite zatim u Pariz. Kako je došlo do toga?

U Pariz sam se preselio 2009. Pre toga sam radio na projektima fondacije !!!!!!Friedrih Ebert Stiftung u Beogradu. Međutim, s obzirom da smo s tadašnjom devojkom, koja je inače Francuskinja, odlučili da započnemo zajednički život, napustio sam sve što sam imao i mogao da imam u Beogradu i, dakle, iz privatnih razloga se preselio u Pariz. Prve tri godine u Parizu sam bio potpuno dekonektovan od Beograda i Srbije, uglavnom sam radio ono što sam morao da bih preživaljavao, od pranja suđa do obezbeđenja u ultra luksuznim pariškim hotelima, i obilazio egzotične svetske destinacije. Jedina moja veza sa intelektualnim aktivnostima u tom periodu je bio urednički posao u Novom plamenu.

Ipak, vraćate se nauci.

Jeste, posle više od tri godine takvog života, odlučio sam da se vratim sociologiji jer mi je užasno nedostajao taj intelektualni podsticaj koji mi je pružala ova nauka. Najpre sam upisao doktorat u Beogradu, na Filozofskom fakultetu, pod mentorstvom prof Bakića i Kuljića, a onda 2015. i u Parizu, na političkima naukama Univerziteta Pariz !!!!!!!!VIII, pod mentorstvom profesora Lorana Žanpjera. Ta katedra političkih nauka na ovom pariškom univerzitetu je jedna od najboljih u Francuskoj. U međuvremenu sam spojio srpski i francuski univerzitet, koji su sklopili međusobni ugovor, tako da sam trenutno paralelni doktorand na oba univerziteta, i ako sve bude u redu i sledeće godine pred mešovitom komisijom odbranim tezu na francuskom, imaću dve diplome. Ujedno sam, zahvaljujući objavljenim naučnim radovima i preporukama uvaženih profesora sa svetski priznatih univerziteta, postao i stipendista francuske Vlade.

Pored primarnog posla, uređujete medije. Sarađujete sa svetski priznatim imenima u Novom plamenu, a tu je i Mond diplomatik na srpskom koji izlazi u Nedeljniku. Kako je došlo do saradnje?

Pet godina sam bio jedan od troje glavnih urednika regionalnog levičarskog časopisa Novi plamen, koji je inače aluzija na Krležin i Cesarecov časopis Plamen. Novi plamen samo štampali u Zagrebu do prošle godine, kada smo zbog nedostatka finansija odlučili da postanemo online časopis. Redovno objavljujemo teorijske rasprave i analize dnevnopolitičkih pitanja iz levičarske perspektive. Ja sam trenutno direktor redakcije, a odgovorni urednici i članovi redakcije časopisa dolaze iz svih delova bivše Jugoslavije. To je ujedno i jedini otvoreno projugoslovenski takav projekat na našim prostorima. U savetu Novog plamena se nalaze i svetski poznata imena, poput Noama Čomskog, Slavoja Žižeka, Davida Grebera, Majkla Alberta, Katrin Samari, Rastka Močnika, Darka Suvina itd. Takođe sam već dve godine i glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja francuskog mesečnika Mond diplomatik. Do saradnje je došlo tako što su Francuzi želeli da pokrenu srpsko izdanje i tražili osobu sa iskustvom i od poverenja, u smislu sposobnosti da razume i sprovodi jasnu uredničku politiku koja karakteriše francusko izdanje. Do mene su došli čitajući neke moje analize koje sam pisao za fondaciju Žan Žores. Takođe su dobili i preporuku da me kontaktiraju od jedne univerzitetske profesorke iz Pariza koja je specijalistkinja je za bivšu Jugoslaviju. Inače, Mond diplomatik je, i to ne kažem ja, nego Noam Čomski, najkvalitetniji svetski politički magazin, tako da sam ponosan na to što izlazi i na srpskom jeziku.

Kako kao sociolog gledate na protekle izbore i pobedu Vučića i uopšte na njegovu vladavinu?

Kao na logičnu posledicu društvenih i političkih procesa u Srbiji poslednjih nekoliko decenija. Aleksandar Vučić je savršeno povezao najlošije elemente Miloševićeve i DOS-ove vlasti u domenu untrašnje politike, uz, za opstanak njegove vladavine, savršeno balansiranu spoljnu politiku. Naime, da bi bio percipiran kao „faktor mira i stabilnosti“, lokalni lider banana državice periferijskog političkog kapitalizma, poput Vučića, mora da bude izuzetno poslušan u sprovođenju dikatata međunarodnih finansijskih institucija. U tom smislu, nije neobično što je Vučić rado viđen gost i u zapadnim, ali u u ruskoj ambasadi, i što se onako servilno postavlja u odnosima sa Putinom, Bajdenom i Merkelovom, dok je s druge strane izuzetno nadmen i bezosećajan prema svom sopstvenom narodu nazivajući ga lenjim i deleći mu druge pogrdne kvalifikative.

Na nedavnim izborima u Francuskoj glasalo je 80 odsto birača a u Srbiji jedva preko 50. Kako to tumačite?

Građani se jednostavno ne prepoznaju u političkom delanju opozicije i već imaju iskustvo izneverenih obećanja. Zbog toga je i tolika apstinencija na izborima. Mala izlaznost u Srbiji u odnosu na Francusku dovoljno govori i o tome da nam je ceo politički sistem nelegitiman. U tom kontekstu, ja ove proteste „protiv diktature“, kao i „Inicijativu Ne davimo Beograd“, „Pokret slobodnih stanara“ iz Niša, „Odbranimo RTV“ iz Novog Sada i druge lokalne pokrete i inicijative, vidim kao potencijalni nukleus jedne nove i autonomne političke snage koja bi mogla da predstavlja autentičnu političku alternativu postojećem političkom i ekonomskom sistemu. Jedna od parola na protestima je upravo ta: „Protiv sistema“. Naime, ceo ovaj sistem je loš, uključujući i sve postojeće partije, i treba ga potpuno uništiti i izgraditi novi. A ta alternativa može doći samo odozdo, iz društva, a ne od strane istrošenih političkih lidera i partija. Istorija Evrope potvrđuje ovu tezu.

PARAZITSKI SISTEM

Posle izbora u Beogradu su krenuli „protesti protiv diktature“. Koji su njihovi dometi?

Najpre, treba reći da je režim Aleksandra Vučića diktatura više u literarnom, nego u socio-istorijskom smislu. Dakle, to nije klasičan oblik diktature koji bismo mogli da prepoznamo u nekom istorijski postojećem društvu. Tek ćemo videti u kom pravcu će se razvijati ovaj nesumnjivo autoritarni oblik vladavine. Sociološki, ja ovo političko stanje koje danas živimo definišem kao monoideološki višepartijski sistem sa partijom hegemonom. Monoideološki jer postoji samo jedna „nevidljiva“ ideologija, vladajući neoliberalizam, koju automatski prihvataju sve relevantne partije u Srbiji u toj meri da, kad gledate u arhivama partijske rasprave unutar SKJ, vrlo brzo shvatite da je i u tom jednopartijskom sistemu bilo suštinskijih razlika između različitih frakcija Partije nego što ih je danas između različitih partija u višepartijskom sistemu. To je i jedan od razloga zašto smo tu gde jesmo i zašto SNS ima toliku podršku. Jednostavno, ne postoji ozbiljna politička alternativa Vučiću, koji je preuzeo agendu tzv. proevropskim partijama. Njihov odgovor na to je da bi oni vodili istu takvu politiku, samo malo bolju, u smislu da bi njihovi kadrovi imali prave a ne lažne diplome i da bi oni bili pristojna elita, za razliku od naprednjačkih primitivaca. Mislim da aktuelni pokreti u Beogradu i svim većim gradovima imaju lepu perspektivu jedino ako iz ove faze protestnog pokreta prerastu u artikulisan politički pokret sa alternativnim programom koji ima mobiliacijski potencijal i jasnom elektoralnom strategijom. To je naprosto nužno u Srbiji čiju politiku karakterišu delegitimisane političke partije. Naravno, formiranje kompleksne političke formacije poput Podemosa, koja je npr. u potpunosti izmenila politički pejzaž Španije, biće dug i mukotrpan proces, pun brojnih izazova i strukturnih ograničenja.

U Vranju nema protesta, odnosno u nekoliko navrata okuplo se nekoliko desetina ljudi.

Vranje se u tom smislu ne razlikuje mnogo od velike većine malih gradova u Srbiji. Nepostojanje protesta je posledica širih sinhronih društvenih kretanja, ali i procesa dugog trajanja. Tu mislim pre svega na političku kulturu i osoben društveni karakter našeg naroda. S druge strane, nije realno očekivati ozbiljan građanski bunt u malom gradu koji se nalazi u raljama partije na vlasti, koja kontroliše i socijalni i ekonomski život grada. Moramo da se pomirimo s tim da u siromaštvom bremenitim lokalnim zajednicama ne postoji ono što se u razvijenijim društvima zove javnost i civilno društvo, pri čemu pod tim pojmom mislim na gramšijanski koncept civilnog društva, a ne na civilni sektor, tj. na profesionalizovane NVO. Ključne društvene promene su uvek inicirane iz velikih gradova, tako da ne treba preterano kriviti građane Vranja koji se ponašaju oportuno u datoj situaciji. Veliki Mirko Kovač je ispravno primetio da ma koliko bila nesavršena, rulja je u nas oduvek bila bolja od elite.    

U Vranju je Vučićeva stranka ubedljivo pobedila na prošlogodišnjim izborima. Da li je to zato što Vranjanci gotovo uvek glasaju za vlast?

Moram da kažem da situaciju u Vranju ne poznajem baš najbolje i da se o njoj netemeljno informišem preko prijatelja i preko vašeg sajta. U suštini, i ovo govorim više fenomenološki, za Vranje, kao i za druge gradove važi manje-više ista logika. Rezltati SNS i Vučića su produkt neverovatne manipulacije putem medija koji su pod punom kontrolom partije hegemona i njenog lidera, kao i sistema korumpiranja čitavog društva. Takav sistem je pod ovom vlašću dostigao svoj vrhunac. Tu pre svega mislim na partokratski parazitski sistem koji su razvijale sve partije od 1990-ih godina naovamo, ali koji na žalost predstavlja i istorijsku vertikalu od nastanka moderne Srbije do danas. Naravno, ne u istoj meri i oblicima. Neki ljudi su izmanipulisani, drugi očekuju posao od stranke, treći su u strahu od gubitka posla, pošto je članstvo ili bar bliske veze sa vladajućom partijom jedini način da se dođe do ili zadrži postojeće radno mesto, i najvažniji kanal horizontalne i vertikalne društvene pokretljivosti. Međutim, da sam ja na Vučićevom mestu ne bih bio toliko opijen ovakvim rezultatima i stanjem stvari. Znamo svi kako su u istoriji prolazili autoritarni lideri u Srbiji. Znam i kako je moj otac, koji inače sadašnji verni Vučićev i SNS-ov glasač, do pre nekoliko godina dizao u nebesa direktora Simpa Dragana Tomića, ali i šta je mislio o njemu i šta je predlagao kao rešenje kad je postalo jasno da toj firmi nema spasa i da mu nisu uplatili nekoliko godina socijalnog i penzijskog osiguranja. On i ljudi poput njega su paradigma prosečnog građanina. U najkraćem, ne bih ja previše potcenjivao masu, ili rulju, ili narod, kako god želite da nazovete tzv. obične ljude, jer neke ljude možeš da lažeš neko vreme, ali ne možeš sve ljude da lažeš sve vreme. Vrlo lako će proraditi kuka i motika kad se ko kula od karata poruši ovo Potemkinovo selo koje Vučić pravi od Srbije.       

Da li u Srbiji ima levice? U vlasti imamo, recimo, SPS i Pokret socijalista, stranke koje se predstavljaju kao levica.

Levica u Srbiji kao politički relevantan faktor ne postoji. Nema nikakve sumnje da levičarski projekat ni na koji način ne može biti povezan ni sa nacionalističkim politikama i fabrikovanjem klase novih bogataša od strane SPS-a i JUL-a tokom 1990-ih, ali ni sa izrazito neoliberalnim politikama koje sprovode vlade od 2000. u kojima su učestvovale nominalno leve partije: DS, SPS i Vulinov PS. To što neka partija sebe definiše kao levičarsku ne znači da je ona stvarno levičarska. U političkoj teoriji postoje jasni kriteriji političkog određivanja na osi levo-desno. U praksi, ono što imamo u Srbiji je klasičan simulakrum političkog plurizma, a u stvari, kako sam malopre pomenuo, politički monizam. Upravo zbog toga nikakve formalne vrednosti i ideologija ne sprečavaju naše partije da prave koalicije kakve politička teorija ne bi mogla ni da zamisli. Tako, u aktuelnoj Vladi Srbije imate jednu konzervativno liberalnu partiju, SNS, jednu partiju koja sebe vidi kao borbenu levicu, PS, SPS koji se reklamira kao socijaldemokratska stranka, monarhiste iz SPO itd. Dakle, srpska politika je kakofonija političkog besmisla.

NEPOSTOJEĆA LEVICA

U Vranju je levica duže od pola veka bila na vlasti, računajući i SPS.  Kakav im je učinak?

Najpre, ta teza o levici koja je na vlasti u Vranju poslednjih više od pola veka je potpuno neodrživa. Već sam pomenuo da je politička praksa SPS od 1990. do danas bila izrazito antilevičarska. Kada je reč o lokalu, svima je jasno, pa čak i najhisteričnijim antikoministima, da period od 1945. do 1990. predstavlja vranjanskih „45 slavnih“ godina. Teško da će taj životni standard i zaposlenost biti dostignuti u bližoj budućnosti. Vranje je u tom periodu postalo grad u punom smislu te reči, a nivo industrijalizacije i urbanizacije je bio uporediv sa razvijenijim jugoslovenskim gradovima. S druge strane, mislim da sam nekompetentan da govorim o bilansu vladavine SPS-a jer se nisam dovoljno informisao o realnom socio-ekonomskom stanju u gradu,  odnosno o tome šta je moglo da se uradi, a nije, kolika je krivica državnih, a kolika lokalnih vlasti itd. Naravno, znam da u SPS ima ljudi koji se samopoimaju levičarima, ma koliko ta njihova vizija levice bila konfuzna. Skorašnji primer iz Mladenovca nam pokazuje i to da lokalni SPS-ovci vrlo često imaju progresivnije stavove o nekim bitnim svetonazorskim pitanjima od ostalih partija. Radeći na jednom istraživanju, još dok sam bio na osnovnim studijama sociologije, sa ljudima iz lokalnih administracija utvrdio sam takođe da SPS ima najispolitizovanije kadrove u Srbiji. Pre svega one starije. To im je verovatno ostalo iz vremena socijalizma kada je artikulisana idelogija bila važan deo politike. Vi kad pogledate izjave lokalnih vranjanskih lidera partija, jasno vam je da su Antić i Stojančić politički neuopredivo najpismeniji, ma šta ja mislio o SPS-u i njihovoj politici. A mislim sve najgore. 

Vraćate li se u Srbiju?

Trenutno sam profesionalno vezan za jedan naučni institut u Parizu koji se zove Centar za sociološka i politikološka istraživanja. Plan mi je da do septembra sledeće godine odbranim doktorsku tezu i vratim se u Beograd. Naravno, ukoliko obezbedim pristojan posao. Volim Francusku, ali Srbija je moja zemlja i neizmerno sam motivisan da učestvujem u menjanju društva koje percipiram svojim. 

SAUDIJSKI KRALj I SKARLET JOHANSON

Prve godine u Parizu niste se bavili svojim poslom. Po čemu pamtite taj period?Ispričajte nam neku anegdotu?

U prvim godinama života u Francuskoj sam recimo radio, između ostalog i kao privatno obezbeđenje raznim ljudima, a pre svega klijentima sa Bliskog istoka. Tako sam bio u obezbeđenju kraljevske porodice Saud iz Saudijske Arabije, koja je u letnjim mesecima plaćala i po 50.000 evra dnevno boravak u hotelu Ric. Taj raskoš, ponašanje prema posluzi, razuzdanost i način života koji sam susretao na takvim mestima u Parizu su me dodatno radikalizovali kao levičara. Ako me već pitate za anegdote, sećam se da sam dok sam radio kao obezbeđenje jednoj princezi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata vrlo često u hodniku hotela Bristol susretao i pričao sa jednom vrlo prijatnom i lepom devojkom. Kasnije sam slučajno saznao da je to ustvari američka glumica Skarlet Johanson. Nešto kasnije, kada sam raskinuo s tadašnjom partnerkom, imao sam i kratku romasu sa jednim modelom koja je vrlo često dolazila u hotel gde sam radio. Ona je kasnije postala najpoznatija poljska i jedna od najtraženijih svetskih manekenki, pa i „Viktorijin anđeo“. U pitanju je Magdalena Frackoviak. Taj posao u obezbeđenju, koji mi je u neku ruku bio nametnut jer nisam imao boljih izbora,  donosio mi je jako puno para, ali i život koji se svodio isključivo na rad i spavanje. Prestao sam da ga radim kada sam kao misiju dobio naređenje da sa kolegama idemo da branimo direktore neke firme na severu Francuske, mislim da je pitanju bila firma u Lilu, od radnika koji su ih zaključali u firmi i tražili povećanje plata i bolje uslove rada. To je bio period velikih radničkih štrajkova u Francuskoj. Naravno, iz ideoloških razloga ni po koju cenu nisam hteo da prihvatam takvu vrstu posla, tako da sam prestao da se time bavim i krenuo na kurs učenja francuskog jezika i civilizacije na Sorboni.