Mlađi referent na starom zadatku

GLOBALISTA

Gradimir Jovanović, aktuelni predsednik Gradskog odbora Partije ujedinjenih penzionera (PUPS) u Vranju, zamenik predsednika Skupštine Grada, nekadašnji direktor i glavni urednik nedeljnika „Slobodna reč“, zaposlen u „Jugopetrolu“ nakon što ga je petooktobarski tajfun oduvao sa mesta čelnika „Slobodne reči“, mlađi referent u Filijali PIO Fonda u Vranju sa 60 godina života, gradski funkcioner u godinama kada uživa blagodeti penzije, čovek je za sva vremena i sve režime po proverenom starom receptu za uspeh na lomljivim i nesigurnim lestvicama društvene hijerarhije i statusa. Zvuči kao neverica, ali pragmatizam Jovanovićev seže u njegove gimnazijske dane, kada se kao maturant vranjske gimanazije učlanio u Savez komunista Jugoslavije, SKJ, „avangardu radničke klase“, što bi rekli nepopravljivi komunisti. Dakle, u vremenu invazije rokenrola i emancipatorske renesanse hipi pokreta, Grade postaje komunista i to danas pravda „mladalačkom zanesenošću levim idejama pravde i jednakosti“.

„Kao maturant bio sam zanesen komunizmom, tada nisam znao da sam bio globalista, jer sam bio ubeđen da je to najpravednije i najhumanije društvo, a ne globalista  opasnog i razornog imperijalističkog sistema“, objašnjava Jovanović.

Na opasku „da se priklonio komunistima koji su mu ubili dedu“, uzvraća spremnim odgovorom.

„Nisu ga ubili komunisti, već oni koji nisu znali šta je komunizam,  predstavili se kao komunisti, a  bili su sluge koje je moj deda hranio“, „brani“ se Gradimir.

Posle završenog Pravnog fakulteta u Skoplju, Jovanović radnu karijeru počinje kao novinar u nedeljniku Slobodna reč. Dakle, kao unuk „narodnog neprijatelja“, dobija priliku da svojim tekstovima u navedenom listu kreira lokalnu stvarnost u tadašnjem vranjskom ekonomskom miljeu, koji društvenu svest Vranjanaca dugoročno definiše kao uspešan privredni ambijent u kojem dominiraju veliki sistemi, „Simpo“, „Jumko“, „Alfa“… Jovanović sasvim dobro pliva u tim relativno mirnim vodama ondašnje stvarnosti, svestan strogo determinisane slobode izražavanja u jednopartijskom društvu u kome se o životu i smrti odlučuje u komitetima. Stoga se iz njegovog pera kao na traci nižu afirmativni tekstovi o Vranju i jugu Srbije i on dobija status novinara kome bezrezervno veruju svi tada vodeći političari i privrednici.

Nagrada za lojalnost stiže 1988, kada je tadašnji prvi čovek Slobodne reči Miodrag Kuzmanović, nakon po njega neprijatne polemike sa nezadovoljnim intelektualcima zbog prenesenog teksta pod nazivom „Novi stil, novi ljudi“, u kome se glorifikuju članovi CK SKJ koji su glasali protiv Dušana Čkrebića, podneo neopozivu ostavku na direktorski položaj. Za novog direktora i glavnog i odgovornog urednika lista izabran je Gradimir Jovanović, čime je inaugurisano razdoblje znamenito po inicijalima G. J. kojim je Jovanović potpisivao svoje uredničke komentare uvek uperene protiv narastajuće i sve neugodnije lokalne i celokupne srpske opozicije.

DEBI(L)TANT(I)

Jovanović se na „svoj način“ priseća vremena kada je postao prvi čovek jedinog štampanog medija na jugu Srbije.

„Izabran sam na taj položaj iako sam bio unuk narodnog neprijatelja, znači, komunizam, takav, kakav je, znao je da prizna svoje greške“, zaključuje G. J.

Pad Berlinskog zida i slom komunizma u Evropi, te uvođenje višestranačkog sistema u tadašnjoj Jugoslaviji, zatekli su i iznenadili, a ponajviše razjarili srpske komuniste na čelu sa Slobodanom Miloševićem, nespremne da prihvate nužne društveno-ekonomske promene i priključe se evropskim tendencijama. Gotovo sve institucije, celokupnu privredu, skoro sve štampane i elektronske mediji, dakle, razne Štule i Milijane, Miteviće, Čukiće i Gajine, upregao je vladajući režim kako bi neutralisao opoziciju i izvršio samo one minimalne, kozmetičke promene u srpskom društvu, uz sve veće i intenzivnije zveckanje oružjem između republika zajedničke države. U tom smislu, period rada nedeljnika Slobodna reč od 1990. do oktobra 2000, sa Jovanovićem na mestu direktora i glavnog urednika, može se označiti kao vreme besomučne propagande vladajućeg režima i otvoreno antiopoziciono delovanje čelnika ovog lista. Sve je počelo tekstovima u „Uredničkom aršinu“, kako se zvala Jovanovićeva kolumna, sa karakterističnim naslovima, „Svinjarije gospodina Mihailovića“, „Debil(t)anti“, „Zapuši nos, ide DOS“, što je samo deo iz prebogatog arsenala naslova usmerenih na blaćenje i nipodaštavanje vranjske opozicije. Slobodna reč, u punom smislu te reči, postala je „Slobodanova reč“, ali se zbog toga danas Jovanović ne kaje, a još manje stidi!?

„Ni tada, a ni sada, ne smatram da su novine mesto za skupljanje svega i svačega, već sam insistirao na kritičkom odnosu prema stvarnosti, vođen željom da budemo hroničari grada i okruga, uz obavezu da debil(t)ante i političke mešetare svedemo na pravu meru“, objašnjava Jovanović.

Istovremeno, prvi čovek Slobodne reči povlači još jedan važan potez, podrazumeva se vođen ne opštim, već ličnim interesima. Te prelomne 1990, kada prividno nestaje do tada jedina partija u zemlji, SKJ, Jovanović odbacuje komunistički dres i oblači dres njene ideološke naslednice, Socijalističke partije Srbije. Na pitanje da li je to učinio zbog „zanetosti socijalizmom“, daje „dirljiv“ odgovor.

„U SPS sam stupio zato što sam bezrezervno prihvatio i podržao program koji je napravio profesor Mihajlo Marković, naš najveći filozof, ali kada je SPS napustio te humane ideje, razočarao sam se i pasivizirao u partiji“, priseća se Jovanović.

Njegove SPS dane pamti Branimir Stojančić, sekretar vranjskog odbora.

„U SPS je imponovao svojim obrazovanjem i doslednim stavovima o opštim problemima, ali je na lokalu izvukao više od maksimuma za sebe u svim vremenima. Pisao je u Slobodnoj reči hvalospeve Draganu Tomiću, a pozadina svega vezanog za „Simpo“ bila je sasvim drugačija. Jovanović je bio vrlo pragmatičan, pa je na odboru SPS za odborničku listu 1996.  predložio direktora Preduzeća za puteve, a na primedbu da se radi o ličnosti koja je bila u zatvoru, odgovorio da su svi veliki revolucionari bili hapšeni, na šta su ljudi odreagovali opaskom da su oni hapšeni zbog političkih ideja, a ne zbog pljačke“, kaže Stojančić.

Jovanovićeva, reklo bi se, patološka vezanost za „Simpo“ i Tomića bila je teško objašnjiva i tada i danas. On, opet u svom stilu, tumači tu veliku simpatiju za čoveka koji je ovu fabriku vodio uz obilatu pomoć državnih dotacija sa epilogom koji je „Simpo“ doveo skoro do totalnog sloma.

„Simpo je hranio Vranjance, a Tomić je decenijama uspešno vodio fabriku, ali je razorna tranzicija učinila svoje sa većinom privrednih preduzeća u Vranju i na jugu Srbije“, ne popušta Jovanović.

PETI OKTOBAR

„Slobodna reč“ i njen čelnik Gradimir Jovanović dočekali su NATO bombe na SR Jugoslaviju kao najbolju potvrdu njihovih teorija o svetskim zaverama protiv Srbije i srpskog naroda. Mada poprilično „upućen“ u zavereničke antidržavne projekte, a determinisan verom u „svenarodno jedinstvo“ na čelu sa Slobodanom Miloševićem, Jovanović nije mogao da predvidi ishod izbora za predsednika SRJ, 24. septembra 2000. godine. Tada se srpska opozicija udružena u grupaciju DOS na čelu sa svojim predsedničkim kandidatom, dr Vojislavom Koštunicom, hrabro suprostavila Miloševiću, računajući na podršku građana duboko nezadovoljnih stanjem u Srbiji. I dok su uveliko trajali protesti posle izbora, zbog namere Miloševića da „ukrade“ pobedu Koštunici, u Slobodnoj reči tog oktobarskog petka, na naslovnoj strani lista, pojavio se napis, „Levica zbrisala DOS“!? G. J. očigledno nije mogao ni da poveruje ni da se pomiri sa porazom svog omiljenog lidera, a danas to objašnjava „dalekovidošću svojih pogleda“.

„To je bio moj pogled u sutra, predviđanje šta će nam se desiti dolaskom DOS-a na vlast, a onda je razoreno sve u zemlji, dok je u Vranju nestala privreda, ostvarila se kletva dabogda imao, pa nemao“, brižan je Jovanović.

U Vranju građani su tog oktobra 2000. godine slavili na ulicama pad jednog autokratskog režima koji je bio nosilac državnog terorizma i sveopšte bahatosti, a sa prozora Slobodne reči Gradimir Jovanović je sa usiljenim smeškom na licu posmatrao oslobođeni narod. Tada je u kuloarima lokalne opozicije, a uz pristanak opštinske vlasti, doneta odluka da Jovanović bude smenjen sa položaja direktora Slobodne reči, jer je bio iskompromitovan kao najodaniji vernik Miloševićeve vlasti i establišmenta Vranja. On, međutim, negira da je bio smenjen!?

„Nisam smenjen, već sam otišao u Jugopetrol, gde sam radio do 2010. godine“, podseća Jovanović.

Da su u lokalnim i srpskim društvenim uslovima komunisti uvek na dobitku, a nikako gubitnici, pokazuje dalja radna karijera Gradimira Jovanovića. Posle četvrt veka rada u opštinskom glasilu Slobodna reč, nakon smene posle 5. oktobra, opet dobija posao u državnoj firmi i egzistira na državnim jaslima. U SPS se polako pasivizira i distancira i 2005. napušta svoju drugu najveću političku ljubav, SPS, pa povlači lično za sebe dalekosežan potez, pristupa Partiji ujedinjenih penzionera Srbije gde postaje predsednik vranjskog odbora.

„U SPS sam se pasivizirao posle pada Miloševića s vlasti i 2005. napustio partiju posle velikih lomova i učlanio se u PUPS“, navodi Jovanović.

Gradimiru Jovanoviću 2010. prestaje radni odnos u „Jugopetrolu“ i on uzima socijalni program u iznosu od 20.000 evra. Oko godinu i po dana je bez posla, na evidenciji Nacionalne službe za tržište rada, „krckao“ p otpremninu od države, a onda je odjeknula „bomba“ u Vranju. Gradimir Jovanović je dobio uhljebljenje u Filijali PIO Fonda u Vranju na mestu „referenta matičnih poslova“, tačnije „mlađeg referenta“ u ovoj službi u 61. godini života!? Od  delimičnog gubitnika, postao je dobitnik, zahvaljujući položaju funkcionera PUPS-a pod čijom se ingerencijom nalazio PIO Fond Srbije.

„Dobio sam posao u Fondu PIO kako bi završio svoj radni vek, jer su partije određivale kadrove, uostalom, svako ima pravo na rad, pa i ljudi koji još nisu za penziju“, „pravda“ svoje uhljebljenje na mestu mlađeg referenta.

On ne krije da je jedno vreme slovio čak i kao kandidat za direktora vranjske filijale Fonda PIO.

„PUPS tada nije stao iza mene, tačnije, predsednik partije Milan Krkobabić“, kaže Jovanović.

Dakle, „mlad, lep i pametan“, „mlađi referent“ u 61. godini, uzeo otpremninu od države a ponovo uhlebljen na državnim jaslima, kao glodur Slobodne reči propagator Miloševićevog režima, tvorac teorija zavere protiv naroda i države, komunističko-socijalistički ideolog u teoriji, velemajstor u praksi, dobio posao kada je Fond PIO u Vranju otpustio devetoro svojih radnika u 2010, a već naredne godine zaposlio trojicu pravnika, među njima i večitog srećnika Jovanovića!? I kao šlag na tortu tada zvuče reči ondašnjeg direktora vranjske filijale, demokrate Nebojše Trajkovića, „da je Jovanović primljen bez konkursa, jer toga nema u državnim firmama, te da je njegovo iskustvo dragoceno“!? Paralelno s tim, pamti se da je rukovodstvo DS u Vranju bilo „neobavešteno“ o uhljebljenju Jovanovića, a da je direktor Trajković opstao na mestu direktora Filijale PIO Fonda u Vranju, iako je SPS vršio protisak da to mesto zauzme njihov kadar Siniša Mitić!?

Sve ostalo što je vezano za život i priključenija Gradimira Jovanovića, poznato je vranjskoj javnosti. Njegov odbor PUPS-a stupa u koaliciju sa SPS 2012, gde ostaje do 2016, do novih lokalnih izbora 24. aprila, kada po diktatu centrale menja veru u savez levičara i priklanja se koaliciji sa SNS, iako je baš Jovanović, nakon izlaska naprednjaka iz lokalne vlasti 2013, bio njihov nepomirljiv protivnik, „pa je i SPS morao da ga smiruje“.

„To je bio stav centrale, morali smo u koaliciju sa SNS i u Vranju“, priznaje Jovanović koji je „nagrađen“ za savez sa naprednjacima funkcijom zamenika predsednika Skupštine Grada Vranja, 15. juna prošle godine, uprkos protivljenju odbornika SPS i naročito Jedinstvene Srbije.

Pragmatičan kao i uvek, Jovanović preko noći zaboravlja „staru ljubav, socijaliste“ i oštro polemiše s njima, čak i kada su bili u koaliciji i zajedno na vlasti kada je, kažu „njegovi levičari“, „zakuvao“ sukob gradonačelnika Vranja Zorana Antića i ministarke Zorane Mihajlović (Vidi okvir). Ali, kada je JS ušla u vladajuću koaliciju, Jovanović, mada je „sve prštalo“ na relaciji s Manićem, ne pruža nikakav otpor, ali, za „utehu“, ima stav o tome.

„Svako pa i JS mora da sredi stanje u svom dvorištu, jer ovako teško da će se uklopiti u sinergiju napora da se Grad Vranje stabilno vodi“, promišlja Jovanović.

On se osvrće i na odnos bivših stranačkih kolega iz SPS prema njemu od kako je u koaliciji sa SNS.

„SPS se prema meni rukovodi sujetom i partijskom zlobom, pozivajući se na neko drugo vreme, a PUPS je podržao Vučića kako nas u svetskoj baruštini ne bi pojeli krokodili i borbe za mir i progres“, poslovično je uopšten Gradimir Jovanović.

A nikako da skine paučinu s očiju iako je pristiglo vreme da u finišu sopstvenog života podvuče crtu!

„ŠIPTARE PREKO PROKLETIJA“

Na pitanje da li je govorio 90-ih, kada se predstavljao kao „vrela brana separatizma“, da „Šiptare valja proterati preko Prokletija“, Gradimir Jovanović reaguje vrteći glavom.

„Ne sećam se da sam tako govorio, volim svoj narod, ali ne mrzim nijedan, jedino me pogađa nepravda prema srpskom narodu“, odgovara Jovanović.

REKLI SU

Igor Andonov, SDS: „Ne mogu da se složim sa ljudima koji nemaju čvrsto utemeljene principe i ideologiju i u vlasti mogu sa svakim, zato ne razumem Jovanovića i njegov stil. Takođe ne razumem ni njega ni dr Stankovića, oni su penzioneri, treba da šetaju unuke, igraju šah i domine, a mlađima prepuste svoje funkcije“.

Milan Mihajlović, Dveri: „Taj PUPS mi je posebno interesantan, u savezu sa SNS a oni smanjuju penzije, dok program Pokreta Dveri nikako ne razume da neko kao Jovanović, očigledno komunista u duši, iako je komunizam propao, dobro se drži i u radnoj i političkoj karijeri“.

NISAM POSVADjAO MINISTARKU MIHAJLOVIĆ I ANTIĆA

„Nema govora da sam posvađao ministarku Zoranu Mihajlović i prethodnog gradonačelnika Vranja Zorana Antića, samo sam civilizovano predložio da se zbog grada približi ministarki, a on je reagovao rečima ‘biće svašta’ negira Gradimir Jovanović tvrdnju Branimira Stojančića da je krivac za sukob Zorana Antića sa ministarkom Zoranom Mihajlović.

PUPS (NI)JE UZURPIRAO PROSTORIJE UDRUŽENjA PENZIONERA

Gradimir Jovanović reaguje na optužbe pojedinih članova Udruženja penzionera u Vranju da je PUPS „uzurpirao njihove prostorije“

„Ponekad boravimo u njima, ali nemamo ugovor sa Fondom PIO o zakupu, jer oni to ne traže više od jedne decenije“, tvrdi Jovanović.