Dobrovoljni izgnanik

MAG PRIRODE

Taj mag prirode je Miomir Pajko Arsić (1960), ili samo – Pajko, Vranjanac koji je od 2009. godine stanovnik Vlasine svih 365 dana. Od tada on je spoznavao Vlasinu, a njene ćudi su njega osvajale. Zato danas sve one prečice, staze i sokake, u rasponu od Promaje do Brane Hidroelektrane „Vlasina“, naziva po vlasnicima vikendica do kojih vode. Zašto je, kada i kako pobegao iz Vranja? Ili, zašto je i kao novu adresu svojoj duši našao na Vlasini?

„Teško pitanje. Negde 2007. godine, posle čitavog niza letnjih avantura sa drugarima po Lisini, rekao sam sebi da ja ne mogu da živim u Vranju i da je lek za moju dušu priroda. Dve godine kasnije i putevi božiji su se ukrstili, pa sam se zaputio na Vlasinu“, priseća se Pajko.

Sa nešto malo parica sakupljenih na prečac od tatkovine, ali sa čvrstom voljom i podrškom drugara, zaputio se na Vlasinu, koja ga je uvek impresionirala tišinom, lepotom i širinom. Kaže da nije bio ni prvi ni poslednji koji se zaljubio u Vlasinu.

„Sa rukama u džepovima i čvrstom voljom da sa pedeset i više godina za sebe otkinem jedno parče Vlasine, krenuo sam u avanturu. Krenuo sam jer smatram da se protiv sebe i onoga što nosimo u sebi, valja boriti čak i onda kada čovek ne vidi nadu u pobedu“, zbori Pajko.

Da, „čovek je kao voda, uvek nađe put“. Ili, kako je zapisao Andić: „Čudo je, kako je malo potrebno da budemo srećni, a još čudnije, kako nam često baš to malo nedostaje“.

Držeći se tih životnih mudrosti, on je na Vlasini, stotinak i nešto metara iznad Brane, sa dvojicom drugova kupio skoro napuštenu drvenu brvnaru. Prvo su je podelili, a onda je svako počeo da gradi, dograđuje i uređuje svoj deo kako je znao i umeo i koliko je para imao.

„Malo po malo, bez žurbe, bez posla i stalnih izvora finansiranja, „na mišiće“, kako to kažemo, opremao sam prizemlje, sprat i podrum. Moja trećina objekta, koja je u sredini, ima u osnovi 17,5, a ceo objekt površinu od oko 50 kvadrata. Danas, pod tim zajedničkim krovom, ja imam hodnik, kuhinju, dnevni boravak, spavaću sobu, sobu u potkrovlju, toalet“.

Seća se da su on i drugovi koji su pomagali, te prve godine pune zanosa i energije,  sa majstorima popili dve tone pića i da su i zorom i povečerjem pored njih „šetale“ gajbe.

Pajko je danas srećan jer je od nemogućeg napravio krov nad glavom. Pa još na Vlasini – nije to šala.

„Eto, sve ovo što vidite, to sam ja, to je moj život, moji ideali. Tu sam. Odavde nigde ne idem. Sve sam ovo skockao, ali adresu nisam promenio. I dalje sam Vranjanac koji 365 dana boravi na Vlasini“, veli.

Ipak, ono što njega čini osobenim, to je njegov način života, njegov način ishrane, odnos sa prirodom, sa biljnim i životinjskim svetom.

„Nemam stalni posao, ali radim i živim od svog rada. Kako živim? Borim se! Berem šumske plodove, lekovito bilje, idem u ribolov. Najviše šetam. Dnevna potreba moga organizma je 10 do 15 kilometara ovim vrletima. Bez obzira na vreme i godišnje doba“.

Njegovi drugovi u šali kažu da je Pajko završio „školu o Vlasini“, da je upoznao njenu dušu, sve njene ćudi, sve znano i neznano. On oseća planinu, prima njene poruke i prevodi ih na jezik svima razumljiv. Zato se njegove komšije i prijatelji pitaju šta bi da nemaju Pajka. A kako on njih doživljava?

„Sve su to dobri ljudi, kao da smo se birali. Oni su iz Surdulice, Vranja, Leskovca, Niša, Beograda. Dolaze kada ko može i kada je kome potrebna Vlasina. Ima i onih koji ovde žive kao ja. Evo, pored mene je Zora Cvetković, supruga pokojnog Bore Cvetkovića, Vranjanca koji je dugo godina bio urednik novina Elektroprivrede Srbije“, rukom pokazuje na komšijsku kuću.

Komšiluk, kao uostalom i cela Vlasina, redovno ožive svakog petka, kada se tamo vikendom sakupe svi oni koji su sagradili vikendice i njihovi gosti. Svi oni prvo dolaze kod Pajka na kaficu i po ključeve koje su mu poverili za „ne daj Bože“, ili da ih provetri, a zimi da naloži vatru pre nego stignu.

„Kako ko ima obaveze, ali ovde su redovno Nikola i Julija, Čatlajac, Dura, Bage Niški, Čeda Politika, Verica, Ružica Popac, Dragica Kovačević, Ćurče i Aneta iz Niša, Peđa Pegaz i Jelena…Ni meni ni njima nikada ovde nije dosadno“, kaže uz raširen osmeh.

Pajko onda objašnjava da na Vlasini čovek ima u izobilju svega što mu raskošna priroda nudi. Ali nema ono što čovek čoveku duguje, što jedni drugima moramo prirediti i obezbediti. Tu je naš sagovornik baš kritičan, ubedljiv i skoro beskompromisan.

„Na Vlasini može da se kupi – ništa. Nema štampe, česti su prekidi struje,

slab je ili uopšte nema interneta… Često, da bi ste kupili neke osnovne namirnice, morate se zaputiti čak 10 km do Promaje. A, kako? Pešice, jer ovde bukvalno nemate nikakav prevoz“, žali se on.

Pa kako onda živi ovaj „osobenjak“ kome društvo među četiri zida pravi jedino TV N1? Šta jede, kako priprema hranu?

„Jedem uglavnom ono što pronađem u prirodi, što uberem, nakupim ili iskopam. Potom sam i sa puno zadovoljstva sebi spremam obroke, bez zaprške, a u meniju su mi skoro obavezni pečurke i razni plodovi, pasulj, krompir i razne salate pripremljene isključivo na maslinovom ulju“.

Pravi čajeve, kompote, sokove, pekmeze, džemove, slatka, salate, čorbe, razna jela, dodatke jelima, pite, suši pečurke, borovnicu, jagode, maline, kupine, mnoge druge plodove, razne trave, pravi sirće…

Kaže da u enormnim količinama pije čajeve, kompote, sokove… da su mu za doručak redovno na stolu voće i žito. Taze hleb nikada ne jede, već jučerašnji ili čak stariji, najčešće kao dvopek. Pije zdravo vlasinsko mleko i jede mladi kozji sir čija je cena paprena. Odakle taj dar i kako je pronikao u tajne biljnih vrsta na Vlasini?

„Tu mi dosta pomaže knjiga ’Lekovito bilje’ autora Riste Gostuškog koju je davne1979. godine izdala ’Narodna knjiga’ iz Beograda, a štampala ’Mladinska knjiga’ iz Ljubljane. Ona mi služi kao vodič kroz biljni svet“, kaže i pokazuje knjigu.

Uz ovu knjigu i sa dosta volje i htenja, izučio je šumske plodove, lekovito bilje, pečurke, korenje… pa sada zna sve: kada se beru, kako se beru, kako se suše, čuvaju i koriste, kakao se i sa čim serviraju…Pitamo ga koje čajeve koristi i zašto?

RECEPTI

„Za pluća i disajne organe tu su podbel, zova, divlja nana, vranilova trava,

za želudac i debelo crevo kantarion, pelin, podubica, a za  jetru prečica. Krvnu sliku jačam koprivom, za prostatu koristim vrbovicu, a za bubrežne kanale brezovu vodu. Zatim, medunika je za grlo, glog, valerijana, matičnjak za srce, a univerzalni čajevi su od majčine dušice i divlje nane“.

On nastavlja da broji: plućnjak, hajdučka trava, ivanovo cveće, jarebika, šipurak,  bokvica, podbel, vlasinsko zelje, škripac, vranilova, trava koju zove domaći origano…

„Pečurke su posebna vlasinska poslastica, ja ih koristim desetak-petnaest. To su: smrčak, (prva i izuzetno kvalitetna i skupa pečurka), šljivovača, bukovača, lisičara, vrganj, prosenjak (ježevica), srndać (sunčanica), rudnjača, divlji šampinjoni, sivka, gnoištarka…“.

Ovu priču sa Vlasine završavamo još jednom velikom Pajkovom ljubavlju. To su

psi i mačke, njegovi nerazdvojni prijatelji. Trenutno i jednih i drugih ima po sedam. Kako ih hrani, koliko to košta…?

„Košta, ali ne tako mnogo. Kada se čovek nečemu posveti, potrebno je da organizuje posao tako da to može da podnese. Eto, ja sam obezbedio da mi na svakih desetak dana prijatelji ovde dopremaju hranu za životinje. Taj kontingent čine džak od 30 kg kostiju koje plaćam jedan dinar po kilu, 10-20 kg slanine po ceni od šest dinara, pa stari hleb itd“, kaže nam na kraju sagovornik Miomir Arsić Pajko.

PROFIL

Miomir Arsić Pajko, rođen je 1960 godine, u Vranju, gde je završio osnovnu i srednju školu. Dugogodišnje čekanje na posao kod njega se pretvorilo u životnu moru, zbog čega je prošao jedan period burnog života. Posle smrti roditelja sa braćom Nenadom i Predragom i sestrom Tanjom,  2008. godine podelio je zaostavštinu, i sa svojim delom se marta 2009. godine zaputio na Vlasinu.

DRUGOVI I PRIJATELjI O PAJKU

Nikola Stošić, advokat: Pajko je osoba koja sa čovekom deli i ono što ima, i ono što nema. To je moj osnovni sud o njegovom ljudskom profilu. Veliki je drug i prijatelj, drag čovek. On je jedan od onih retkih, koji je u ovom ritmu života i proklamovanju novih vrednosti, ostao čovek među ljudima. 

Dragan Nikolić – Sorga, bankarski radnik: Kao mlad Pajko je u Vranju živeo brz i buran život. Odlaskom na Vlasinu njegov način života je promenjen iz korena. Gradski čovek, čovek sa asfalta, za kratko vreme preobrazio se u ikonu prirode.

Stanče Mihajlović, lekar specijalista: On je upravo zanimljiv po načinu komuniciranja sa tim novim okruženjem. Nije on samotnjak, kako ga neki doživljavaju. Pajko je u svojoj osobenosti ostao bliskom kontaktu sa civilizacijom.

Dedin: „Slikati“ našeg prijatelja Pajka u pet-šest rečenica, isto je što i napisati vest koja treba da konkuriše za Puliceroivu nagradu. Pajko je po svemu osoben čovek. Njegov način života, odnos sa ljudima, privrženost prirodi, komunikacija sa biljnim i životinjskim svetom… sve je to na jednom začaranom nivou koji je skoro nedokučiv čoveku.