Kako je Anđela dobila novo srce

ZOVE SE ANDjELA: Mesec novembar pre nekoliko godina. Zvoni mi mobilni:

„Zdravo Miki. Da te zamolim nešto da mi pomogneš“!

„Naravno, šta treba“? odgovorih.

”Jedna porodica iz sela Borovac kod Bujanovca ima veliki problem. Skupljaju pare za devojčicu koja mora da dobije novo srce inače će umreti. Zove se Anđela“, priča ona tako sva uzbuđena.

„Polako, šta ti ja tu trebam“?

„Devojčica treba da ide u Beč na pregled, a porodici su potrebni prevodilac i pomoć da se snađu. Možeš li…“?

„Naravno…samo da vidim sa direktorom zbog odsustva sa posla“.

Istoga dana dogovorila sam se sa mojim direktorom, pa javljam da je sve uredu.

LETIMO ZA BEČ: Odlazim u Beograd. Upoznajem se sa Anđelom, jednom divnom i tihom devojčicom koja skuplja snagu pred put. Tu je i njena uplašena majka Marina. Let za Beč je u ranu zoru. Nas tri dolazimo na aerodrom i ukrcavamo se. Dok letimo ja je naravno zabavljam. Sa Bečkog aerodroma taksijem idemo do klinike AKH.

Nalazimo odeljenje za dečju kardiologiju. Upoznajemo se sa lekarima, sestrama i načelnicom odeljenja. Po prijemu odmah kreću pregledi. Andjela je loše. Povrati i to malo hrane koju stavi u usta. Majka Marina je zabrinuta. Ja takođe, bez obzira što su u klinici svi neverovatno ljubazni.

Sutradan se nastavljaju pregled i sakupljaju rezultati njenog opšteg zdravsvenog stanja. Dežurna doktorka objašnjava da će svi nalazi biti na stolu načelnice, koja će dati konačan odgovor na ključno pitanje – da li je Anđela kandidat za novo srce. Marina je već prilično nervozna.

„Budi opuštena, nema fajde od sekiracije. Moraš da pokažeš da si jaka i da ćeš sve izdržati. Plači posle kad niko ne vidi“, kažem joj.

PROFESIONALAC: Onda Marinu hvatam za ruku. Zove nas načelnica. Skoro da se završava razgovor, a doktorka nam ne kaže imamo li srce ili ne. Marina skrhana izlazi, a ja ostajem. Molim doktorku da popričamo nas dve. Ona pristaje, ali mi kaže da je stanje teško. Pitam je da li je lečenje moguće sa nekim zahvatom ili aparatom. Kaže ne, samo novo srce.

A novo srce je zlata vredno. Ne može da se dobije tek tako. Pacijent mora da ispuni i druge uslove sem zdravstvenih. U tom trenutku ja kažem sebi:

„Odavde neću izaći dok je ne ubedim“.

Procenjujem da je dr Miha ambiciozni profesionalac, pa zato igram na tu kartu. Navodim argumente u tom smeru. Dugo smo, dugo pričale. Pozdravljamo se srdačno kao da se godinama znamo, ali mi ona ništa ne obećava. Znam samo da će se sutra sastati sa timom koji će doneti odluku.

Te noći nisam spavala. Osvanuo je dan odluke. Jutro dočekujem zabrinuta i u suzama. Noge kao da su pune olova.

ODLUKA: Taksijem dolazim na kliniku i pozdravljam se sa Anđelom i Marinom. Ubrzo nas zovu na sastanak sa timom za transplantaciju. Hvatam Marinu za ruku:

„Hajdemo po srce” – kažem i pođosmo hodnikom.

„Aj, pomozi bože”? rekosmo obe.

Ulazim sa širokim osmehom. Dr Miha, nam predstavlja dr Cukermana, vođu tima za transplantaciju srca. Srdačno se pozdravismo. Posle nekoliko rečenica, on nam saopštava:

„Doneta je odluka da Anđela dobije srce“.

Sva srećna prevedoh ovo Marini i nas dve samo što nismo poletele. Onda još nekoliko rečenica od kojih je jedna jako važna.

„Da li Anđela zna za transplantaciju? Ne želim da se radi na detetu koje ne zna šta će mu se dogoditi“, bio je jasan doktor.

„Nema problema doktore. Sada ćemo joj reći“ i svi krenusmo hodnikom. Marina i ja ulazimo prve. Majka zagrli dete i skoro u plaču reče:

„Sine, dobićeš novo srce”!

„Istina li je mamo“?, sva srećna upita Anđela.

Dr Cukerman se zadovoljno nasmešio.

„Super, malo strpljenja, ali da mi obeća da će mi posle operacije poslati sliku kako igra odbojku“.

Pre rastanka sa doktorom, Anđela i Marina su pristale da se bolesno srce ustupi  za naučne svrhe.

SREĆA: One su ostale tamo, a ja se presrećna vraćam avionom u Beograd, a onda u Vranje. Decembar je protekao u kontaktima sa ljudima dobrotvorima u prikupljanju preostale sume novca za troškove operacije. Za to vreme, Anđeli je bilo sve gore. Ja sam na raspustu. Onda, 3. januara, zvoni mi mobilni telefon. Zove me Marina iz Beograda.

„Imamo srce, zvali su, odmah dođi“, reče sva srećna i dodade da je za njih dve iz Beča hitno poslat mali avion, a da ja dođem redovnom linijom.

Sa Anđelinim ocem Slavoljubom iz Beograda stižemo u Beč. Javljamo se Marini. Nalazimo je izgubljenu i uplakanu.

„Ne znam gde je Anđela, nismo stigle ni da se pozdravimo kako treba. Ne znam da li je sada i živa“, u plaču i suzama izgovara Marina.

Smirujem je. Onda se kod osoblja raspitujem gde je Anđela, jer Marina ne zna. Dobijam infomaciju da je transplantacija završena i da je Anđela na intezivnom odeljenju za dečje bolesti.Trčim nazad do Marine i Slavoljuba da im to kažem.

DOBRE VILE: „Operacija je uspela. Znam gde je Anđela“, kažem.

Ubrzo, ulazimo na odeljenje za dečje bolesti. Primaju nas ljubazno. Slavoljub je u šoku. On ostaje tu, a nas dve oblačimo zaštitne mantile, stavljamo maske. Ulazimo u sobu i pronalazimo Anđelu. Priključena je na aparate. Sestre su tu oko nje, neguju je kao dobre vile. Dozvolili su mi da je fotografišem.

Atmosfera je skoro nestvarna. Marina je pored svog deteta. Nešto joj šapuće. Osećaji su pomešani – i plače mi se, i smejala bi se od sreće.

Ulazi dr Miha. Ja joj se zahvaljujem.

„Nemojte meni, zahvalite se njemu, on je radio transplantaciju“, kaže i pokazuje u čoveka u belom mantilu.  

On prilazi Anđeli, skupi ruke i pomno pogleda da li je sve uredu.  

Ja gledam u njegove ruke. Skoro bi ih poljubila. Momenat je magičan. Anđela je bila jednom nogom u grobu. Zato tada, u onom polumraku i tišini, ja nisam videla čoveka – videla sam Belog Anđela. Videla sam čudo i skoro da sam osetila dodir Belog Anđela.

Marina drhti, zbunjena je, zahvaljuje se Belom Anđelu, a on se osmehuje i kaže da je sve uredu. I odlazi.

PALA JE U KOMU: Peti je januar. Marina je sutradan Anđeli kupila obećane minđuše. Kada smo otišle kod nje, ona nas je prepoznala. Bila je žedna. Marina je brojala kapi vode kojima joj je vlaži usne.

Odlazimo ponovo za Badnji dan i čekamo da uđemo. Prolaze minuti, ne zovu nas. Hvata nas zebnja. Marina je uznemirena. Konačno se vrata otvariše.

„Pala je iznenada u komu. Ne znamo šta se desilo“, tiho reče dežurna doktorka.

Ukočila sam se. Kako sada da to prevedem Marini i Slavoljubu?

„Šta je bilo“?, pita Marina uplašeno.

„Pala je u komu“, rekoh, nemjući kuda.

Slavoljub poče da plače, a Marina zapomaga.

“Ubiću se ako Anđela umre“.

”Uradićemo sve šta treba. Imajte veru i nadu da će sve biti dobro”, smiruje nas doktorka.

SPASILAC: Marina ipak postaje očajna. Za nju baš na Božić ni jedna reč više nije uteha.

„Nemogu da preživim”, reče i pade.

Kolicima je vozimo u ordinaciju za hitnu pomoć. Pao joj je šećer zbog šoka. Kada je došla sebi, zatražila je da svo troje odemo u pravoslavnu crkvu da zapalimo sveće i da se molimo Bogu za Anđelino zdravlje.

„Čuva je Anđeo, preživeće“, rekoh Marini. koja je u rukama držala molitvenik. Anđeo je ipak spasio Anđelu, pa sam ja tako mogla da krenem u Beograd, pa u Vranje. Marina i Slavoljub su ostali u Beču.

I tako se sve završilo u najboljem redu. Danas Anđela ima zdravo srce, ide u srednju skolu, prelepa je.

U ovom kazivanju o postojanju Belog Anđela i njegovoj čudotvornoj moći da spasi jednu malu dušicu, želim da iskažem zahvalnost svima koji su nesebično, ljudski i bezrezervno dali svoj doprinos i bili pomoćnici Belom Anđelu da obavi svoj posao kako treba.

PROFIL:

Mirjana Nuhijević je  rodjena u Vranju 1955. godine.

Završila je vranjsku gimnaziju, a diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini. Profesor je enleskog jezika i naučni i stručni prevodilac.

U svojoj radnoj karijeri od trideset i šest godina radila je kao sekretarica u fabrici „ Koštana“, kao profesor u osnovnim školama i u Narodnom univerzitetu u Bujanovcu.

Posle 2000. godine, radila je na realizaciji inostranih programa za USAID/CHF International Serbia, Pčinjsji okrug, zatim kao facilitator, promoter ekonomskog razvoja, vođa tima za ekonomski razvoj i podizanje kapaciteta, za UN Habitat PBILD, u Bujanovcu na projektu “ Bezbedniji gradovi”, ( Medvedja, Preševo i Bujanovac) i Strateško planiranje za bezbednije gradove. Bila je i konsultant, za !!!!!!!!!!NGO LifeAid, Vranje i Caritas, Luxemburg, zatim asistent menadžera na projektu “Ekonomsko osnaživanje i kreiranje mogućnosti samozapošljavanja Roma i drugih ugroženih grupa u opštini Vladičin Han i Vranje.

Majka je dva odrasla sina, sada je u penziji.