Vranjanci ne mogu da izgube

Nekadašnji lider SNS-a u Vranju Dragan Nikolić u politici je još od prapočetaka srpske nove demokratije, četiri puta bio je narodni poslanik, sa tri stranke, pa mu treba verovati kada kaže da Vranjanci nikada nisu bili spremni da reskiraju, te su do sada, u prethodnih ne 20, nego 100 godina, uvek glasali za onoga ko je bio ili će biti vlast. 
„Nema ovde rizika ni na koji način i ovdašnji birači i ne mogu da izgube. Oni zadnji prihvataju, ali i zadnji napuštaju neku vlast i nema ovde ni jedne druge ideologije osim te. Tako može da se glasa pođednako i levo i desno, jer, „svi smo si naši“. Turci su ovde najduže bili, i to je objašnjenje situacije. To je mentalitet snishodljivosti, „najbolje je da si ćutimo“, „što da se zameram“, to su rečenice koje se svuda čuju“, kaže Nikolić. 
On smatra da je opozicionog duha bilo i ostalo u tragovima, da i oni brzo zamru na prvi jači pritisak. 
„Ovde je oduvek bilo – sjaši Kurta da uzjaše Murta. Sada pak izgleda jašu i Kurta i Murta zajedno“, direktan je Nikolić. 
Začudo, sa njim se u naznakama slaže i Zoran Antić, prvi gradski socijalista, kao sagovornik u svojoj primarnoj ulozi politikologa. I on misli da se dugačak ostanak Otomanske imperije i učinak takve situacije neminovno morao odraziti na ovdašnji živalj, bitno drugačiji od onog koji o izborima odlučuje u ostalom delu Srbije. 
„Da nas Belimarković nije oslobodio, mi bi i dalje bili pod Turcima“,  pesimističan je on. 
Antić smatra da se i matematički može dokazati da Vranje od početka višestranačkog sistema isključivo glasa za nacionalno državnu opciju, kako je on zove. Reč je od oko 30.000  glasova ljudi koji uvek glasaju za isto – one koji predstavljaju državu (ne mora kauzalno da istovremno predstavljaju i vlast) i za one koji se drže nacionalne pameti i retorike ranijeg doba. Ova tvrdnja može se ilustrovati raznim činjenicama, od toga da su Vranjanci poslednji i sa mukom prihvatili pojavu Slobodana Miloševića,  da su opet za njega glasali kad niko nije, da je Vučić ovde dobio najviše ikada, da je Toma stalno tukao Tadića, da su Dačićevi i Nikolićevi glasovi uvek bili jednaki onome što je sada Vođa dobio i slično. 
„Vranjanci se drže svoje antipolitike. Ovde se ćutalo i za Slobu, i za 9. mart, ovde se jedino glasalo protiv DOS-a, to seže u 19. vek, ta servilnost  i podanički mentalitet. Ovde glasa zacementirani sloj onih kojih „ima negde“, koji rade u sistemu i za sistem, i to će tako nadugo i ostati“, kaže Antić. 
Ovu svoju tvrdnju on ilustruje činjenicom da je taj glasački svet, taj nepomerljivi birač koji menja boje ali košulju nikada, dvotrećinski radi u nekom od sistema, od zdravstva preko kompanija do privatnog sektora, i ima samo jednu političku nameru – da sačuva i uveća ono što smatra svojim ličnim blagom, bilo ono, objektivno gledano, veliko ili malo. Iako tvrdi da je reč o istim glasačima koji se samo prelivaju u „crvene, žute, pa sad i plave“,  Antić opominje na činjenicu da je zadnjih godina u Vranju stanovništvo bitno promenjeno, i to na stranu koja ne doprinosi boljitku grada i građana. 
„Ima oko 6.000 ljudi manje nego pre pet godina, tu su neki novi klinci sa svojim namerama, a ogroman broj mladih ljudi otišao je odavde da se nikada ne vrati. Zato i nema građanske svesti, a dok se proces novog titulisanja kapitala ne završi, neće ga ni biti“, kaže ovaj sagovornik „Vranjskih“. 
KAFA U BRANKOVOJ
Srpskijim rečima opisujući ovu situuaciju, Antić kaže da se slobodno može reći da su ovdašnji glasači, zbog svojih navika i namera, „robovi vladajuće klase, čvrsti u nacionalizmu i podršci državi, ma kakva ona bila, ali i radikalnim i klerikalnim stremljenjima u društvu“. 
„ I svi su ovde buntovni dok ne nađu neki posao. Tada, više ih ništa, ama baš ništa ne interesuje. Što manje da se radi a plata redovno prima, kafica oko 11, kafana ako može jeftinija, spavanje popodne i uveče malo cunjanje po Brankovoj, da ih vidi svet, i ništa više. Jedina želja im je da tu blagodat ništa i nikada ne pokvari, i njihove glasačke navike odnose se upravo na njihovu životnu filozofiju“, kaže Antić, ocenjujući da su ovdašnji glasači, na kraju, teški, nedefinisani, nepokretni, egocentrični, drčni… 
Ovakva situacija, ako nije nerealna, nudi još jedan ozbiljan pristup – ako su glasači takvi kakvi jesu, oni su napravili i ovdašnju političku ellitu onakvom kakva ona jeste. Pa je, kroz godine, a poznavaoci sumnjaju i kroz vekove, došlo do interakcije onih koji se biraju i onih koji glasaju za njih. Praktično, na vlasti ovde ostaje onaj ko na najbolji način može da zloupotrebi svoj elitni položaj a na račun građan, ili bar stanovnika grada. Dragan Tomić, skoro jedini lider novije lokalne istorije čija je reč i van ovog ovde imala izuzetnu specifičnu težinu, uvek je znao da naplati to što je onima iznad njega na dlanu isporučivao potreban broj glasova. Novcem kojim je bio plaćen za taj rad plaćao je i svoje radnike, uljuljkane u sigurnost trenutka, i stvar je funkcionisala na taj način savršeno, ali samo istorijski kratko, dok sve nije puklo. Sada, reklo bi se po inerciji, ista priča i dalje traje, samo što su apetiti smanjeni, mada se nisu promenili. „Simpovac“ je nekada hteo da napravi kuću, sada da zaposli sina, tehnika je različita, ali su rezultati isti – stagnacija grada decenijama, ako ne i vekovima unazad, ako se izuzme napredak tehnike, u vidu  mobilnih telefona ili automobila. 
Slično prethodnim sagovornicima, i Miroljub Stojčić, raniji gradonačelnik Vranja u tri mandata, smatra da je vlast ono što kao neodoljivi magnet privlači ovdašnje birače, koji uopšte, decenijama, ne pokazuju nameru da od ove navike odstupe ni za jotu. 
Stojčić tačno primećuje da se, recimo, podrška DSS-u u Vranju svela na 264 glasa, ali da ova činjenica ne menja odnos snaga – ti su glasovi ostali desno, u onome što je Antić nazvao „nacionalno državni korpus“. 
„Čitav ovaj kraj glasa da pokaže da ima poverenje u vlast. Da li iz straha, nedostatka volje za promenama ili samo iz neobaveštenosti, to je stvar istraživanja. Nema ovde centra, ide se ultra levo ili ultra desno. Pa i to glasanje za DOS je bilo po pozivu za promene, a ne po idološkoj osnovi. Ima, uvek, i pozivanja na status, mesto u sistemu, korišćenja državnog aparata kao sredstva ideolokog pritiska… Sve ovo definiše mesta partija i njihov rejting, glasovi se prelivaju untra, ali osnovno telo uvek isto glasa, što se na primeru SPS-a i njabolje vidi“, kaže Stojčić. 
On smatra da se u ovakvu situaciju došlo jer običan čovek uvek glasa samo iz ličnih interresa. Kao jedini gradonačelnik do sada biran na direktnim izborima, Stojčić misli da se mora većinski glasati za ljude umesto proporcionalno za partije, i da bi ta promena sistema mnogo značila bar u smislu toga da ako se već nešto generalno ne menja, da bar pravi ljudi zauzimaju najvažnija mesta. 
Kao da stvari posle ovakvih razmatranja nisu dovoljno loše, priči se priključuje i najozbiljniji ovdašnji filozif, profesor Srboljub Diimitrijević, koji pak situaciju, čini se, vidi još crnjom nego što je prikazuju praktičari.
Prema njegovim rečima, lični interesi jesu presudni, ali na pravi način shvaćeni. Ovako, u sistemu koji je „prihvaćen a neshvaćen“, Vranje je ostalo u vazduhu, na pola koraka, ni tamo ni ovamo, sa istim rezultatima – nedovoljnim naporima učinjenim bez  jasne svesti , što neminovno vodi lošem rezultatu, ovakvoj stvarnosti koju grad decenijama životari. Dimitrijević opominje da su Grci uveli demokratiju kao sistem kada su se razočarali u svoje bogove, i rešili da stvari uzmu u svoje ruke, dakle da iz mita iskorače u stvarnost. 
„Jedan od razloga odsustva demokratije ovde je to prevladavanje mitsko religijske svesti, što su nespojive stvari. Oslanjamo se na neko biće koje će rešiti naš problem, mi ulažemo, a čekamo da nam oni vrate. Nema tu mnogo razuma i kalkulacija, neophodnih racionalnom mišljenju, inače osnovi demokratije – objašnjava Dimitrijević. 
Svoju priču on ilustruje podatkom da svaki Vranjanajc misli da može da radi sve, bez ozbiljnijeg promišljanja da li je to realno, ili čak uopšte i moguće. 
– Sada imamo gradonačelnika inače vrsnog ortopeda. Šta će on na toj funkciji, sa kojim znanjima, i zašto je toliko daleko od onoga u čemu je najbolji i za šta se školovao? Ili, geolog na čelu Muzeja. Njegovo znanje i kvalifikacje niko ne spori, ali u njegovoj, a ne u svakoj struci –  kaže Dimitrijević. 
Rajinski mentalitet, svi se slažu, obeležje gotovo svakog Vranjanca, definiše činjenica da u njemu ne postoji normallan odnos prema domovini, nego ga karakterišu tri sindroma, objašnjava Dimitrijević. Tu je simbol Obilića, suluda pogibija u službii mita, pa sindrom zbegova, kada se beži od opasnosti, vekovima, i na kraju sindrom hajdučije, da se od države ukrade i odnese što god se može, ma šta to bilo. 
„Taj rajinski mentalitet odslikan je recimo u tome da mi ovde imamo samo liirsku, a ne i epsku poeziju. A ta lirika je hrana za emociju, a ne za uspešnu realnost. To je ambivalentnost šizofrenog tipa. Još u Delfima piše: „Spoznaj samoga sebe“. Ako ne znaš ko si, ako ne poznaješ sebe, onda i ne možeš da brineš o sebi, pa to čine drugi. I mi, dozvoljavajući to, poverenje dajemo jednom čoveku, autokrati nekog tipa, koji o nama brine jer mu to odgovara, jer vidi da mi to ne umemo i nećemo sami“, pojašnjava Dimitrijević.
Iz ovog ugla on vidi i nedostatak podrške demokratskoj strani u Vranju. Za demokratiju je, kaže, neophodna građanska svest, koja ovde ima samo u tragovima. 
„Nikada seoska sredina nije uspela da se otrgne od mita, nigde. I tu se dolazi na teren informacije: mora se znati da bi se moglo opredeljivati. Demokratija je stalni proces, ali je sirotinja, u bilo kom smislu, antiidemokratska. Svi žele sve više, spremni su na sve da to postignu, a to uspeva samo retkoj eliti. U tim relacijama, približavanje realnom gotovo je nemoguće“, smatra Dimitrijević. 
Ako se uzme da su svi sagovornici po malo u pravu, onda se slobodno može reći da se ovde zaista, u političkom smislu, sve zna, i da se izbori pokazuju samo kao cirkus u kome narod učestvuje e da bi se ludo zabavio pred vreme koje sve neumitnije dolazi. Ovde pravi majstori, i sami predstavnici čaršije na čijem se čelu nalaze, tačno znaju gde se krije, u čijim rukama, njihova četvorogodišnja blagodet, i kako da je iz njih istrgnu. Bez obzira na pomeranja, čini se da su u pravu oni koji tvrde da su glasači većinski isti, i isto glasaju, samo za različite ljude pa često i za različite ideološke opcije. Smeša pritisaka, pretnji, potkupljivanja, laganja i laskanja, stvarnosti i fikcije, zbuni i najjače. U toj priči najbolje prolaze oni koji znaju da otmu, ali i oni koji brane ono što imaju, ili u vranjskom slučaju i ono što bi tek imati mogli. Takva situacija ovde je trajna, pa se zato vidi da ni pomene vlsati ne znače promenu politike. Drugim rečima, sve je isto jer mi to tako hoćemo. A hoćemo jer smo si naši, makar autistični i nesposobni da spoznamo ni ko smo mi, ni u kom svetu živimo, ni ko bi mogli biti. Zato, naredni izbori, ako ih uopšte bude, ne smeju se čekatii kao šansa. Pre kao nekakva potvrda da je sve onako kako mi želimo, ni za jotu drugačije. I ma kako loše to bilo. 

VLADIMIR GOATI
MALI ZAOSTATAK 
Beogradski analitičar Vladimir Goati ocenjuje da se geografski, i to dugi period vremena, može videti da severniji delovi zemlje, razvijenije sredine poput Vojvodine i Beograda glasaju za demokratski korpus, dok svi ostali, uključujući i Vranje, stalno glasaju za one na vlasti.
Prema njegovim rečima, to je obeležje glasača koji vole pobednike i neće da rizikuju. 
– Mi u Srbiji i inače nemamo demokratsku svest, jer je to nešto što se gradi generacijama. Neke generacije, jedna ili dve, imaju nešto veći stepen demokratske inklinacije. Gradska okolina i selo glasalo je uvek za radikale i one koji su na vlasti, urbano gradsko jezgro glasa nešto demokratskije. Južna Srbija, i Vranje kao njen centar, bez svoje krivice su zbog malog zaostatka, pre svega u shvatanju pojma demokratije. Ali, verujem da će se i to postepeno izjednačiti –   kaže Goati.