​Koštana je podstanar vranjskog pozorišta

Vi ste dramski pisac. Bora je pisac drame i pripovedaka. Vaše i njegove drame se naizgdled razlikuju, ali da li je baš tako?

Ima sličnosti. Prva drama koju sam sa oduševljenjem i uzbuđenjem gledao je „Koštana“, komad koji je bio izuzetno popularan tada, a to je bilo pedesetih i šesdesetih godina prošlog veka, i danas kada jedno pozorište u Srbiji želi da napravi komad koji će sigurno postići uspeh, seti se „Koštane“ jer je ona iz generacije u generaciju pozorišnih ljudi, kako upravnika, tako i reditelja pa i glumaca, garantovala uspeh.

 Šta vas kod Bore posebno inspiriše?

Što se tiče same dramaturgije, Bora Stanković je za mene bio veća inspiracija u pričama. Njegove priče su nalik na dramu zato što je pisao izvanredan dijalog. Pisao je monologe koji su u dramama bili zapamćeni. Sećam se jedne anegdote kada je Bata Stojković došao kod mene u pozorište i rekao mi je da bi on voleo da se dramatizuje Borina priča „Gazda Mladen“. Ta priča, kao što je poznato, pisana je u dva, tri navrata, ali nije imala kraj i onda smo mi dugo razgovarali. Bilo je pitanje kako tu uzbudljivu priču o Gazda Mladenu završiti. Žao mi je samo što tada nismo imali smelosti da dopišemo kraj priče.

Šta odlikuje drame Bore Stankovića?

Kao što često govorim, to su strast, temperament, emocija. Drame Bore Stankovića su prepune strasti, žudnje, temperamenta i patnje, ali zajednički imenitelj njegove proze je nedestatak ljubavi ili potraga za ljubavlju. Njegovi likovi, mada su zajedno, oni su uvek sami, u svim dramama i pripotevtkama.

BORINA SAMOĆA

Zašto mislite tako?

Kada sam pisao besedu o Bori, misleći o njegovom detinjstvu, setio sam se da je Bora ostao bez oca u petoj godini života, a bez majke tri godine kasnije. Bora je nesumnjivo patio za njima i bio je  u potrazi za izgubljenom ljubavlju roditelja. Poznato je u psihologiji i svim knjigama koje analiziraju dete do pet godine starosti, da je odrastanje i poimanje sveta do te starosne dobi presudno. Psihijatri i psiholozi koji analiziraju ljudsko bivstvovanje, znaju da je taj perid u svakom segmentu presudan. Pratiće vas svesno ili nesvesno kroz ceo život.

Šta se vama dogodilo u ranoj mladosti pa su vam drame ironično-sarkastične, pa čak i tragične?

Ja sam napisao pet priča  o ivici egzistencije. Dve govore o mojoj bolesti, kada sam imao pet godina i kada sam se susreo sa opasnom bolešću. Kasnije sam imao velikih problema u životu jer sam preživeo tešku bolest sa dugim oporavkom i nije čudo da sam  imao traume u tom ranom detinjstvu i mladosti. Da bih se oslobodio tih silnih starhova, ja sam kao veoma mlad čovek napisao „Maratonce“ i kasnije sam samom sebi objasnio da sam  starh od smrti i trauma lečio tako što sam pisao dramu o toj familiji i pogrebnom preduzeću. Poigrao sam se i našalio  sa tom traumom, jer je to jedna vrasta samoizlečenja, što  jeste ozbiljan pristup pisanju. Ljudi koji pišu, sami sebe leče. To može da se objašnjava na hiljdu načina i da se analizira.  U suštini stavri, je to lek koji sami sabi propisujete kao  i jedna vrsta samoterapije. Tako da, posle tog saznanja koje je Boru u ranom detinjstvu zgromilo u pravom smislu reči, povezuju bol i priča o usamljenim ljudima, jer kad neko u osmoj godini ostane sam na svetu, bez obzira što je imao baku Zlatu, koju je neizmerno voleo, on je bio sam celog života. To nametnuto osećanje samoće, ogleda se u svim delima koja je Bora potpisao.

Vaše drme su specifične, i zahvaljujući njima i celokupnom vašem  stvaralačkom opusu, vi ste već svrstani među klasike. Kroz ironiju, sarkazam i ukrštanje komedije sa tragedijom, u svakoj vašoj drami ostaje  tračak svetlosti. Kako vam to uspeva?

Pišem od najranije mladosti. Pre toga sam dosta čitao, a onda zavoleo pozorište. Teatar, međutim, ne može da reši nijedan problem, ali može da ukaže.  Dok radim na komadu ne razmišljam o publici, ali kako je ona na repertoaru vidim da predstave gledaju i ljudi koji su odgovorni za planiranje rada i života države. Pozorište je medij i ja očekujem i da će se neko sigurno potruditi da poboljša našu stavrnost, sadašnji trenutak. A taj trenutak može biti i sutra i danas i juče. Mislim da je to suština.

Dok razgovaramo na ulicama Beograda i u još nekim gradovima u Srbiji održavaju se protesti protiv vlasti. Među njima je najviše studenata. Kakav je vaš stav o tome?

-To može biti mač s dve oštrice. Ja sam na ulici odrastao. Protestvovao sam i 1968. godine. Devedesetih godina su hteli da me hapse a ja sam hteo da odem iz zemlje, jer mi nikada nisu objasnili zašto. Učestvovao sam u svim demonstracijama. Bio sam protiv svih režima, Brozovog, Miloševićevog, Koštuničinog. Kasnije sam bio i protiv demokrata. Znate šta sam shvatio? Niko vam neće pomoći. Zato znam da svako treba da deluje individualno, kroz obrazovanje i ono što uradi kada završi studije. Kao što nije normalno da jedan čovek, Miroslav Cera Mihailović, organizuje „Borinu nedelju“, nije normalno da mladi ljudi studiraju po pet, šest ili čak sedam godina. Oni treba da se ostvare i kao studenti i kasnije kao uspešni ljudi.

LjUBAV JEDINA NADA

Kako da se ostvare u zemlji gde postoji zabrana o zapošljavanju? Šta da rade mladi kada diplomiraju na vreme?

Sami će doneti odluku.  Prošle godine sam napisao dramu „Hipnoza jedne ljubavi“, koja govori baš o tome. Reč je zapravo o činjenici da svake godine u Srbiji nestane jedan manji grad od četrdeset do pedeset hiljada stanovnika. Toliko nas je manje jer odlazimo, napuštamo zemlju, selimo se u neke druge krajeve sveta ili put neba. A godine brzo prolaze i za deset godina nestaće grad od petsto hiljada stanovnika, i ako se tako nastavi Srbi će u Srbiji biti nacionalna manjina za stotinu godina. Jedina nada je ljubav prema bližnjima i zemlji kojoj dugujemo sve što imamo. To je jedan od najbitnijih razloga zašto sam pisao ovu dramu.

„Hipnoza jedne ljubavi” je, kako ste napisali,   ozbiljna drama sa ozbiljnim smehom. U kakvoj su vezi hipnoza i ljubav?

Hipnoza i ljubav su u neraskidivoj vezi. Mislim da nema ni jedne velike ljubavi bez hipnotičkog dejstva. Svaka velika ljubav, bilo da je reč o ljubavi između polova, ili ljubavi prema zemlji, vođi, ili nekoj ideji je neka vrsta hipnoze. Hipnoza je sastavni deo naših života, samo što smo nekad svesni da smo hipnotisani, a nekada ne.

BESEDA DUŠANA KOVAČEVIĆA, DOBITNIKA BORINE NAGRADE

Nedostatak ljubavi, višak tuge

Kad se pomene Vranje, većina ljudi koji vole i poštuju knjigu ili pozorište, pomisli na Boru Stankovića. Vranje je od davnina bilo poznato po svojoj nezavidnoj istoriji mesta na granici država,  kultura, vera, običaja i govora. Žao mi je, ali ću morati i u ovom svečanom trenutku da primetim zbog sećanja na stvaralaštvo Bore Stankovića, da pozorište u Vranju ne radi godinama i ne zna se kad će se oporaviti od nesreće koja ga je zadesila. Priča se da će to biti ove godine, već godinama. U svim predizbornim kampanjama, već deceniama, Vranje se pominje kao centar brige za jug Srbije. Izbori dođu i prođu a Vranje,  ostaje gde je i bilo, sa pokroviteljskim imenom svoga pisca Bore Stankovića. Sve ostaloima svoj vek trajanja. Bora je jedini, neprolazni zaštitni znak prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena. I kao što je Bora živeo teško od svoje umetnosti, tako i njegov grad ne može da živi od sećanja nanjegova dela. Kad već pomenuh nesrećnu sudbinu pozorišta u Vranju, nameće se pitanje gde će se vratiti Koštana, ako poželi da obiće svoj grad i svoju pozorišnu kuću. U podstanarstvu? Gde će živeti ta dva sata da ispriča svoju priču, po kojoj je Bora postao veliko ime srpske književnosti s početka 20. veka. Koštana je u našoj literaturi toliko prisutno, poznato i živo ime. Kao da je ona sve sama napisala, kao da je njena priča, njena ispovest koju je Bora potpisao samo potvrđujući istinitost te  životne priče. Nadam se i želim da verujem da će obnova pozorišta uskoro biti okončana i da će se Koštana  vratiti kući kad čuje da ima gde da stanuje. Bora Stanković je bio nesrećen čovek. O njegovom životu i radu ispisani su nebrojni eseji i rasprave, posebna izdanja časopisa i zbornika, ozbiljne i studiozne knjige sa naučnom dijagnozom, naših najpoznatijih, najozbiljnijih imena teorija književnosti. Sve te priče o Bori, napisane su u većini slučajeva sa izuzetnim poštovanjem uz jednu malu primedbu koja je meni kao čoveku koji se bavi istim poslom bila važna i nedovoljno primećena u sveukupnoj analizi raskošnog dela velikog pesnika Vranja. Bora je u 5. godini života ostao bez oca, a samo tri godine kasnije i bez majke. Kad dete od 8 godina ostane ostane samo na ovom svetu i ceo svet posmatra uplašenim očima, sa srcem koje se nikad više neće smiriti, ruka će te otkucaje srce zapisivati i večito slati poruke onima kojih nema, da mu tako mnogo, tako puno i zauvek neprebolno nedostaje njihova pažnja, nežnost i ljubav. Svi Borini junaci i likovi, njegovih priča i romana i drama, boluju od usamljenosti i nedostatka ljubavi i viška tuge. Bora Stanković je pisac moje mladosti, jedan od onih velikih pesnika, koga sam čitao jer sam ga dobro razumeo. I ovu nagradu doživljavam kao deo te stare ljubavi i onih vremena za kojima je Bora žalio kad je ponavljao „Staro, staro mi dajte“, misleći na mladost i ono malo sreće koje je imao u ranom detinjstvu.