Vranje su svi Božji ljudi

Kako čitalačka publika na promociji romana reaguje? Šta vas načešće pitaju?

Ima najrazličitijih pitanja, od onih koja ne razlikuju fakta od fikcije do najsuptilnijih i izvanredno učenih i inspirativnih. Srela sam mnogo ozbiljnih, načitanih, posvećenih ljudi na književnim večerima i to je moj nasnažniji i najlepši utisak do sada.

Zašto je važno da pisac uspostavi interakciju sa publikom? Šta time dobijate?

Svako književno delo živi svoj pun život na relaciji pisac – delo – čitalac. Setimo se kao je Prust rekao da „stvaranje ne proističe iz poznavanja njegovih zakona, već iz jedne neshvatljive tamne moći, koja shvatanjem ne postaje veća“. Ali, čitalac je u stanju da piscu otkrije i rasvetli neke „tamnine“ i da mu pokloni značenja dela kojih nije bio svestan. Zato je piscu čitalac i njegov doživljaj od neprocenjivog značaja za dalje stvaranje.

Čitav radni vek ste u kulturi. Bili ste i zamenica ministra, dramaturg ste i spisateljica. Kakav je položaj stvaralaca danas? Koliko se isplati boriti se za kulturu u Srbiji?

Čovek se bori za ono u šta veruje, isplatilo se to ili ne. A pisac piše zato što mora, a ne zato što su okolnosti povoljne.

Zašto se za kulturu izdvaja uvek najmanje para?

Zato što ljudi prvo hoće da jedu i da imaju krov nad glavom, a potom da se duhovno uzdižu. Ali, paradoksalno, kultura može da se pokaže značajnom u najtežim okolnostima. Postoje svedočanstva da su ljudima recitovanja poezije produžavala život u apokaliptičnim okolnostima.

 Ko kreira kulturu? Na šta prvo pomislite kada se govori o kulturi, nasleđu, spomenicima kulture, polarizaciji, manifestacijama, pozorištu, književnoj sceni ili na nešto drugo?

Umetnici stvaraju, a državnici se bave uzdizanjem značaja ili zanemarivanjem kulturnih vrednosti u zavisnosti od pameti, okolnosti i umeća.

Ko treba da se menja kako bi stanje u kulturi bilo bolje, konkretnije kakav je vaš stav kada je reč o odnosu država-stvaroci?

Država se nekad menja zato što hoće, a nekad zato što mora. A stvaraoci stvaraju zato što su daroviti. „Talenat u osnovi nema nikakve veze sa istorijom“ kaže Josif Brodski.

STRPLjENjE I SPOKOJ

Da se vratimo na vaš autorski rad. Objavljujete od 1995. godine. Šta su vam  pisanje i tišina doneli a šta vam je uskraćeno?

Mene je pisanje naučilo da živim strpljivo i spokojno, tako da mi ništa nije uskraćeno.

Pozorište je takođe jedan od vaših svetova u metaforičkom smislu. Pišete dramske tekstove koji se postavljau na scenu. Kakvu emociju imate kao autor kada odgledate predstavu?

Dramski tekst je predložak za pozorišnu predstavu, a predstava pripada glumcima i reditelju. Pisac, s druge strane, uvek može da objavi svoj tekst. Tako se stvara ravnoteža između onog što je pisac hteo svojom dramom da iskaže i onog što predstava saopštava.

Cenite pre svega Danila Kiša, a potom i druge književnike. Ima li sličnosti u vašem i njihovom opisu, ili ako preformulišem, kako izbegavate da omiljene detalje iz dela drugih autora ubacite u vaše priče ili roman?

Književnost je oblast mog najdubljeg interesovanja i životnog opredeljenja, tako da nemam problem  sa omiljenim detaljima. Uvek intencionalno citiram ili parafraziram neko ime ili delo ili sintagmu.

U savremenoj srpskoj prozi vaša dela su zauzela posebno mesto. Pripadate generaciji ljudi koji su kreirali i repertoare srpskih pozorišta. Jeste li zadovoljni radnom bografijom do danas?

Svako ko je otišao u penziju, ako nije lenjstvovao, ima pozamašnu radnu biografiju, pa tako imam i ja. Šta god da mi je bio zadatak u nekom trenutku, obavljala sam ga savesno, odgovorno i najbolje što umem. Nikad ništa nisam odrađivala ili radila polovično.A što se pisanja tiče, to je oduvek bio moj modus vivendi i modus operandi.

Kakvi su vaši kriterijumi u svemu što radite? Čini se da sve što radite, činite znalački. Treba li po vama pojedine značajne zkone vezane za krovni zakon o kulturi, menjati?

Postavljam sebi najviše kriterijume, ali ono što ja radim tiče se mene, sveske i olovke i već je nekoliko svetlosnih godina udaljeno od bilo kakvih društvenih zakona.

Prevodite drame sa engleskog i francuskog na srpski. Na šta se tu posebno stavlja akcenat?

Prevodilac mora jako dobro da poznaje jezik na koji prevodi.

Nagrade su rezultat stvaranja. Koje od njih vas obavezuju i na koji način?

Nagrade su posledica, nisu uzrok. Ninova nagrada je najznačajnija književna nagrada u nas i velika je čast dobiti takvu nagradu, ali pisanje je dublje moranje i ne može da se oslanja na posledicu, nego na uzrok.

Kako će se u budućnosti razvijati književnost i dramaturgija?

Uvek je bilo izvanredno darovitih stvaralaca kod nas, pa će ih i ubuduće biti.

 Dušan Kovačević je ovogodišnji dobitnik nagrade „Borisav Stanković“. Kada ste saznali tu vest, šta ste prvo pomislili?

Kad veliki savremeni pisac dobije nagradu koja nosi ime svevremenog  velikana, to je praznik za književnu sredinu i za kulturu jednog naroda.

PROFIL

Rođena je 30. jula 1957. godine u Beogradu, gde je 1982. godine diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Paralelno je apsolvirala na odseku Opšte književnosti sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu. Završila je postdiplomske studije na CEU na Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju u Francuskoj na odseku Civilizacija 1984/85. godine. Objavila jedan roman, pet knjiga kratkih priča, više drama, dramatizacija i adaptacija za pozorište, tri serije za televiziju, više prevoda sa engleskog i francuskog jezika i bila dramaturg na većem broju pozorišnih predstava. Za roman „Arzamas“ dobila je NIN-ovu nagradu.

Mihajlo Pantić o ROMANU „Arzamas“

Pripovedanje u „Arzamasu” teče smenom dramskih, dijaloških i prozno-esejističkih pasaža. Dok se u dramskoj kolokvijalnoj formi i njoj imanentnoj graničnoj situaciji predočava sva složenost ljubavi dva bliska, a tako različita bića, od kojih je jedno u zenitu, a drugo na kraju života, u proznim, katkad ispovednim, a katkad poetskim,  kontemplativnim, fikcionalnim fragmentima, promišljaju se ključna egzistencijalna pitanja, u misaono i simbolički posrednoj vezi sa glavnom pričom. Tako se iz jedne sasvim intimne, gotovo kamerne perspektive otvara univerzalni pripovedni plan bez kojeg nema dobrog romana, ni vredne umetnosti. Ispripovedan svedenim, dramski ekonomičnim načinom, u stalnoj smeni komično-apsurdnog i setnog tona, te stoga žanrovski neuhvatljiv, roman „Arzamas” Ivane Dimić postepeno prerasta u proznu fugu o ljubavi i smrti, u kojoj je ljubav, uprkos smrti, ona sila koja iskupljuje i osmišljava sam život.