Ono po čemu se Vranje izdvaja od drugih gradova u kojima je kasnije boravio i živeo su gostoprimstvo, pozorište i humor. Uvek su, dodaje, plate male, ali su se ljudi držali zajedno. Žao mu je izgorelog pozorišta i misli da rekonstrukcija traje predugo, ali ga raduju neke nove tendencije u vranjskom tetru:
„Danas vidim novu nadu. Predstava „Vođa“ koju izvode mladi Vranjanci je dobila značajne nagrade i drago mi što je režiser Bojan Jovanović, inače drug iz odeljenja, pokrenuo taj novi talas, čini mi se u pravom trenutku“, kaže.
***
U Vranju je završio deo osnovne škole. Pohađao je „Dositej Obradović“ i čini mu se da je čitav taj period nekako proleteo.
„Drugari iz razreda su bili sjajni. Najveći utisak na mene su ostavile sportske aktivnosti, pogotovo fudbal. Uvek smo se delili na navijače Zvezde i Partizana, i naravno da sam bio na strani „Grobara“. Čak sam i jedno vreme trenirao fudbal. Postojao je taj takmičarski duh sa ostalim školama, a naročito sa školom „Vuk Karadžić“. Verujem da i dan danas postoji. U svakom slučaju, više sam voleo igru nego učenje. Redosled se kasnije promenio“, seća se školskih dana.
Odrastao je u multikulturalnoj, multikonfesionalnoj i porodici u kojoj se negovao duh tolerancije, pa se rado seća i Gornje čaršije, u čijoj je blizini živeo i kroz koju je prolazio na putu do škole i nazad:
„Roditelji su brata, sestru i mene učili da budimo tolerantni. Mi smo u odeljenju u osnovnoj školi imali troje ili četvoro Roma, i to je funkcionisalo dobro. Učiteljica je bila najviše zaslužna za to. Ne sećam se nijednog incidenta. Živeli smo i blizu Gornje čaršije i nikada mi nije bilo neprijatno da prođem tim delom grada, ali mi je smetalo što se videlo da su oni siromašniji i da žive u neodgovarajućim uslovima“, priznaje.
***
Posle osnovne nekako je logično bilo da upiše vranjsku Gimnaziju, koja je dugo važilaza jednu od boljih srednjih škola u Srbiji. Iako ne zna kakva je danas situacija u elitnoj vranjskoj školi, slaže se da je u Srbiji generalno najveći problem taj što se znanje ne ceni:
„Uvek je važilo da je Gimnazija najjača škola u gradu. Svi protesti 1999. i 2000. su kretali odatle, iz gradskog parka, i išli prema Ekonomskoj i Tehničkoj školi. Tada je Gimnazija pružala solidnu bazu za nastavak školovanja. Dosta drugara iz odeljenja je završilo fakultete. Iskreno, sada ne znam kakva je situacija. Međutim, u Srbiji postoji problem da se znanje ne ceni. Na duge staza, to je potpuni promašaj. Srbija je sada u teškoj poziciji po pitanju obrazovanja. Nije isto kupiti diplomu i dobiti odgovarajuće znanje, a dosta mladih obrazovanih ljudi odlazi iz zemlje, što znam iz ličnog iskustva“, ne krije ogorčenje.
Veliko drugarstvo je, dodaje, ono što je obeležilo njegov boravak u Gimnaziji, ali i činjenica da je u njoj stekao veliku količinu znanja:
„Imao sam sreću da budem u odeljenju gde smo se svi držali zajedno. Ako se beži sa časa, onda to rade svi. Nije bilo velikih razlika u odeljenju, u ekonomskom smislu. Razredna nas je dobro držala zajedno i pod kontrolom. Žurke za 18. rođendan su uvek bile dobro posećene i često smo se udruživali da slavimo rođendane zajedno. Gimnazija je za mene posebno bila važna jer sam kroz nju shvatio, iz godine u godinu, koliko je znanje i obrazovanje zaista važno. Profesorke iz biologije, fizike i matematike su na to najviše uticale. Ali na kraju sam odlučio da se bavim društvenim naukama, iako sam bio prirodno-matematički smer“, otkriva Saša.
***
Sa drugaricama i drugovima iz Gimnazije održava vezu i danas.
„ Prošle godine smo slavili 15 godina od mature. Pojavilo se više od polovine ljudi iz odeljenja, što je stvarno dobar broj. Imali smo i skajp poziv sa drugarom koji je otišao u Ameriku. Veze su opstale najviše zbog društvenih mreža, jer je svako otišao svojim putem. Dosta drugova i drugarica se posle fakulteta vratilo u Vranje, i vidim da se oni drže zajedno, što je super“, zadovoljan je.
Ipak, priznaje da retko dolazi u Vranje. Ranije, dok su mu roditelji živeli ovde a on studirao, činio je to češće:
„Prošle godine sam bio dva puta i suštinski se grad nije mnogo promenio. Glavna ulica je sređenija, mada je dosta čudno jer je jedan deo moderan, do Karađorđeve, a kasnije u nekom starijem šmeku, kada se ide ka zgradi opštine. Taj drugi deo mi se više sviđa jer predstavlja Vranje na autentičan način. Prostor preko puta Gimnazije, gde su bili sportski tereni, je možda mogao bolje da se iskoristi. Gradski park je i dalje najbolje mesto, i dobro je što su izgrađena nova igrališta za decu. Toga nije ranije bilo. Subota, kao pijačni dan, se uopšte nije promenio“.
Saša je završio Fakultet političkih nauka (FPN) i nakon postdiplomskih studija posvetio se pitanjima bezbednosti koja su u fokus njegovog interesovanja ušla zahvaljujući programima koje je pohađao pred kraj studija:
„ Prvo sam bio stažista u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, organizaciji u kojoj trenutno radim. U tom periodu je BCBP organizovao putovanje gde smo posetili sve glavne gradove u regionu i organizacije koje se bave bezbednosnim temama. To je bilo 2007. godine i još se tada videlo da se borimo sa istim problemima. Nakon toga, pohađao sam trening o borbi protiv organizovanog kriminala koju je organizovao Centar za bezbednosne studije na kome su učestvovali profesionalci iz tužilaštva i policije, koji su iskreno pričali o problemima sa kojima se suočavaju u svom radu. U tom trenutku sam video da je tim ljudima stvarno potrebna pomoć. Sledeće godine se ukazala prilika u BCBP-u koji je preko Misije OEBS-a u Srbiji dobio mogućnost da angažuje stručnjake iz civilnog društva koji će da prate reformu policije. Nakon sprovedenog konkursa dobio sam mesto istraživača i vremenom sam se specijalizovao za policiju“.
***
U BCBP je od 2008. a jedna od dominantnih tema u njegovom radu je reforma policije. Na pitanje da li se može dati generalna ocena o stanju u policiji, odgovara da je depolitizacija policije možda najveći izazov.
„U poslednjih 15 godina uloženo je preko 50 miliona evra stranih investicija u reformu policije i potrošeno 670 milijardi dinara iz budžeta, da bi na kraju ugroženi građanin doživeo da mu policija ne pomogne. Pričam o slučaju rušenja u Hercegovačkoj ulici u Beogradu. Čini mi se da reforma policije krene jedan korak napred, a zatim dva koraka nazad. Najveći izazov biće depolitizacija policije jer su političari prosto zaljubljeni u moć koju ima ova služba.Glavni reformski potez u 2016. godini bio je usvajanje novog Zakona o policiji, ali još uvek nisu usvojeni svi podzakonski akti kako bi zakon bio u potpunosti primenljiv“, objašnjava.
Ne krije da političari zloupotrebljavaju policiju radi svoje promocije, a tome posebno doprinosi praksa takoreći direktnih TV prenosa hapšenja. Naš sagovornik smatra da se na taj način urušava integritet tužilaštava i policije.
„Tri četvrtine građana Srbije smatra da je rad policije politizovan. Višedecenijska praksa političara da spektakularno najavljuju hapšenja, otkrivaju istrage koje se vode ili etiketiraju određene osobe je uticala na diskreditaciju rada pravosuđa i policije, čime se obesmišljava ceo krivični postupak i krši krivični zakonik. U poslednjih 15 godina Bela knjiga je često bila tema novinskih članaka. Snimanjem privođenja „stečajne mafije“ i organizovanjem konferencija za medije sa mesta hapšenja i zločina započeta je nova era u otkrivanju detalja iz istraga na medijski atraktivan način.Ovakvim ponašanjem političari iskorišćavaju svoju funkciju radi dobijanja političkih poena, ali i urušavaju profesionalnost ljudi iz policije i tužilaštva“, ne krije Djorđević.
On dodaje da ni ova kao ni prethodne vlasti nemaju pravi lek za korupciju, koja je takođe predmet njegovog rada. Prema Djorđevićevim rečima, borba protiv kriminala i korupcije svodi se na jeftin medijski trik:
„Vlast, a tu ne mislim samo na sadašnju, nema odgovor na korupciju i obračune na ulicama gradova u Srbiji koji se dešavaju po gradskim centrima, u blizini škola, gde su i nevini prolaznici žrtve. Borba protiv korupcije i kriminala se koristi kao jeftini medijski trik gde su hapšenja atraktivna, a sudskog epiloga nema. Ceo taj lanac saradnje između policije, tužilaštva i sudstva ne funkcioniše kako valja. Pored toga, akcioni plan za sprovođenje antikorupcijske strategije se slabo sprovodi. Ako nemamo jake institucije, pre svega jaku policiju i tužilaštvo koji poseduju integritet, kako na institucionalnom tako i na individualnom nivou, veoma je teško zamisliti da borba protiv korupcije i kriminala može da bude uspešna“, tvrdi Djorđević i dodaje da nada ipak postoji s obzirom da su otvorena poglavlja 23 i 24 u procesu evropskih integracija Srbije.
„Ali, nisam siguran koliko je vlast zaista zainteresovana za sve to“, konstatuje.
***
Aleksandar Vučić je na samom početku svoje vlasti borbu protiv kriminala i korupcije stavio u sam epicentar političkog programa. Čini se da je prve izbore i dobio, u velikoj meri, na toj platformi, a naš sagovornik podseća na evropske deklaracije u kojima jasno stoji da u Srbiji nema napretka po ovom pitanju.
„Potrebno je podsetiti ljude da je 2012. godine vladajuća stranka, između ostalog, dobila izbore zbog toga što je obećala da će rešiti slučajeve 24 sporne privatizacije. Njeni prethodnici su obećavali isto. S obzirom da su rezultati do sada veoma slabi, na ovom slučaju se najbolje vidi koliko je borba protiv korupcije proteklih godina bila suštinska, a koliko deklarativna. O rezultatima „napora“ da se smanji korupcija dovoljno je pročitati izveštaj Evropske komisije u kome piše da nema napretka. Problem je još veći jer korupcija polako postaje običajno pravo i nešto normalno u društvu na šta su građani naviknuti. Plašim se da je takvu štetu teško otkloniti i da je potrebno istovremeno raditi na izgradnji institucija i na edukaciji građana“, poručuje Djorđević.
Vukašin Obradović
glosa
Prošle godine sam bio dva puta i suštinski se grad nije mnogo promenio. Glavna ulica je sređenija, mada je dosta čudno jer je jedan deo moderan, do Karađorđeve, a kasnije u nekom starijem šmeku, kada se ide ka zgradi opštine. Taj drugi deo mi se više sviđa
PROFIL
Saša Djorđević je diplomirao međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i završio poslediplomske evropske studije na istom fakultetu.
Istraživač BCBP je od novembra 2008. godine, a pre toga je prošao i programa stažiranja.
Djorđević istražuje proces reforme policije u Srbiji, posebno u oblastima borbe protiv korupcije u policiji, jačanja policijske saradnje, razvoja koncepta policije u zajednici i strateškog planiranja. Pored toga, prati saradnju država članica Evropske unije u oblastima unutrašnjih poslova, a zanimaju ga i teorije bezbednosti.
Autor je više predloga praktične politike, analiza i naučnih radova na temu unutrašnje bezbednosti Srbije, Zapadnog Balkana i EU. Dve godine je uređivao bilten o unutrašnjim poslovima EU i Srbije. Učestvovao je na više međunarodnih i nacionalnih konferencija.
Koordinator je regionalne mreže POINTPULSE.
Saradnik je internet portala Peščanik.
JUG RIZIČNO PODRUČJE
Da li postoje i koji su bezbednosni rizici nas koji živimo na jugu Srbije? Graničimo se sa Kosovom i Makedonijom, nalazimo se na izbegličkoj ruti. Neki tvrde da ovuda vode i važni narko putevi. Sve to doprinosi povećanombezbednosnom riziku ovog prostora. Šta Djorđević vidi kao glavnu opasnost?
„Postoje tri problema. Prvi je direktno povezan sa izazovima statusa albanske zajednice, te poštovanja njihovih ljudskih i manjinskih prava. Drugi je kontrola ove pogranične oblasti jer tuda prolaze glavni putni i železnički pravci koji povezuju Evropu. Treći je ekonomska nerazvijenost.Građani se slažu da je situacija u pogledu fizičke bezbednosti poboljšana, ali da integracija manjina i ekonomski razvoj nisu na zadovoljavajućem nivou. Bezbednosne strukture su uglavnom usmerene na sprečavanje terorističkih akata i kriminala, dok su lokalni građani najviše zabrinuti zbog toga što je država slaba, neefikasna i otuđena od lokalne zajednice.Nerešen status Kosova i dalje je izazov za ovu oblast“.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.