ŽIVA PROZA
Zašto je po vama Borin stvaralački opus izazov i danas za književnike, književne kritičare, teoretičare književnosti? Koja se značajna pitanja otkrivaju u njegovim delima?
U mnogo čemu Bora je podsticijan i izazovan za današnje pisce. Hoću reći, njegova proza je živa, ne skuplja prašinu po bibliotečkima stolicama. Od Bore se ima šta naučiti. Najpre, Bora tvrdi da je za pisanje potreban talenat. Kad bi se to imalo na umu, danas ne bismo imali toliko pisaca koji, bez ikakvog talenta, biju li biju po kompjuterskim tasturama. Drugo, Bora tvrdi da je pisanje naporan rad (upoređuje ga sa kopanjem), a danas mnogi pišu sedeći na klozetskoj šolji, dakle u dokolici. Treće, piše se na osnovu iskustva, odbolovanog, dok danas književnost nastaje na osnovu pročitanog, svodi se na komentar već napisanog. Četvrto, svojim rogobatnim stilom Bora je bio protiv svih uglađenih, normiranih, drugim rečima bio je protiv korektne književnosti (korektne, jer je sve na svom mestu, a zvuči prazno) koja danas dominira. Peto, Bora je pisao našu a opet svetsku priču. Danas se obično piše svetska, a tu svetskog malo ima. Šesto, za Boru književnost nije bila igra, zabava, već prilika da se kaže bolna istina o nama i ovom nesavršenom svetu…
Koliko je Stankoviću kao realisti uspevalo da spozna mentalitete Vranja i Beograda?
Bora je imao oko pisca. Za njega su i Vranje i Beograd predstavljali ljudi. Bora je pisac koji je mnogo držao do lika. Svaka priča počinje od dobro izabranog lika i zato je Bora stvorio galeriju neponovljivih likova, među kojima su, Mitke, Sofka, Koštana, božjaci..
Jedan vrsni arhitekta iz Vranja je javno postavio pitanje:“Pozivamo se na Boru Stankovića, a zna li neko gde je sahranjena Baba Zlata, gde je grobno mesto njegove majke Stane“? Kako treba da se Vranjanci osećaju, kada zaista to ne znaju?
Bora je zaštitni znak Vranja. Mnogi misle da je podizanjem spomenika u parku ili davanjem imena Gimnaziji odana dužna počast Bori. Nije! Svaki kutak vezan za Boru trebalo bi obeležiti.
U vašoj prozi, kažu književni kritičari, inoviraju se i razgranjavaju postmodernističke strategije prerade i reciklaže književne tradicije, ali uvek u ozračju gorkih iskustava i izazova vremena i istorije. Zašto?
U mladosti sam bio pod jakim uticajem Bore. Naročito njegovih „Božjih ljudi“. Zanosio sam se da od svoje Raške napravim Vranje. Literatura nije slika ili opisivanje stvarnosti, ali ona ne može bez te stvarnosti. Utoliko sam se i sam, verovatno neuspešno, bavio temama svog doba. Ali teško i onom ko zaboravi da literatura živi i od snova, od izmišljenog.
Vaši romani su poput kalidioskopa, stvarnog i fiktivnog, prozaičnog i uzvišenog, literature i biografije, naconalne tradicije i zajedničke istorije čovečanstva, a likovi o kojima pišete s lakoćom prelaze iz literature u realni život. Kako vam to uspeva?
Pa ja sam se kao pisac menjao, što i nije dobro. Menjati se, često znači i pratiti modu. S druge strane, ne možete godinama drljati jednu te istu priču. Često kažem: „Menjao sam košulje, ne i telo“. Drugim rečima, menjao sam formu, a sve je u formi, sve je u tome KAKO se priča, a tema, sadržaj – ostao je isti. U prvom redu, zanimali su me zlo i vlast kao promoteri nasilja nad ljudima.
Inspirativni ste za čitaoce, jer publika voli vaše pripovedanje koje ima elemente žargona i grube verbalne tonove koji s lakoćom uspostavljaju ravnotežu sa naglašenom sklonošću ka fragmentaciji, koja zahteva strpljivog i posvećenog čitaoca. Koliko ima istine u tome i kako prihvatate ovakvo „čitanje“ vas samog?
Nemam ja mnogo čitalaca. U šali kažem da ih mogu izbrojiti na prste. Dobro, svakom piscu je stalo do čitaoca, pa i meni. Ali ja priželjkujem čitaoca ravnog sebi, ako ne i boljeg, onog koji će biti ravnopravni učesnik u stvaranju te priče koju sam započeo. Tog idealnog čitaoca Ruso je zamišljao kao Boga. Njega ne možete folirati, vući za nos, lagati… I takav bi mi čitalac možda otvoreno rekao da se manem pisanja. Da se takav pojavio pre četrdesetak godina, danas ja ne bi bio neki vajni pisac već matori učitelj sikajanja na Kopaoniku, što i ne bi bilo loše.
PROFESORSKA KNjIŽEVNOST
Kako komentarišete tezu da ste na tananoj granici između pisca koji je ujedno i „profeor i bandit“ i autora zaokruženog i višestruko potvrđenog dela, koje se već smatra klasičnim u istoriji savremene srpke i jugoslovonske književnosti?
Naziv „profesorka književnost“ dao sam po čuvenim profesorima Eku i Paviću. Radi se o književnosti koja se hrani književnošću. „Banditska književnost“ duguje naziv pesniku Radu Draincu. To je književnost koja nastaje na iskustvvu. Treba prvo živeti, žestoko kao bandit, pa tek onda pisati. Ja sam pokušao da ih spojim. Izgleda, neuspešno. Niti sam postao vrhunski profesor, niti sam se istako kao bandit prvog reda. Inače, trenutno dominira profesorska književnost.
Jeste li svesni i u neku ruku odgovorni za visoke kriterijume koje ste postavili u književnosti?
Kamo sreće da sam postavio visoke kriterijume. Nisam. Pravio sam kompromise. Postaviti visoke kriterijume često znači ostati bez prijatelja, sukobiti se sa moćnim pojedincima i institucijama, biti usamljen, predodrediti sebe za kaznu. Malobrojnima je to uspelo, i zato su možda veliki.
Kako vidite srpsku književnu scenu za dve decenije na primer?
Sve zavisi od toga, kako će izgledati čitalac za dvadeset godina… Ne običan, već onaj idealni čitalac. Znam sigurno da će se Homer, Servantes i Bora čitati.
PROFIL
Milisav Savić rođen je 1945. u Vlasovu kraj Raške. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“.Bio je urednik „Studenta“ (1968-70) i „Mladosti“ (1970-72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972-1977) i „Književnih novina“ (1980-82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996). Za životno delo dobio je sledeće nagrade: Stefan Prvovenčani (2008), Ramonda Serbika, Milovan Vidaković (2014), Vitez srpske književnosti (2015). Za celokupno pripovedačko delo: Veljkova golubica (2012) i Kočićeva nagrada (2016).
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.