Pogrešno parkiranje

ZAKON O RADU

Ko će, dakle, iako još uvek nema ni jedne pravosnažne presude, biti kriv ukoliko poreski obveznici budu morali da plate najmanje 50 miliona dinara odštetu radnicima koji i dalje primaju plate iz budžeta jer su raspoređeni u druga javna preduzeća i Gradsku upravu?

Ograđuju se naši sagovornici, međutim, jer je u međuvremenu bilo nekih koji su povlačili svoje tužbe pod pritiskom rukovodećeg kadra Direkcije, te tačan broj onih koji su se povukli nije poznat. Plaćanje je sada palo na teret Grada Vranja, tačnije poreskih obveznika, koji se obavezao da će regulisati sva dugovanja.

„Mislim da je od 70 ljudi koji su radili u Direkciji, njih 60 pustilo tužbe za lične dohotke. Onda je došlo do povlačenja nekih radnika. Ja nemam nameru da se povlačim, da dajem prostora da to ide na odloženo plaćanje. Na ime regresa uzeće svi radnici preko 100.000, na ime troškova regresa preko 60.000, a na osnovu dugovanja za lični dohodak od pola miliona do milion“, kaže naš izvor.

Dragan STOJKOVIĆ, direktor Direkcije od februara 2014. do jula 2016, dakle u dobrom delu perioda koji je predmet tužbe, smatra da u Zakonu o radu nisu precizno definisane odredbe koje se tiču isplata putnih troškova i da nije jasno na koga se odnose. Ovaj pravnik postavlja pitanje da li ovo pravo mogu koristiti oni koji žive „na sto metara od radnog mesta, kilometar ili dva, ili dolaze iz drugog grada“.

„Zaposlenima je stvoren pravni osnov da ako nije precizno definisano, a nije, svaki radnik ima pravo na putne troškove. To je stvorilo konfuziju u primeni tih odredbi Zakona o radu, poslodavci nisu mogli da odrede to kolektivnim ugovorima niti da ovu oblast precizno definišu“, kaže Stojković.

Granski kolektivni ugovor u oblasti građevinarstva, kojim je obuhvaćena i Direkcija, u totalnoj je suprotnosti sa odredbama Zakona o radu o najnižoj ceni rada, smatra Stojković. To, prema njegovim rečima, znači da budžetski korisnici koji se stoprocentno finansiraju ili iz budžeta Republike ili iz budžeta lokalnih samouprava, koriste ona sredstva za isplatu ličnih zarada koja su definisana programom poslovanja, a što je u direktnoj suprotnosti sa uredbom Vlade o isplati najniže cene rada.

„Krivim finansijkog rukovodioca koji nije našao za shodno da prati propise, da zna da je u 2016. najniža cena radnog sata bila neto 121 dinar, u bruto iznosu to je oko 175. Ove godine je najniža neto cena 130 dinara, a bruto 185“, kaže Stojković.

On dodaje da je dolazilo do situacije da je, u zavisnosti od vrsta isplata u jednom mesecu (ako se isplaćuju godišnji odmori ili bolovanja), masa isplate sasvim drugačija u odnosu na prethodni mesec i da u tom mesecu cena rada bude drastično manja u odnosu na cenu rada iz prethodnog.

„Indirektni budžetski korisnik dobija određenu masu sredstava za isplate koju ravnomerno raspoređuje na 12 meseci i mora da je se pridržava, jer u protivnom Ministarstvo finansija neće odobriti lokalnoj samoupravi isplatu ličnih primanja, a ona ih neće odobriti budžetskom korisniku. Tu je onda automatski stvoren problem, jer ne može biti ispoštovana cena rada zaposlenih“, kaže bivši direktor.

Advokat Goran ILIĆ, koji zastupa 12 bivših radnika, kaže da je predmet tužbenog zahteva potraživanje zaposlenih iz radnog odnosa, i to na osnovu razlike od isplaćene do zakonom pripadajuće zarade, zatim podnose tužbe za prekovremeni i noćni rad, rad u dane državnih praznika i nedelja. Direkcija se trenutno nalazi u postupku likvidacije, ali time potraživanja tužilaca nisu ugrožena, jer je obaveze dužan da izmiri Grad Vranje kao osnivač Direkcije.

“Tužba se odnosi na period od maja 2013. do maja 2016. Ako bi utužili za period posle maja 2016, a svakako su oštećeni i nakon pomenutog perioda od tri godine, morali bi da pišu likvidacionu prijavu. Kod mene ima 12 takvih predmeta, u kojima bivši zaposleni u Direkciji ukupno potražuju između četiti i pet miliona, i to bez kamate, dok će sa kamatom, troškovima postupka i veštačenja iznos premašti pet miliona dinara. Postupak je u fazi utvrđivanja visine potraživanja finansijskim veštačenjem, a na osnovu do sada datih nalaza i mišljenja veštaka pokazuje se da se radi o značajnim potraživanjima koja se kreću u iznosima između 400 i 500 hiljada dinara po jednom tužiocu, odnosno zaposlenom“, kaže Ilić.

Novica STANISAVLjEVIĆ, likvidacioni upravnik Direkcije, nije mogao da nam pruži konkretnije informacije jer je “sve još uvek u početnoj fazi”. O kojoj se sumi novca radi, kao i da li je tužbeni zahtev tužilaca osnovan ili ne, videće se kad sud donese presudu, objašnjava on.

„Oko 60 bivših radnika je do sada podnelo tužbu, a da li se u međuvremenu još neko odlučio da na ovaj način naplati dugovanja, to ne bih mogao da kažem. Pošto oni potražuju razliku u zaradi, regres i za putne troškove, advokati su, da bi ostvarili dodatni prihod, po svakom od ovih osnova podnosili zasebne tužbe“, navodi Stanisavljević.

CENA RADA

Marjan STANKOVIĆ, direktor Parking servisa, preduzeća koje je nakon likvidacije Direkcije udomilo jedan deo radnika, kaže da su skoro svi radnici podneli tužbe, kao i da je za razlike u zaradi do sad doneta jedna prvostepena presuda, na koju je uložena žalba.

„To znači da još nijedan predmet nije završen po tužbama koje su predate. U pitanju je 85 tužbi, neke se dupliraju jer je jedan čovek tužio po više osnova. Po mom mišljenju, išlo se samo sa idejom da se ošteti preduzeće. Moglo je to da se objedini u jednu tužbu“, smatra Stanković.

Osim što je republička Vlada, koja je preko Skupštine izdejstvovala Zakon o smanjivanju zarada zaposlenima, kaže nekadašnji direktor Stojković, i sama lokalna samouprava je u 2016. dodatno smanjila za 10 posto plate zaposlenima u javnom sektoru, što je dodatno ugrozilo poštovanje najniže cene rada.

„Nije postojala logika da se ispuni najniža cena rada zbog toga što su i jedni i drugi smanjili masu zarade. I na kraju je najlakše optužiti rukovodioca preduzeća koji nema nikakve mogućnosti da utiče na to, umesto da se preispita zašto je država, a i sam Grad, smanjila plate zaposlenima. A kad se smanjuje masa zarade, smanjuje se i cena rada“, analizira Stojković.

Marjan Stanković objašnjava da su tužbe podneli oni koji su se tad vodili kao radnici Direkcije, ne Parking servisa, a odnose se i na poništaj ugovora i rešenja.

„Mislim i da postoji jedan radnik koji je primljen na neodređeno radno vreme, mimo uredbe o maksimalnom broju zaposlenih, ali da je njemu, i pre nego što je Direkcija otišla u likvidaciju, dato rešenje o raskidu ugovora“, kaže Stanković.

Iskustvo advokata govori da u sličnim situacijama sudovi uglavnom presuđuju u korist tužilaca. Neko se, očigledno, ovde pogrešno parkirao.

REGRES

Radnik sa kojim smo razgovarali tvrdi da nije problem samo u pogrešnom obračunavanju ličnog dohotka. Pošto mu nisu isplaćivali regres, tužio je firmu i za to, ali i za troškove prevoza, neisplaćeni godišnji odmor i neispravni lični dohodak.

„Ja sam najpre tražio da mi se isplati regres. Rekli su mi da će mi isplatiti kroz koeficijent. Rekao sam im da najpre direktor vrati regres koji je primio za osam godina koliko je bio na funkciji. Ako je imao platu 120.000 dinara, vratiće oko 800.000, jer je regres linearna stavka. Radnici će dobiti između 400 i 500 hiljada dinara, ako se radi o onima sa najnižim koeficijentima. Oni sa koeficijentom preko dva dobiće i čitav milion!“, kaže ovaj radnik.

„I umesto da su tada zaustavili troškove, kad su videli da se procesi gube, oni i dalje srljaju. Evo primera: Ja dobijem sudski spor o neisplaćenim zaradama, naplatim u neto iznosu, a kasnije vidim da mi nisu uplatili poreze i doprinose. Kažu to nije sud naložio, zamislite!“, u neverici je on.