Drugar, asfalt se ne jede

LOŠE VREME ZA UMIRANjE: U januaru 2012. od Badnjeg dana pa narednih deset dana, na Besnoj Kobili neprestano je padao sneg. To ni u maju nije pitom, a oduvek je bio siromašan, kraj. Ko god je dorastao do opanka broj 35 sišao je u Vranje, pa ili tu ostao ili se osmelio put Leskovca, Niša, Kragujevca, Beograda… u potrazi za boljim životom koji ni u kafanskim pesmama nije veseo. Taj  je sneg, najdublji u poslednjih dvadeset godina, zavejao već upale krovove napuštenih kuća, i tek ponegde u njima par staraca što su ostali uz kravu ili ovce, od čijeg mleka uporno prave sir za unuke u gradu, pošto niko nema srca da im kaže da ga deca njihove dece odavno već ne jedu, jer im smrdi.

U jednoj kući do koje su se probili vatrogasci spasioci, i ja sa njima, zatekli smo ženu srednjih godina i roditelje njenog muža.

Starcu su od mraza bili otpali nokti na nožnim palčevima, jedna noga bila mu je plava, a iz rana je tekla krv. Sedeo je pored šporeta, oslonajajući ruke o štap, i ćutao. Bilo je mračno zbog snega koji je spolja nalegao na prozorska okna.

„Ne možeš da ga odvedeš kod lekara“, vajkala se njegova otresita snaja. “ Kao da ga nema. Ne dao Bog da umre, kako ćeš da ga sahraniš?“

„Na proleće“, ogalasio se Radosav da prekine neprijatnu tišinu.

BUJANOVAČKA ŠARENICA: „Bolji život? Nema boljeg života, sve će gore i gore da bude! Bolji život je samo da uzmem kanap da se obesim!“, izgovoreno kraj seoske česme… je li drugačije u Lučanu od iste takve, gorke, muške, rečenice negde u Šumadiji?
I jeste i nije – jer u Lučanu žive Albanci. A oni su, je li…

„Ja da tebe kažem, drugar…“ Svi moji sagovornici u Lučanima te 2010. hteli su da govore srpski, samo što mlađi nisu znali dobro, pa su onda ostali u glas prevodili… „Ja da tebe kažem, drugar… asfalt se ne jede!“, rekao mi je kraj lučanske česme Ekrem Š., onaj što je pominjao i konopac.

U Bujanovcu, na koji su upućeni, ništa ne radi. A i ono malo pogona što se otvori, a posle se o njima u Beogradu mnogo piše, zatvoreno je za Albance, jedan je kazao, a ostali su potvrđivali klimanjem glavom. Jedan mi je Bujanovčanin tvrdio da čuva snimak Miškovićeve izjave da mu se „Maksi u Bujanovcu ne isplati, ali ga drži da Srbi imaju gde da rade“.

Stanovnici Lučana, a i u ostalim albanskim selima je slično, dele se na one koji imaju rođake u inostranstvu, i one koji ni od koga ne mogu da očekuju pomoć.

Ćani I. je radio u „Simpu“ devet godina, a otišao je ’93. kad su ga premestili u pogon kod 50 kilometara dalekog Trgovišta. „Plata mi nije bila dosta za autobusku kartu…“ A zbog posla u „Simpu“ je napustio Nemačku… Sad nema nikog u inostranstvu. Sin mu radi na građevinama u Vranju, Leskovcu…

„Albanci rade tamo, Srbi ovde, kako se pogode…“

JAGODINO IZVINjENjE: Stajevac je – objašnjavao sam čitaocima 2011. godine – selo u opštini Trgovište u kojoj od oko 6.000 stanovnika, a tek njih 300 prima platu koja nije iz budžeta države. Od toga – 90 ih je zaposleno u „Simpovoj“ fabrici tepiha, a od toga – 85 žena.

U Stajevcu su ručno pravili tepihe od otpadaka kože iz drugih „Simpovih“ fabrika. Ali, koža je kruta, i rad sa njom je težak, ali kažu da su takvi tepisi idealni za letnje vreme, jer rashlađuju tabane. Za mesečnu platu jedne radnice mogla su da se kupe dva i po metra kvadratna tog tepiha…

Pokrete prstiju radnica i doslovno je nemoguće registrovati okom – po njih dve rade za jednim razbojem, na jednom tepihu, a ruke im se stapaju u izmaglicu koju bi mogao da razloži jedino usporeni filmski snimak.

„Gledaj, mnogo je prosto, uzmeš dve niti, između proturiš ovu trakicu od kože, okreneš desni kraj, zategneš i spustiš na potku. I sve tako…“, bio bi opis posla.

Jagoda S. za razboj je prvi put stala ’77. godine.

„Težak je posao, bole prsti, jagodice sasvim utrnu“, rekla mi je.

Prsti su joj, kao i kod ostalih njenih koleginica tih godina, bili iskrivljeni od vezivanja čvorova.

„Šta ću?Muž ne radi, sin ne može da se zaposli, ćerka ide u srednju“, izvinjavala mi se zbog obogaljenih šaka.

PROFIL:

Momčilo Moca Petrović je rođen 1959. godine, u Nišu. Posle završene gimnazije, upisao je teorijsku fiziku, ali ga je, već za vreme studentskih dana, put sa fakultete odveo u novinarstvo.

Sa novinama, šlajfnama i olovom, prvi put se susreo 1980. godine, u redakciji lista „Student“, u Balkanskoj 4. u Beogradu, gde su prve korake učila i zanat pekla gotovo sva velika imena srpskog novinarstva. Prvi stalni posao mu je bio u redakciji lista „Mladost“ čiji je izdavač bio Savez omladine Jugoslavije. U „Studentu“ i „Mladosti“ Petrović je izgradio svoj specifičan stil novinara reportera, koji ga potom vodi u redakcije „Ilustrovane politike“, „Duge“, NIN-a…
Potom postaje glavni i odgovorni urednik prvo „Intervjua“, potom „Balkana“ i  „Blic njuza“, a nešto kasnije zamenik glavnog urednika „Blica“ i Tijanićevog „Građanina“.

Bio je izveštač bukvalno sa svih ratišta sa prostora bivše Jugoslavije.

Napisao je četiri knjige.

Petrović je dobitnik svih nagrada na Međunarodnom festivalu reportaže „Interfer“ u Somboru“ i više pojedinačnih nagrada za novinske priče i reportaže. Godine 2010. dobio je godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije (UNS).

Otac je dve ćerke.