U slikanju sumorne svakodnevnice, Bora koristi već isprobani pripovedački postupak, posebno onaj iz „Božjih ljudi“. Sve priče vrte se oko jednog, netipičnog lika, koji se uvodi majstorski kroki-skicom njegovog izgleda i karakterstičnih uzrečica. „ Celom Beogradu poznat je on“, tako počinje priča „ Brat Ilija“. A poznat je, između ostalog, što svakog naziva bratom ili sejom.
Priče su u „Beogradskim novinama“ objavljivane pod zajedničkim naslovom „Beogradske šetnje“. Dakle, u njima nema enterijera, toliko dragog piscu vranjanskih priča: sve se događa na ulici, na pijaci i kafani. A od svih mesta Bori je najdražija Skadarlija. Valjda što ga taj kraj, s niskim kućicama, za razliku od palata u Knez Mihajlovoj, podseća na vranjanske sokake. I što u skadarlijskim prčvarnicama može da sretne nekog svog zemljaka, ako ne baš Vranjanca onda nekog Rekaliju, Makedonca, čiji mu je jezik i mentalitet blizak.
Kao što nije izmišljao svoje božjake, odnosno kao što je za većinu svojih likova uzimao, u ranijem stvaralaštvu, stvarne osobe, to isto radi i u beogradskim pričama. Jedan od najpoznatijih stvarnih likova je glumac čiča Ilija Stanojević, drag Bori jer je maestralno igrao Mitkea. I Djura iz priče „Prodaja bonbona“ stvarni je lik, jer u novoj priči, posle nekoliko meseci, Bora otkriva da junak nije zadovoljan kako ga je opisao.
Objavljivanje priča u novinama omogućava Bori da komentariše ranije objavljene. Ovaj postupak, poznat već iz „Don Kihota“ ili „Tristama Šendija“ Bora uvodi i u priči „Nove crkve“. Na početku priče Bora iznosi niz primedbi, doduše u šaljivom tonu, na račun svoje žene; okupacija posredno unesi nemir i nesuglasice u porodične odnose. Ali, Borino pisanje prekida žena, koja je potajno, stojeći iza njegovih ramena, pročitala taj početak. Ona mu kaže da se mane pisanja o privatnom, porodičnom životu. I savetuje ga da piše duže feljtone, tako će mu biti veći honorar (Bora tako priznaje da te priče piše i objavljuje iz nužde, da bi prehranio porodicu). U jednoj drgoj priči Bora govori kako je po povratku iz Bosne, gde je bio u zarobljeništvu, pronašao, valjda u štampariji, 3000 primeraka „Božijih ljudi“; eto prilike da od prodaje knjiga nabavi brašna, mesa, masti. No, nijedan knjižar neće da prodaje „Božije ljude“, izgovorajući se da takvu vrstu knjiga slabo ko kupuje. Spas dolazi od nekog piljara, inače stalnog posetioca Borinog kafanskog stola u Skadarliji: on knjigu izlaže na pijaci, zajedno sa peršunom, suvom slaninom, kobasicama i drugim potrepštinama tako traženim u vreme rata. Bori honorar ili zaradu isplaćuje u namirnicima. „Bože, bože, kakva je čudna sudbina čovečija. Eto oni prosjaci,božjaci koji su za života gladovali, od gladi i umirali, kako dočekaše da se sada, posle smrti, baškare među ovolikim zemaljskim blagom i nasladom“, završava priču Bora.
Po završetku rata, Bora će nastaviti da objavljuje u listovima priče sa tematikom iz okupiranog Beograda. Iako mu sada nad glavom ne vise makaze austrougarske cenzure, nema nekih bitnih promena u njegovom pogledu na okupacijsko vreme. Opet se okupatori ne pominju, osim što se u jednoj priči pojavljuje vojna patrola koja proverava lične isprave prolaznika. I opet je to priča o onima sa uvučenim i prelivenim stomakom.
Borine beogradske priče sigurno ne spadaju u vrh onog što je ovaj pisac napisao. Ali one odaju – nema sumnje- prisustvo majstorske ruke. Beograd pod okupacijom, a posebno Skadarlija, izgleda siromaški, otužno. Jedini koji su u takvom Beogradu zadovoljni jesu u špekulanati ili zabušanati, kako ih Bora naziva. I prema njima Bora ne krije reči prezira i gađenja.
Od napada zbog saradnje u okupacijskim novinama Boru niko nije branio. A onda su došli i napadi iz samog zavičaja, od nezadovoljnih junaka, poput onog Djure, prodavca bonbona u okupiranom Beogradu.
Sve je to zagorčalo poslednje godine života velikog pisca. Da je Bori bilo teško, da ga je obuzela stvaralačka malodušnost, vidi se to iz čuvenog razgovora sa Branimirom Ćosićem. Kakva umetnost, kakva književnost, posle svih ratnih grozota koje je proživeo, uzvikuje Bora
I književna istorija i zavičaj ispravili su nepravde prema velikom piscu.
Bora je postao zaštitni znak Vranja. Može se Vranje ponositi mnogo čime, ali među tim ponosima Bora je na prvom mestu.
Jedan od zaštitnih znakova Vranja je i Borina nedelja, koja se održava, evo, već pedeset jednu godinu. I zato pomalo čudi što se ponekad upravo u samom Vranju nema razumevanja za ovu kulturnu manifestaciju, takođe jedan od ponosa grada. Time se donekle povređuju i Borine stare rane, za koje smo mislili da su odavno zalečene.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.