NISU KRIVA DECA
Utisak je da ta vaša generacija nije ostvarila domete kakvi su mogli da se očekuju. Zašto?
Nije da nismo,rezultata je bilo na kadetskim i juniorskim prvenstvima tadašnje države Srbije i Crne Gore.Uvek smo bili u samom vrhu,iza nas su ostajale ekipe poput Paritizana, Sintelona, Crvenke, Proletera, Železničara, Sutjeske… Ja sam na juniorskom državnom prvenstvu bio najbolji strelac takmičenja.Problem je onda nastao kad su nas jedostavno odvojili, pola nas je prešlo u prvu ekipu, pola se razočaralo i ostavilo rukomet. Nismo bili krivi mi, deca, nego oni koji su vodili politiku i pravili strategiju kluba. Baš šteta.
RK Vranje ste napustili 1999. godine i prešli u Kostolac. Šta je bio razlog vašeg odlaska iz Vranja?
Svaki mlad čovek treba da ima neke ciljeve u životu, meni je bio cilj da napredujem.Odigrao sam fantastičnu sezonu za RK Vranje, prevazišo tu sredinu, tu ligu, hteo nešto više a u tom trenutku je cilj bio Super liga.
Iz Kostolca dolazite u BSK Hebu, a potom odlazite u niški Železničar, gde ste igrali do 2002. Po čemu pamtite ovaj period?
Kostolac je moj prvi izlet, super liga, drugi stil treninga, a ja mlad momak, prvi put odlazim od kuće.Tu sam doživeo i osetio i ružnu stranu profesionalizma, sve se skupilo, prvo povreda prepona pa onda je krenuo haos u državi, promena vlasti,demonstacije, prelazim u BSK, prelep period proveden u Bujanovcu, samo reči hvale za ljude koji su vodili tada klub.
Odlazite u Italiju. Najpre u Citta S.Angelo!!!!!!!, onda od 2003. do 2005. u Sasari, a potom u Bresanone. Šta obeležava ovaj deo vaše karijere?
To mi je bio jedan stepenik više. Italija, novo sve, drugi svet, mentalitet, ljudi, jezik. Ali sam imao samo jedno u glavi -moram uspeti.Trenirao sam po šest sati dnevno, sa ekipom i individualno. Onda su rezultati počeli da dolaze sami. Iz !!!!!!!!!!!Citta S.Angelo odlazim na Sardiniju, tj u Sassari, postajem prvi strelac u italiji. Život kao u snu, i onda ružna strana sporta, teška povreda Ahilove tetive, operacija, oporavak. Nisam klonuo, prelazim na sever italije, u Bressanone, i opet ona lepša strana sporta, finale prvenstva, jedan od najvećih uspeha ekipe.
Sledi Beč, pa opet Italija, a jedno vreme igrali ste i u Grčkoj. Vraćate se, ipak, na Apeninsko polustrvo. Čime vas je toliko privukla Italija?
Primamljiva ponuda iz Austrije, od ekipe !!!!!!West Wien iz Beča, uslovi idealni, ali život, ljudi hladni, Austrijanci…Sledi povratak u Italiju, sviđa se meni Italija, nešto jače od mene. Onda svetska ekonomska kriza baš počinje da se oseća, dolazi mi ponuda iz Grčke koju nisam mogao da odbijem, ostajem dve godine i tamo sam shvatio da nije sve u parama. Ipak je za mene Italija, pa sledi povratak.
I danas ste u Italiji. Koliko još planirate da aktivno igrate?
Da u Italiji sam, trenutno sam u Trstu, posle skoro 20 godina profesionalnog igranja u 16 ekipa, posle postignutih preko 1500 golova u italijanskoj najjačoj ligi,mislim da mi je ostalo još mesec dana do zaslužene sportske penzije. Toliko od mene. Ali nije ni tako lako i jednostavno ostaviti nešto u šta si uložio skoro pola života
Šta posle igračke karijere. Ostajete u rukometu ili imate druge životne planove? Italija ili Srbija?
Celog života ću biti u sportu, to mi je u krvi, ali ozbiljne trenerske ambicije nemam, sad su svi treneri, a to je veoma zahtevan posao a ne baš siguran i isplativ. Pokrenuću svoj privatni biznis, na relaciji Srbija-Italija
Vi ste u rukometnim krugovima poznati i kao veliki ljubitelj književnosti. Otkud ta sklonost? Šta sada čitate?
Da bi dugo trajali u sportu morate biti disciplinovani, odgovorni, spremni na mnogo odricanja, moj moto je RAD, RED, DISCIPLINA, za sportistu su najbitniji trening, ishrana i odmor. Dok odmarate telo i mišiće za sledeći trening i napore, morate odmoriti i opustiti mozak, a za tako nešto je najbolje dobra knjiga.Čitam sve šta mi dođe do ruku, trenutno Noć Djenerala Vuka Draškovića.
Koliko često dolazite u Vranje? Uspevate li da održite vezu sa rodnim krajem?
U Vranju sam samo kad mi obaveze dozvoljavaju, kad je pauza u prvenstvu, oko nove godine i na leto kad nam je duža pauza. Dugo godina sam vani tako da sam se navikao, ali uvek je lepo vratiti se u Vranje.
Pratite li zbivanja u vranjskom rukometu? Reklo bi se da ovaj, jedno vreme najpopularniji sport u Vranju, ne uspeva već duže vreme da ispliva iz krize?
Iskreno ne pratim baš, samo to što pročitam u vašim novinama.Vranje je specifična sredina. Kad sam ja počinjao da igram grad je živeo za rukomet. Vranjska hala sportova je bila mala da primi sav narod, navijači su ostajali ispred, kakav je to doživljaj bio, čuveni Šeki vođa navijača, pa trubači, najbolja publika u državi, a sad pedesetak ljudi dođe, žalosno. Problem je u tome što se sve vrti oko nekolicine ljudi, i to traje poslednjih 40 godina. A oni jedno drugog ne mogu očima da gledaju, a zarad ličnih interesa glume da su u ljubavi i harmoniji. Sve dok je takav odnos u klubu uspeha neće biti, klub prvo treba da se voli i da se doprinosi, a ne živi na račun ionako siromašnog kluba koji treba da postoji zbog naše dece.
ŠOTE, DULE, ŠEF, ROBI
Vranje je dalo mnogo kvalitetnih, čak vrhunskih rukometaša ali nikada kao klub nismo uspeli da postignemo značajnije rezultate. Zašto?
Zato što se nikada nije radilo planski. Za uspeh treba mnogo ulaganja, strpljenja, rada, ne stvara se igrač i ne dolaze rezultati preko noći. Svake godine se menjao trener, u stvari sve se vrtelo oko trenera kao što su Šote, Dule, Šef, Robi. Ne kažem da nemaju kvalitet, u stvari oni su nas sve stvorili, nego im se nije dalo da rade na jedan duži period. Da bi se videli rezultati, treneru trebaš dati ekipu na duži period, recimo na četiri godine,to ti je jedan olimpijski ciklus. I, da, uvek se mešala politika u sport, bitne odluke u vezi igračkog i trenerskog kadra donosili su ne baš kompetentni ljudi koji su bili u upravi, imali moć. Koji nisu ni fizičku kulturu u školi radili.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.