Vučiću, daj nam ‘leba umesto puteva

Ulazimo, po preporuci, u jednu od kladionica, u kojoj nas radnik upućuje igrače. A oni – spremni za priču. Mišljenja su da je narod izgubio poverenje u političare, ali i da sve, i Srbe i Rome, očekuje bespoštedna borba za život. Kažu nam da očekuju više pomoći za Vranjance romske nacionalnosti. Nadaju se i da „će biti bolje, a koliko bolje, to je već znak pitanja“. Verovatno im je nada samo ostala. Realni i opipljivi parametri, poput povećane stope zapošljavanja ili diskriminacije, više nisu relevantni. Naglašavaju svi od reda da su Romi radan narod, da je veliki broj onih koji su nekada radili u fabrikama, a koje su u međuvremenu otišle pod stečaj, pa na istorijsko đubrište. 
U institucijama, priča nam drugi čovek, takođe nailazi na otpor i, kako reče, „prebacivanje lopte“ iz kancelarije u kancelariju, sve kako bi se drugi pozabavili njihovim problemima. Na konkretno pitanje o favoritu na izborima, kao iz topa nam odgovara da je Vučić favorit, ali da se ne nada nekom boljitku, „sve i da Vučić pobedi“.
„Ljudi pate“, kratak je, ali i više nego jasan bio ovaj gospodin, pogodivši pravo u metu.
Veruje da će Vučića u drugom krugu sačekati Šešelj, njegov nekadašnji učitelj i politički otac, a da za Sašu Jankovića u drugoj rundi nema mesta. Ima decu, ali „jedva krpe kraj s krajem“. Jada se da mesečno na dažbine za komunalije, struju, vodu  i slično potroši između 150 i 200 evra. Priča da je u razgovoru sa drugarima „Vučić ostavio najbolji utisak“.
„Vučić sigurno dobija. Radi dobro, pa što da ga ne pomognemo. A mi građani gulimo kore, i gulićemo ih još“, proročki će on.
Pitasmo ga, kad je već za Vučića, koliko je njemu smanjio penziju onomad, a on nam odgovori da je korisnik socijalne pomoći i da mu ništa nije oduzeto. Mnogo je razloga, objašnjava, zašto je aktuelni premijer to uradio.
„Sad nije trebalo ni ovo sitno, jedan ili dva posto, da poveća plate i penzije. Sa tih sto dinara ja sam isti čovek“.
Objasni nam, zatim, da je zajedno sa svojim sinom bio učesnik rata u Vukovaru, te da je sin kao trajni vojni invalid svojevremeno primao više od (tadašnjih) 30.000 dinara. Danas ta mesečna nadoknada jedva prelazi 5.000. Kaže, nisu Romi protiv svoje države, ali istovremeno podseća da  mladi imaju tendenciju ka begu u inostranstvo.
„Svakom Ciganinu telo je u Nemačkoj, a duša ovde“.
Vraćamo se u dvorište one majke četvoro dece sa početka. Udata je i već šest godina živi u Švedskoj, a u Vranju će boraviti kratko, u poseti je porodici. Ona priča da skandinavske zemlje plaćaju svojim stanovnicima i komunalije i stanove i školovanje za decu! Prenosi nam, takođe, i svoja iskustva rečima koje sve u Srbiji navodi na razmišljanje.
„U Švedskoj čim neko navrši 65 godina starosti, automatski odlazi u penziju“.
TITO
Jedna baka u istom dvorištu nam pak reče da nema svrhe da glasa jer od toga nema prihoda. Nemaština je na svakom koraku prisutna, a moral Roma srozan. Sa setom se sećaju osamdesetih godina i vladavine Broza, kao i da se, „dok je Tito bio živ, jelo i pilo“. Sad narod gladuje.
Aktuelni su i kursevi nemačkog, pre svega, ali i drugih jezika kojima je moguće sporazumeti se u Zapadoj Evropi. Vredno i rednovno ih pohađaju i Romi, mladići i devojke sas kojima smo razgovarali. Nije, dakle, ovo u povoju samo kod lekara. Jedan nam reče da je muzičar, ali da planira da u Nemačkoj potraži sreću.
Jedan gospodin nam sa druge strane ulice dobacuje da se nismo hleba najeli otkad  se politika umešala u vojsku i policiju. Nekad je, priča, kilogram paradajza iz Makedonije koštao jedan dinar, gađali su se njime. 
„Tad je u Vranju bio život, a ne sad“, slažu se meštani Gornje čaršije.
Ona baka apeluje na Vučića „da nam da hleba da jedemo, umesto što puteve pravi“.
I dok su jedni za Vučića, drugi bi da beže u bolju budućnost, glavom bez obzira. Iz Gornje čaršije, Vranja i Srbije, pa kud ih noge nose. Nemaština je poprimila neslućene razmere, a perspektive ni na vidiku. Stoga nas i ne čude težnje vranjskih Roma, koje se podudaraju sa većinom populacije u zemlji. Sačekaćemo i te aprilske izbore da vidimo na čemu smo. Sa nestrpljenjem ih iščekaju i Romi. Verovatno je pitanje koje se postavlja samo na koju se stranu sveta otisnuti.
 

TRAŽE GLASOVE OD SIROTINjE
 Neformalno razgovaramo i sa nekim korisnicima socijalne pomoći, koji nam opet ponavljaju da se kod Tita bolje živelo, a da su u ovom i ovakvom Vranju ljudi gladni i bez perspektive. „Ne mogu da plaćam, nemam od čega“, samo je jedan od komentara koji ilustruje ozbiljnost situacije u kojoj se nalazi ova manjinska grupa.
„Za ministre, policiju i druge belosvetske uvek mora da ima, za sirotinju ništa. A od sirotinje traže glasove“, vapije naša sagovornica, mlada žena i majka. 
Kaže nam da nisu Vranjanci izolovan slučaj, ka zapadu i severu Evrope kreću i ovi iz Niša, Leskovca, Bujanovca, čak i Beograda. Kriza je svugde.
“Ovde se razbolite, a lekar vam umesto da vas pregleda i prepiše odogovarjuću terapiju, traži cigatete i sokove. U inostranstvu su veoma ljubazni, ne obraćajući pažnju na nacionalnost,  ekonomski status i platežnu sposobnost ljudi, već neguju neke druge vrednosti”.