Očekivao sam makar izvinjenje

HVALA NA PITANjU: Kada je došao taj petak, dan pred početka Nove godine, kada su se svi spremali za slavlje, doktori nisu znali šta sa mnom da rade. Tražio sam opravdano uput za Niš i poslali su me. Pred sam polazak tog petka, nisam prepoznavao ljude, predmete, nisam bio orjentisan u vremenu i prostoru.. Kada sam odlazio sam za Niš i video puno mojih rođaka kako plaču. Sad kad mi neki kažu da su bili tu, ja samo slegnem ramena jer ne mogu da ih se setim. Čak i danas imam problem – pre neki dan nisam mogao da se setim imena mojih prvih komšija.
Kada me danas, posle tri meseca pitaju, kako si, hoću da im kažem istinu, pa odgovaram: dobro, hvala na pitanju.ON LAJN: Očekivao sam makar izvinjenje. Samo da se javi i kaže mi: pogrešila sam, dešava se. To bi trebalo da bude naslov ovom tekstu, da se čuje, da para uši. 
Od nje, međutim, ni glasa.
Sramota za ZC Vranje, sramota za vreme u kome živimo.
Da ironija bude veća, u emisiji televizije Vranje, u četvrtak 2. februara 2017. godine, povodom mog pisanja u novinama Vranjskim, direktor Zdravstvenog centra Vranje, dr Dragan Veličković, ginekolog, partijski kolega dotične upravnice, pričao je da dr Ljiljana Antić ne može da bude 365 dana – on lajn, na radnom mestu, ne pominjući njeno sastančenje od ponedeljka do petka i pravdajući njeno odsustvo manjkom lekara. 
Ni kod gospodina direktora nigde ne beše ono – izvinite.
A, pojedine lekare treba da bude sramota, jer očito imaju problem sa snalaženjem na funkcijama i organizacijom poslova. Očigledno, gospodin direktor nije čuo za Zakon o zaštiti prava pacijenata. On ne prihvata odgovornost što mi pomoć nije ukazana na vreme i neće da prizna da je time moj život bio doveden u opasnost. 
 

DOSTAVIĆU DOKAZE: Nisam ja tražio da menjaju prozore u šok sobi na Hirurškom odeljenju, iako su tih dana temperature napolju bile izuzetno niske. Zato su sestre stavljale jastuke da bi bar malo zaštitile bolesnike. 
Nisam tražio ni posebnu negu, kad su ulazili u šok sobu oni, kojima sam gledao ponekad kroz prste u saobraćaju. Trebalo je samo da rade svoj posao kako valja. Nisam tražio da me nose na pregled na Interno odeljenje. Iznemogao, sa katetrom u ruci, teturao sam se po snegu. Više nisam mogao ni na nogama da stojim.
Svi su ćutali o mom zdravstvenom stanju, a ja sam ležao i krvario. Govorili su mi samo, da je opasnost prošla, a ja sam u vranjskom Zdravstvenom centru prolazio pakao. 
U šok sobi u Nišu, od nas desetorice, za šest dana je umrlo njih šestorica. Svi su ležali pored mene u istoj sobi. Svaki put, kada bi neko „odlazio“, ja sam se pokrivao čaršafom, jer to više nisam mogao da gledam. Pitao sam se, kada je morala da usledi operacija, zašto se ona nije dogodila, dva tri, četiri dana ranije u Vranju.    
Mislim daje sada opravdano moje pitanje hoće li nadležni u ZC, posle svega što se dogodilo, i dalje da brane svoju upravnicu? Da li su protiv nje  preduzeli mere disciplinske odgovornosti? Šta je sa njenom i njihovom zakletvom?
Još sam na bolovanju. Nisam saovim upoznao ni zdravstvenu inspekciju, ni tužilaštvo, lekarsku komoru, ministarstvo.  Neki će se, siguran sam, pronaći i prepoznati u ovom tekstu, pa će reagovati. One druge ja ću lično obavestiti. Dostaviću im sve dokaze, jer se nikoga ne plašim.

VERUJEM U PRAVDU:  Ne radim ja sve ovo zbog mene. Ja sam isuviše dobro osetio i poniženje i bol i nebrigu i nemoral. Ovo je samo moja želja da se ljudska i građanska prava zaštite od neprofesionalnih i nestručnih pojedinaca u belim mantilima. Da se lekarska greška dr Ljiljane Antić, o kojoj se ćuti, više nikome, nikada i nigde ne ponovi. Neke stvari ne možemo promeniti danas, alI ja verujem u sutra. 
Ovo je moja priča i moja istina. Ne bih voleo da se ona dogodi vama i vašima. Ja ne mogu da promenim zdravstveni sistem, ali verujem u pravdu.