Mlinar, ratar, malinar

„Nije bio baš neki đak, ali je iskazivao preduzimljivost i vrednoću“, govorili su profesori o Miti Rizovu koji je davne 1993. godine registrovao preduzeće pod nazivom „Mita“ D. O. O. i uskoro kupio prodavnicu Zemljoradničke zadruge „4. Juli“ na železničkoj stanici u Vranjskoj Banji, a zatim i susednu imovinu banjske zadruge. Radeći danonoćno uvećavao je kapital firme i širio oblasti poslovanja, od transporta, do gvožđare i poljoprivredne apoteke, da bi 2005. otvorio i sopstvenu pekaru kada je na vrhuncu ekonomske moći zapošljavao 145 radnika.

Nekoliko godina kasnije, sada već krupan biznismen Mita Rizov otvara i stovariše građevinskog materijala, a 29. oktobra 2010. potpisuje ugovor o dodeli „bespovratnih sredstava za podsticaj investicija“ u iznosu od 204.000 evra sa Mlađanom Dinkićem, tadašnjim ministrom ekonomije i regionalnog razvoja i liderom Ujedinjenih regiona Srbije (URS), radi izgradnje i opremanja mlina za mlevenje žita gde će zaposliti 51 radnika. Obraćajući se prisutnima ispred mlina, uz so i pogaču, ministar Dinkić je poručio „da je investiranje u privredu jedini put oporavka srpske ekonomije“, otvarajući istovremeno brojne dileme o pozadini veze Mite Rizova sa nosiocima političke moći u zemlji i na lokalu, pa se o njemu sve više govorilo kao o čoveku koji može da otvori sva vrata vlasti i finansijske moći. Nela Cvetković, tadašnja potpredsednica Gradskog odbora URS, na čijem se čelu nalazio Uroš Trajković, međutim, ističe da Rizov nije dobio bespovratna sredstva iz Agencije SIEPA poput vlasnika preduzeća „Sanč“ Srđana Dejkovića, već da su u pitanju sredstva iz Fonda za razvoj Republike Srbije.

„Koliko se sećam, radi se o novcu iz Fonda za razvoj čiji je predsednik Upravnog odbora bio upravo ministar Mlađan Dinkić, i to nisu bila bespovratna sredstva, već kredit pod najpovoljnijim uslovima, grejs periodom od godinu dana i kamatnom stopom od jedan odsto na godišnjem nivou“, tvrdi Nela Cvetković.

Mita Rizov pak potvrđuje da je bio u obavezi da vraća sredstva koja je uložio u izgradnju mlina.

„Od države sam dobio 204.000 evra pod povoljnim ualovima, ali sam četiri godine morao da držim 50 radnika u mlinu i obezbedim bankarske garancije za kredit i vratim taj novac na vreme, jer je mlin u prvim godinama uspešno radio prerađujući 70 tona žita dnevno“, kaže Rizov.

Već u prvim mesecima 2013. godine, dok se uveliko pričalo o Miti Rizovu kao dosta „surovom“ gazdi koji prima i otpušta radnike poput „protočnog bojlera“, ne isplaćuje plate (vidi okvir), dovodi zaposlene na poligraf, nastupa brodolom firme „Mita“ D. O. O. posle skoro dve decenije rada i postojanja. Na predlog poverilaca, dve banke i nekoliko dobavljača, Privredni sud u Leskovcu uvodi stečaj o čemu sa dosta gorčine i sete govori sam Rizov.

„Uništili su me poverioci manipulanti, surovo i neljudski, jer je dobavljač iz Vršca blokirao naš račun na 10 miliona dinara zbog faktura koje je uradio na ime nabavljene kuhinjske soli i to kao da se radi o količini soli za punih 17 šlepera“, jadikuje Rizov.

Ta blokada bila je uvod u stečaj Mitine firme, kada će ovaj biznismen iz, pre dve i po godine, ostati i bez mlina i stovarišta građevinskog materijala na koje su banke poverioci aktivirale hipoteku i već u više navrata pokušale da na licitaciji prodaju ovu imovinu. Radilo se o hipotekarnim kreditima i zaduženju firme u dve banke u iznosu od 600.000 evra, pa je Mita ostao i bez mlina i stovarišta, ali je deo nepokretnosti ostao u vlasništvu bivše njegove supruge Dragoslave nakon brakorazvodne parnice. Ona je osnovala novu firmu, „MitaMD“ (Mita i Dragoslava, primedba S. K. ) koja je nastavila da radi deo poslova nekadašnje firme u stečaju. Sam Rizov demantuje da ima bilo kakve veze sa preduzećem bivše supruge.

„Sa firmom Mita MD nemam ništa, to nije moja firma, ona ima pekaru, market i poljoprivrednu apoteku, a bavi se i poljoprivrednom proizvodnjom, ali, opet kažem, sa tom firmom nemam ništa, već sam samo radnik“, priznaje Rizov.

Baš ta priča o organizovanju poljoprivredne proizvodnje, ratarstva i gajenja malina, u kojoj je, van svake sumnje, implementirano učešće i samog Mite Rizova, makar bio samo „radnik“ u preduzeću bivše supruge, ponovo otvara dileme o privilegovanom položaju neuništivog Mite u ovoga puta strukturama lokalne samouprave. Tokom 2014. godine, dakle, godinu dana kasnije nakon zavođenja stečaja u preduzeću „Mita“ D. O. O, zakupio je ukupno 170 hektara poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na konkursu Grada Vranja, na kome je organizovao proizvodnju pšenice, kukuruza i suncokreta, a na 17 hektara zasadio maline. Rizov ponovo naglašava da maline i ostalu „poljoprivredu“ drži firma sa kojom on „nema ništa“, a to je „Mita MD“ čiji je vlasnik i zakonski zastupnik u APR-u njegova bivša supruga Dragoslava.

„Tačno je da smo na licitaciji 2014. dobili zemljište u Pavlovcu i Neradovcu koje je bilo svojina nekadašnjeg Poljoprodukta, a sada je u državnom vlasništvu čiji je korisnik Grad Vranje. U odnosu na ostale ponuđače, ponudio sam najbolju cenu, 22.000 dinara po hektaru godišnje, dok su neki ponudili znatno manje. A čekalo me je krčenje propalih vinograda, šume i svakojakog rastinja, što me je koštalo oko 100.000 evra“, ističe Rizov.

Tragom priče o zakupu zemljišta u državnoj svojini od strane „nesalomivog“ Mite Rizova, oglašava se i Žikica Antanasijević, pomoćnik gradonačelnika za poljoprivredu u prethodnom sazivu, koji je bio i predsednik komisije za davanje u zakup državnog zemljišta. Antanasijević negira da je Rizov bio privilegovan u tom postupku.

„Firma Mita ponudila je najveću cenu, čak tri puta veću od ostalih. On je ponudio 22.000 dinara po hektaru godišnje, dok su ostali nudili 6 do 7.000 dinara, pa je logično da je komisija izabrala najpovoljniju ponudu u postupku koji je predstavljao sistem zatvorenih ponuda“, objašnjava Antanasijević.

I Zoran Antić, bivši gradonačelnik, demantuje da je firma „Mita“ bila privilegovana u nadmetanju za zakup zemljišta u državnoj svojini u Pavlovcu i Neradovcu.

„Mita Rizov nije bio privilegovan, već je Gradsko veće odlučilo na predlog komisije da prihvati najpovoljniju ponudu, a to je bila ponuda njegovog preduzeća. To je sve proverljivo i postoji odgovarajuća dokumentacija“, tvrdi Antić.

Dragan Aleksić, vlasnik preduzeća „Nutriko“, međutim, iznosi ozbiljne primedbe na račun lokalne vlasti u Vranju zbog odnosa prema Miti Rizovu, ne shvatajući kako mu i na koji način polazi za rukom da, iako neuspešan privrednik, uspe u nameri da dobije blagonaklonost ljudi na vlasti bez obzira na štetu koja nastaje iz takvog dila (vidi okvir).

Konačno, na pitanja da li je ovaj po svemu protivrečan privrednik iz Vranjske Banje  odista favorit i miljenik vlasti ili samo paradigma aktuelnog političko-društvenog miljea, te da li je najuspešniji kao klasičan srspki biznismen ili mlinar, ratar i malinar, možda najbolji odgovor može da pruži taj famozni poligraf na koji je navodno dovodio svoje radnike!

DRAGAN ALEKSIĆ, VLASNIK „NUTRIKA“

Smišljeno podignuta cena zakupa

Dragan Aleksić, vlasnik fabrike stočne hrane „Nutriko“ u Suvom Dolu, ne skriva da je ogorčen odlukom Grada Vranja da pre tri godine na konkursu za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini favorizuje Mitu Rizova.

„Ako neko ko nije stručan za poljoprivredu, kao Mita Rizov, uzme 150 hektara u zakup odlukom Grada, a preduzeće mu je već godinu dana u stečaju, onda ne možemo a da se ne zapitamo kako je to moguće i ko je dozvolio tako nešto“.

Vlasnik „Nutrika“ navodi teške posledice takve odluke lokalne vlasti.

„Iskrčeni su vinogradi starosti zasada od 15 godina, što je neshvatljivo, sistem za navodnjavanje je uništen, nestala je ograda sa betonskim stubovima i žicom, nastala šteta premašuje dva miliona evra, pa se pitamo ko je to dozvolio, kada za krčenje vinograda i voćnjaka mišljenje treba da da odgovarajući institut, a toga nema“, primećuje Aleksić.

Ovaj poznati vranjski privrednik obelodanjuje da je cena zakupa namerno podignuta kako bi Mita Rizov bio favorizovan.

„Podignuta je na preko 200 evra po hektaru, pa je Rizov dobio zemljište u zakup koje je već držao, a kad smo u vreme konkursa obišli zemljište, ono je već bilo obrađeno, pa neko neko ne kaže da li je on privilegovan ili ne“, ogorčen je Dragan Aleksić.

ONE SAMO MESE

Kada je ministar Mlađan Dinkić boravio u Vranjskoj Banji i obišao mlin Mite Rizova na početku rada, dočekale su ga pogačom dve banjske lepotice u „miniću“, već po pravilu bezrazložno ushićene, pa je zadivljeni Mlađa upitao gazda Mitu.

„Ove devojke, prave lepotice, da li i one rade u mlinu“?

„Ne, one samo mese“, odgovorio je Mita, što je izazvalo salve smeha prisutnih iako je Rizov samo precizirao da banjske lepojke rade u njegovoj pekari.