Lele, dete, ti li će me operišeš

TOPLA LEKARSKA REČ

Iako je posle osnovne škole znala da će biti lekar, nije upisala medicinsku školu, već se odlučila za gimnaziju, smatrajući da joj pruža veće mogućnosti za kasniji upis na fakultet.

„ Medicinski fakultet u Nišu upisujem 1992. i kao student, prolazim golgotu. Inflacija, protesti protiv režima Miloševića 1996. godine, onda bombardovanje… U blizini stana u kom sam stanovala sa bratom, padale su bombe. Koliko je samo puta majka zvala da pita da li smo živi. I pored svih teškoća, uspela sam na vreme da diplomiram. Po dolasku u Vranje, prvi staž mi je bila hirurgija“, priseća se naša sagovornica.

Dinamičan posao, kako kaže, u kome je pronašla sebe jer je osoba koja voli akciju. Sve vezano za oblast hirurgije je interesovalo i želela je da nauči što više.

„Pamtim svoju prvu operaciju, upala slepog creva, koju sam uradila uz pomoć starijih kolega koji su verovali u mene. Sećam se ogromne treme, znoja koji me oblivao, a želudac je bio u grču, kao da sam imala kamen. Sigurno je tada operacija trajala više nego što je trebalo zbog svih tih okolnosti i nedovoljnog iskustva, ali je na kraju najbitnje da je sve ispalo dobro“, govori.

Nakon završenog lekarskog staža i položenog državnog ispita, upisala je volontersku specijalizaciju iz hirurgije. Prvo radno mesto bilo je Prijemno trijažno odeljenje vranjske Bolnice.

„Radila sam dnevnu i noćnu smenu na PTO, a u danima kada sam bila slobodna, odlazila sam na hirurgiju da kradem zanat od najboljih. Na specijalizaciju u Nišu otišla sam 2005. godine, a majci na čuvanje ostavila dvogodišnjeg sina. Taj period života je bio najteži zbog odvajanja od deteta, a podršku majke nikada neću da zaboravim“, iskrena je dr Mihajlović.

Priznaje da nije bilo nimalo lako uspeti u poslu za koji vlada mišljenje da pripada svetu muškaraca.

„Dokazati se kao specijalizant u Nišu u „muškom” poslu gde su žene retkost, veoma je teško. Ali, i pored toga, jedva sam čekala da pokažem Nišlijama u operacionoj sali šta su mene moji hirurzi u Vranju naučili. Specijalizacija je brzo prošla i verujte, ništa mi nije bilo teško da uradim i da naučim. Nijednog trenutka nisam osetila bilo kakav teret jer sam radila i danas radim posao koji volim. Velika podrška za vreme specijalizacije bio mi je hirurg i profesor Miroslav Miško Stojanović, poreklom iz naših krajeva. Davao mi je vetar u leđa i sve vreme bio uz mene“, kaže nam.

Kao specijalista na Odeljenju hirurgije u Vranju počinje da radi decembra 2007. godine. Trebalo je, kaže, afirmisati se i pokazati koliko vrediš.

„Ljudi podozrevaju ženu hirurga jer uz takvu profesiju zamišljaju krupnog i snažnog muškarca. Kad su pre 10 godina videli mene, najčešći komentari pacijenata bili su „dete, ti li ćeš da me operišeš“. Bio je to, da ne kažem, Sizifov posao. Kolege su, onog trenutka kad sam kročila na odeljenje, rekli „ti nisi žensko, ti si hirurg”, dajući mi snagu da izdržim i uspem u poslu koji volim. Uvek su mi pružali podršku, a ja sam se sa svakom narednom urađenom operacijom osećala zadovoljnijom zbog zadobijenog poverenja svojih pacijenata“, priča naša sagovornica.

Iskrena je kad kaže da ne voli mnogo da priča o sebi, i da je najsrećnija kada njeni pacijenti pričaju o njoj. U poslu, ali i u životu, vodi se time da „lepa reč i gvozdena vrata otvara“ i zato mnogo razgovara sa pacijentima.

„Anamneza je 50 odsto dijagnoze. Ono što saznam u priči sa njima, olakšava mi da postavim dijagnozu. A ljudi očekuju toplu lekarsku reč. Toliko se zapričam sa detetom kome ušivam ranu, da skoro i ne oseti ubod igle. Kasnije mi njegov osmeh sve kaže. Ne postoje reči da opišu osećaj kada se na kraju lečenja čuje od pacijenta „hvala za sve što ste uradili za mene“”, kaže dr Mihajlović.

U SALI VREME STANE

Kad uđe u operacionu salu, ne razmišlja apsolutno ni o čemu, osećaj za vreme se izgubi, tada ne postoji potreba ni za čim.

„Mesta za umor nema, koliko god operacija trajala. Najduža mi je bila oko sedam sati. Strastveni sam pušač, ali interesantno je da se tada potreba za cigaretom ne javlja. Najsrećnija sam kad završim operaciju i pacijent izađe iz sale. Želim da naglasim da se na Odeljenju hirurgije ne rade samo operacije kile i slepog creva, i da je to zabluda naroda. Ovde radimo sve što može da se odradi u sekundarnoj zdravstvenoj ustanovi, i to veoma uspešno. Karcinomi debelog creva, želuca, dojke. Laporoskopsku operaciju žučne kese radimo unazad tri godine, a podršku nam daje profesor Miško Stojanović koji dolazi kod nas. A uz pomoć plastičnog hirurga iz Niša, rade se i operacije iz domena plastične hirurgije”, navodi dr Mihajlović.

Ne može, kaže, da prođe ni jedan dan bez operacije. Ne može da precizira tačan broj urađenih operacija, ali je svakako za 10 godina rada, reč o velikom broju.

„Broj operacija je veliki na godišnjem nivou za hirurško odeljenje. Dve operacione sale, nas je na odeljenju dvanaestoro hirurga – dve žene i deset muškaraca. I svi dajemo svoj maksimum. Moja starija koleginica Nataša Ristić Antanasijević i ja, jedine smo žene hirurzi odavde do Niša”, kaže nam.

Sistem zdravstvene zaštite, smatra, loš je ne samo u Vranju, već u celoj Srbiji. Potrebno je, navodi, osoblje, mlađi kadar, nova aparatura, moderni instrumenti i, kao najbitnije – prostor. Ono što nju plaši je da će za nekoliko godina Vranje da ostane bez specijalista i neće imati ko da leči ljude.

 „Obećano nam je da će do kraja 2018. godine da bude izgrađen Hirurški blok koji je zaista potreban. Trebaju nam nove operacione sale, adekvatne sobe za pacijente i napokon jedan lift, da ne nosimo više na nosilima ljude uz stepenice kao u prošlom veku. Nadam se boljem. Moja vizija je da pacijenti ovde imaju iste uslove za pružanje zdravstvene zaštite kao što imaju u Nišu, Beogradu, Novom Sadu…”, optimista je dr Mihajlović.

Ne krije da nije lako uskladiti ovakav posao sa privatnim životom, ali uz dobru organizaciju, kao što je njena, tvrdi da se sve postiže.

Njen suprug radi na Kosovu i ujedno završava subspecijalizaciju iz kardiologije. Kao dva lekara lepo funkcionišu i trude se da kvalitetno provedu vreme zajedno, s obzirom na to da on svakodnevno putuje. Vreme odmora, Svetlana provodi sa porodicom. Starijem sinu Jovanu (14) pomaže da što lakše korača kroz đačko doba, dok mlađi Dušan (6) ide u vrtić i najveća joj je razonoda.

„Svakog jutra ustajem u šest sati. Malo spavam, mnogo radim. Volim da čitam, iako sada baš i nemam vremena za knjige. Radim sa decom, ne dozvoljavam im da koriste u velikoj meri računar, pa radije šetamo, ali se stariji sin uvek izvuče jer je „veliki”. Obožavam, takođe, da nakon posla odem kod mame i tate na ručak. Onda me preplavi osećaj ljubavi jer da nije bilo njih, ne bih bila ovo što jesam”, zaključuje dr Mihajlović.

glosa

Pamtim svoju prvu operaciju, upala slepog creva, koju sam uradila uz pomoć starijih kolega koji su verovali u mene. Sećam se ogromne treme, znoja koji me oblivao, a želudac je bio u grču, kao da sam imala kamen

NESANICA U KAFANI

„Najlepše se osećam u operacionoj sali i u krugu svoje porodice. Volim kad u kafani samo za moju dušu sviraju „Nesanicu”. Ja sam žena boem. Volim izlaske i druženje, i što je najvažnije, nekako postižem sve da uradim. Iako, priznajem, ne bi mi smetalo kad bi mi dan trajao duže. Onda bih imala više slobodnog vremena. Hirurgija ne bira mesto, ni vreme. Propustila sam krštenje bratanca jer je pred odlazak u crkvu zazvonio telefon na čiji sam poziv odmah otišla u bolnicu. Život pacijenta, pre svega”, ističe.